Slobodan Dimitrijević, ili samo - Suri

"Ne zezaj. Hoću još danas da vidim Valtera", kaže Ljubiša Samardžić svom kompanjonu u kultnom ratnom filmu "Valter brani Sarajevo".

Odgovara mu: "Onda, gledaj lafčino! Vidiš ga".

Sad već davnih dana, mi, da kažem stariji, nikada nismo propuštali reprize nekoliko njegovih ostvarenja, u vreme pre Jutjuba, DVD-jeva, pre VHS kaseta. Među njima, posebno mesto bilo je rezervisano za filmove sarajevskog maestra Šibe Krvavca, našeg Serđa Leonea - "Most", "Partizanska eskadrila" i, pre svih, "Valter brani Sarajevo". U sva tri je noseću ulogu, na isti način kao Klint Istvud u Leonevim klasicima, imao Bata, razume se. Njegov Valter bio je strah i trepet za okupatorske oficire, ubojit, temeljan, nepogrešiv i neuhvatljiv. Za one mlađe - utisak koji ti ostane posle gledanja "Valtera" bio je otprilike isti onakav kao posle projekcije bilo kojeg filma o Džejmsu Bondu. Naročito onih sa Šonom Konerijem.

I dok je filmski Valter, taj misteriozni, besmrtni tip kome se ni ime ne zna, ni poreklo, ni čin, bio, u izvesnom smislu, partizanski Betmen koji brani Sarajevo od sila mraka, pojavljujući se iznenada baš tamo gde je najpotrebnije, u svojoj misiji imao je i vernog pratioca, pomoćnika, svog Robina. Za razliku od Betmenovog juniora, ovaj se odazivao na egzotični, misteriozni nadimak - Suri. Bilo je tu još hrabrih momaka, ilegalaca, železničara, devojaka ali Suri je Bati bio i više od pomoćnika, telohranitelja - vešt, tih, munjevito brz i neustrašiv, bio je svojevrsni anđeo čuvar legendarnom Valteru.

Kao klinca, Suri me je oduševljavao, svakom reprizom sve više. Njegovo ćutanje, pouzdanost, ledeni pogled i brzina na kojoj bi mu i Dok Holidej pozavideo bili su dovoljni da bez napora i u potpunoj tišini savlada svakog protivnika, od stražara do majora Gestapoa. Surijeve veštine u rangu su majstora kung-fua, njegova posvećenost na nivou tibetanskih monaha. Sa takvom "desnom rukom" Valter je opušteno mogao da realizuje svaku, pa i najneverovatniju diverziju, sabotažu, likvidaciju.

O Bati, o Valteru, napisati ponešto novo, nepoznato najširem krugu čitalaca graniči se sa nemogućim. Ali, zato je priča o glumcu koji se "uvukao" u lik Surog, o njegovom talentu, pojavi i tragu koji je ostavio u našoj kulturi čista egzotika.

Slobodan Dimitrijević rođeni je Nišlija, došao je na ovaj svet aprila 1941, baš kada su Kraljevinu Jugoslaviju brutalno okupirale i rasparčale Hitlerove divizije. Posle oslobođenja, porodica se seli u Zagreb, gde dečak završava školu. Dobija nadimak Lobi koji će ga pratiti tokom čitave karijere. Onaj drugi, filmski nadimak - Suri - stigao je kasnije ali je zato i do danas ostao "šifra“ kojom su hiljade gledalaca identifikovale ovog glumca jer mu malo ko uopšte zna pravo ime (a kamoli nadimak).

Lobi je izrastao u naočitog, zgodnog crnomanjastog mladića zelenih očiju. I kao da je bio vođen onom narodnom "lep kao glumac", Slobodan je rešio da se upusti u umetničku avanturu. Imao je 19 godina kada ga je upoznao reditelj Srećko Vejgand. Odmah mu je ponudio glavnu ulogu u svojoj melodrami o zaljubljenom mladiću koji se ne snalazi najbolje sa devojkama i emocijama. Reč je o malo poznatom filmu "Igre na skelama" (1961). Zanimljivo, u ovom filmu debitovao je još jedan, mnogo poznatiji glumac - Ljubiša Samardžić.

Pomenuti film nije ostavio naročiti trag u domaćoj kinematografiji osim što je poslužio kao odskočna daska dvojici debitanata čija pojava nije prošla nezapaženo, naprotiv. Već naredne godine, Smoki Samardžić dobija važnu ulogu u Bulajićevoj "Kozari" i ubrzo postaje jedan od nezaobilaznih momaka koji će redovno tumačiti uloge neustrašivih, kršnih boraca u partizanskim epopejama.

Na drugoj strani, Lobi Dimitrijević svojom pojavom odmah je zapao za oko - strancima.

Njegov sledeći film bio je prvenac iz famoznog nemačko-francuskog vestern serijala o indijanskom poglavici Vinetuu, "Blago srebrnog jezera" (1962). Film je postao hit u evropskim bioskopima, a Slobodanu su se širom otvorila vrata za potonje angažmane u inostranim koprodukcijama.

Tokom šezdesetih, usledile su role u filmovima "Kralj nafte", "Dvoboj u sumrak", a u nastavku epopeje o poglavici Apača "Vinetu, poslednji pucanj" (1965), Lobi ne glumi plaćenog ubicu u odelu već Indijanca pod imenom Brzi Panter.

Vatroslav Mimica, jedan od najintrigantnijih filmskih autora bivše Jugoslavije poznat po ekranizacijama srednjevekovnih epopeja poput "Seljačke bune 1573" i "Banović Strahinje", bio je oduševljen Dimitrijevićevom pojavom, markantnim licem koje jezračilo čvrstinom, mirnoćom i nepokolebljivošću. To je, još uvek nedovoljno iskusnom Lobiju omogućilo dve važne uloge u Mimičinim ranim radovima - dramama "Prometej s otoka Viševice" (1964) i naročito u modernije režiranoj, kontemplativnoj urbanoj drami "Ponedeljak ili utorak" (1966). Lobi se u ovim filmovima suočava sa znatno kompleksnijim zadatkom, igrajući moralno ispravne, karakterne mladiće, idealiste na životnim raskršćima.

Perspektivnog glumca sve više zovu "preko", najviše iz Nemačke, ali stižu ponude i iz Francuske, Italije. Tome je, bez sumnje, doprineo Slobodanov izgled ali i osobeni senzibilitet koji je odudarao od "balkanskog imidža". Lobi je pripadao nekolicini domaćih glumaca koji na velikom platnu nisu delovali "jugoslovenski", već više "holivudski"; u toj grupi bili su još i legendarni Aleksandar Gavrić (kapetan Leši) i, donekle, Severin Bijelić.

Dimitrijević će tako ostvariti više uloga u nemačkim krimi filmovima rađenim po ugledu na američku B produkciju - posebno interesantan je opskurni serijal filmova sa agentom Džerijem Kotonom, nemačkim odgovorom na britanskog Bonda, Džejmsa Bonda. Lobi je, po pravilu, igrao negativce, plaćene ubice, suparničke agente i sl.

Angažmani u svim tim akcionim krimićima i vesternima Dimitrijevića će profilisati kao pretežno akcionog glumca što na našem, domaćem terenu nije predstavljalo naročitu prednost jer su jugoslovenski reditelji i scenaristi uvek bili temeljno orijentisani ka dramama i komedijama. Dobro, uz izuzetke poput partizanskih "pucačina" rađenih po ugledu na špageti vesterne (Krvavac i njegovi gore pomenuti filmovi) ili američke krimi serije (Aleksandar Đorđević sa „Otpisanima“, na primer).

"LELEJSKA GORA" - INSERT

Ipak, Slobodan će u "Lelejskoj gori" (1968) Zdravka Velimirovića ostvariti verovatno ulogu karijere, tumačeći slojevitu, tešku rolu Lada Tajovića, mladog revolucionara koji se u vrletima Crne Gore bori kako sa svojim ideološkim protivnicima, tako i sa svojim ličnim demonima, umorom, strahovima i iskušenjima koja se ređaju jedno za drugim.

Nekoliko godina kasnije, Velimirović će Lobija ponovo angažovati za neobičnu ulogu Andrije u još neobičnijem partizanskom (horor) filmu "Vrhovi Zelengore". Ko god je gledao „Zelengoru“ nikada neće zaboraviti tu morbidnu atmosferu, a naročito jezive tifusare koji, kao zombiji u američkim B hororima, idu na prestravljene nemačke vojnike...

Kada se spomene Krvavčev "Valter" obično svi pomislimo na tu već legendarnu popularnost ovog filma u Kini (o čemu je pričao i kineski predsednik!), na tamošnje pivo sa kog gleda mrki Bata sa šmajserom na gotovs, pa na nemačkog pukovnika koji na kraju filma izgovara "Das ist Valter", pa na album grupe Zabranjeno pušenje pod istim imenom...

Čitave te fame, tog kultnog statusa koji je "Valter" bez ikakve sumnje zaslužio nakon više od 40 godina od snimanja, ne bi bilo bez onakvog lika kakav je Dimitrijevićev Suri. A nije imao više od 5-6 replika u čitavom filmu. "Valter" jeste bio i ostao u znaku velikog Bate, da ne bude zabune, ali njegova verna senka - Lobi - učinio je celu stvar nezaboravnom. Ili, kako to Ameri vole da kažu kad god su filmovi u pitanju, "većom od života".

Tokom sedamdesetih, Dimitrijević je odigrao nekoliko upečatljivih likova iako nije bio u prilici da tumači glavne role, kao što je bio slučaj na početku njegove karijere. I dok je tokom prvih osam godina bavljenja glumom snimio više od 30 filmova (od kojih su većina inostrani), kasnije su se uloge proredile.

Bio je ubedljiv u akcionom filmu "Stići pre svitanja" (1978), na temu bekstva komunista iz zatvora, u režiji Aleksandra Đorđevića. U Vukotićevom filmu "Akcija stadion" koji se bavi sličnom tematikom Lobi je promenio stranu i obukao uniformu nemačkog majora.

Ipak, najupečatljiviju ulogu ostvario je u zanimljivoj, savremenoj drami "Ispravi se, Delfina" (1977) makedonskog autora Aleksandra Đurčinova sa Nedom Arnerić u naslovnoj ulozi. Priča o devojci koja gaji ambiciju da prepliva Lamanš i o njenim iskušenjima na tom putu bila je pravo malo osveženje, posebno kada se uzme da je film stigao iz kinematografski potpuno nerazvijene Makedonije.

S obzirom na svoj "akcioni pedigre", Slobodan je ipak uspeo da ostvari prilično raznovrsne uloge u još nekoliko drama. Podvukao bih ulogu funkcionera izdavačkog preduzeća u solidnom filmu Fadila Hadžića "Novinar" iz 1979, kao i odlično odrađen posao (u tandemu sa fenomenalnim Stoletom Aranđelovićem) u sjajnoj političkoj drami Karolja Vičeka "Trofej", najboljem jugoslovenskom filmu te godine.

Osamdesete su označile lagano Lobijevo povlačenje iz filmskog posla. Pojavljivao se samo u manjim ulogama, kao na primer u filmovima Mikija Stamenkovića "Opasni trag" (prvom našem filmu koji se pozabavio albanskim ekstremistima sa Kosova), u Bulajićevom "Donatoru", a film koji je najviše vredan pomena svakako je odlični omnibus "Hamburg Altona" u režiji zagrebačkih studenata Mihletića, Krencera i Mitrovića.

Koliko je Dimitrijević umeo da bude raznovrstan u svojim interpretacijama dobro ilustruju, recimo, uloge SS oficira u dve američke koprodukcije iz druge polovine osamdesetih. Reč je o ne baš reprezentativnim akcionim B-filmovima "Dečak rata" ("The War Boy") i "Rođen za vožnju" ("Born to Ride").

Jedno od poslednjih Lobijevih pojavljivanja pred filmskim kamerama bila je mala uloga uticajnog srpskog političara sa Pala u akcionoj ratnoj priči "Mirotvorac" ("Peacemaker", 1997) američke rediteljke Mimi Leder, blokbasteru u Spilbergovoj produkciji sa Nikol Kidman i Džordžom Klunijem u vodećim ulogama.

Zanimljivo je da se, godinu ranije, Lobi pojavio i kao glumac u spotu Majkla Džeksona za pesmu "Earth Song", igrajući čoveka koji se, sa svojom porodicom, vraća na ognjište spaljeno u ratu.

Podsetite se pesme i spota (scena od 2:22)

Iako srpske nacionalnosti, Dimitrijević je ceo svoj radni vek proveo živeći u Zagrebu, pa tako i za vreme rata u Hrvatskoj. Umro je prerano, poslednjeg leta dvadesetog veka, u 59. godini.

U mladosti, primao je svakodnevno gomilu pisama zaljubljenih devojaka iz cele zemlje, one velike Jugoslavije. Uprkos tome, Lobi nije bio zvezda, nije doživeo veliku popularnost, kao recimo, Bata Živojinović, ni blizu. Valter je bio broj jedan, glavni, dobio je svoje pivo u Kini, rok album nazvan po njemu i sve lovorike su njegove, zasluženo.

A Slobodan je, baš kao i njegov Suri iz legendarnog filma, bio i ostao u senci, ili kako vole da kažu, u drugom planu. Pa eto, neka ovo bude mesto i trenutak za jedan aplauz, za Surija, vernu senku, diskretnog heroja.
--------------------------------

SVE KOLUMNEMLADENA NIKOLIĆA

"Ne zezaj. Hoću još danas da vidim Valtera", kaže Ljubiša Samardžić svom kompanjonu u kultnom ratnom filmu "Valter brani Sarajevo".

Odgovara mu: "Onda, gledaj lafčino! Vidiš ga".

Sad već davnih dana, mi, da kažem stariji, nikada nismo propuštali reprize nekoliko njegovih ostvarenja, u vreme pre Jutjuba, DVD-jeva, pre VHS kaseta. Među njima, posebno mesto bilo je rezervisano za filmove sarajevskog maestra Šibe Krvavca, našeg Serđa Leonea - "Most", "Partizanska eskadrila" i, pre svih, "Valter brani Sarajevo". U sva tri je noseću ulogu, na isti način kao Klint Istvud u Leonevim klasicima, imao Bata, razume se. Njegov Valter bio je strah i trepet za okupatorske oficire, ubojit, temeljan, nepogrešiv i neuhvatljiv. Za one mlađe - utisak koji ti ostane posle gledanja "Valtera" bio je otprilike isti onakav kao posle projekcije bilo kojeg filma o Džejmsu Bondu. Naročito onih sa Šonom Konerijem.

I dok je filmski Valter, taj misteriozni, besmrtni tip kome se ni ime ne zna, ni poreklo, ni čin, bio, u izvesnom smislu, partizanski Betmen koji brani Sarajevo od sila mraka, pojavljujući se iznenada baš tamo gde je najpotrebnije, u svojoj misiji imao je i vernog pratioca, pomoćnika, svog Robina. Za razliku od Betmenovog juniora, ovaj se odazivao na egzotični, misteriozni nadimak - Suri. Bilo je tu još hrabrih momaka, ilegalaca, železničara, devojaka ali Suri je Bati bio i više od pomoćnika, telohranitelja - vešt, tih, munjevito brz i neustrašiv, bio je svojevrsni anđeo čuvar legendarnom Valteru.

Kao klinca, Suri me je oduševljavao, svakom reprizom sve više. Njegovo ćutanje, pouzdanost, ledeni pogled i brzina na kojoj bi mu i Dok Holidej pozavideo bili su dovoljni da bez napora i u potpunoj tišini savlada svakog protivnika, od stražara do majora Gestapoa. Surijeve veštine u rangu su majstora kung-fua, njegova posvećenost na nivou tibetanskih monaha. Sa takvom "desnom rukom" Valter je opušteno mogao da realizuje svaku, pa i najneverovatniju diverziju, sabotažu, likvidaciju.

O Bati, o Valteru, napisati ponešto novo, nepoznato najširem krugu čitalaca graniči se sa nemogućim. Ali, zato je priča o glumcu koji se "uvukao" u lik Surog, o njegovom talentu, pojavi i tragu koji je ostavio u našoj kulturi čista egzotika.

Slobodan Dimitrijević rođeni je Nišlija, došao je na ovaj svet aprila 1941, baš kada su Kraljevinu Jugoslaviju brutalno okupirale i rasparčale Hitlerove divizije. Posle oslobođenja, porodica se seli u Zagreb, gde dečak završava školu. Dobija nadimak Lobi koji će ga pratiti tokom čitave karijere. Onaj drugi, filmski nadimak - Suri - stigao je kasnije ali je zato i do danas ostao "šifra“ kojom su hiljade gledalaca identifikovale ovog glumca jer mu malo ko uopšte zna pravo ime (a kamoli nadimak).

Lobi je izrastao u naočitog, zgodnog crnomanjastog mladića zelenih očiju. I kao da je bio vođen onom narodnom "lep kao glumac", Slobodan je rešio da se upusti u umetničku avanturu. Imao je 19 godina kada ga je upoznao reditelj Srećko Vejgand. Odmah mu je ponudio glavnu ulogu u svojoj melodrami o zaljubljenom mladiću koji se ne snalazi najbolje sa devojkama i emocijama. Reč je o malo poznatom filmu "Igre na skelama" (1961). Zanimljivo, u ovom filmu debitovao je još jedan, mnogo poznatiji glumac - Ljubiša Samardžić.

Pomenuti film nije ostavio naročiti trag u domaćoj kinematografiji osim što je poslužio kao odskočna daska dvojici debitanata čija pojava nije prošla nezapaženo, naprotiv. Već naredne godine, Smoki Samardžić dobija važnu ulogu u Bulajićevoj "Kozari" i ubrzo postaje jedan od nezaobilaznih momaka koji će redovno tumačiti uloge neustrašivih, kršnih boraca u partizanskim epopejama.

Na drugoj strani, Lobi Dimitrijević svojom pojavom odmah je zapao za oko - strancima.

Njegov sledeći film bio je prvenac iz famoznog nemačko-francuskog vestern serijala o indijanskom poglavici Vinetuu, "Blago srebrnog jezera" (1962). Film je postao hit u evropskim bioskopima, a Slobodanu su se širom otvorila vrata za potonje angažmane u inostranim koprodukcijama.

Tokom šezdesetih, usledile su role u filmovima "Kralj nafte", "Dvoboj u sumrak", a u nastavku epopeje o poglavici Apača "Vinetu, poslednji pucanj" (1965), Lobi ne glumi plaćenog ubicu u odelu već Indijanca pod imenom Brzi Panter.

Vatroslav Mimica, jedan od najintrigantnijih filmskih autora bivše Jugoslavije poznat po ekranizacijama srednjevekovnih epopeja poput "Seljačke bune 1573" i "Banović Strahinje", bio je oduševljen Dimitrijevićevom pojavom, markantnim licem koje jezračilo čvrstinom, mirnoćom i nepokolebljivošću. To je, još uvek nedovoljno iskusnom Lobiju omogućilo dve važne uloge u Mimičinim ranim radovima - dramama "Prometej s otoka Viševice" (1964) i naročito u modernije režiranoj, kontemplativnoj urbanoj drami "Ponedeljak ili utorak" (1966). Lobi se u ovim filmovima suočava sa znatno kompleksnijim zadatkom, igrajući moralno ispravne, karakterne mladiće, idealiste na životnim raskršćima.

Perspektivnog glumca sve više zovu "preko", najviše iz Nemačke, ali stižu ponude i iz Francuske, Italije. Tome je, bez sumnje, doprineo Slobodanov izgled ali i osobeni senzibilitet koji je odudarao od "balkanskog imidža". Lobi je pripadao nekolicini domaćih glumaca koji na velikom platnu nisu delovali "jugoslovenski", već više "holivudski"; u toj grupi bili su još i legendarni Aleksandar Gavrić (kapetan Leši) i, donekle, Severin Bijelić.

Dimitrijević će tako ostvariti više uloga u nemačkim krimi filmovima rađenim po ugledu na američku B produkciju - posebno interesantan je opskurni serijal filmova sa agentom Džerijem Kotonom, nemačkim odgovorom na britanskog Bonda, Džejmsa Bonda. Lobi je, po pravilu, igrao negativce, plaćene ubice, suparničke agente i sl.

Angažmani u svim tim akcionim krimićima i vesternima Dimitrijevića će profilisati kao pretežno akcionog glumca što na našem, domaćem terenu nije predstavljalo naročitu prednost jer su jugoslovenski reditelji i scenaristi uvek bili temeljno orijentisani ka dramama i komedijama. Dobro, uz izuzetke poput partizanskih "pucačina" rađenih po ugledu na špageti vesterne (Krvavac i njegovi gore pomenuti filmovi) ili američke krimi serije (Aleksandar Đorđević sa „Otpisanima“, na primer).

"LELEJSKA GORA" - INSERT

Ipak, Slobodan će u "Lelejskoj gori" (1968) Zdravka Velimirovića ostvariti verovatno ulogu karijere, tumačeći slojevitu, tešku rolu Lada Tajovića, mladog revolucionara koji se u vrletima Crne Gore bori kako sa svojim ideološkim protivnicima, tako i sa svojim ličnim demonima, umorom, strahovima i iskušenjima koja se ređaju jedno za drugim.

Nekoliko godina kasnije, Velimirović će Lobija ponovo angažovati za neobičnu ulogu Andrije u još neobičnijem partizanskom (horor) filmu "Vrhovi Zelengore". Ko god je gledao „Zelengoru“ nikada neće zaboraviti tu morbidnu atmosferu, a naročito jezive tifusare koji, kao zombiji u američkim B hororima, idu na prestravljene nemačke vojnike...

Kada se spomene Krvavčev "Valter" obično svi pomislimo na tu već legendarnu popularnost ovog filma u Kini (o čemu je pričao i kineski predsednik!), na tamošnje pivo sa kog gleda mrki Bata sa šmajserom na gotovs, pa na nemačkog pukovnika koji na kraju filma izgovara "Das ist Valter", pa na album grupe Zabranjeno pušenje pod istim imenom...

Čitave te fame, tog kultnog statusa koji je "Valter" bez ikakve sumnje zaslužio nakon više od 40 godina od snimanja, ne bi bilo bez onakvog lika kakav je Dimitrijevićev Suri. A nije imao više od 5-6 replika u čitavom filmu. "Valter" jeste bio i ostao u znaku velikog Bate, da ne bude zabune, ali njegova verna senka - Lobi - učinio je celu stvar nezaboravnom. Ili, kako to Ameri vole da kažu kad god su filmovi u pitanju, "većom od života".

Tokom sedamdesetih, Dimitrijević je odigrao nekoliko upečatljivih likova iako nije bio u prilici da tumači glavne role, kao što je bio slučaj na početku njegove karijere. I dok je tokom prvih osam godina bavljenja glumom snimio više od 30 filmova (od kojih su većina inostrani), kasnije su se uloge proredile.

Bio je ubedljiv u akcionom filmu "Stići pre svitanja" (1978), na temu bekstva komunista iz zatvora, u režiji Aleksandra Đorđevića. U Vukotićevom filmu "Akcija stadion" koji se bavi sličnom tematikom Lobi je promenio stranu i obukao uniformu nemačkog majora.

Ipak, najupečatljiviju ulogu ostvario je u zanimljivoj, savremenoj drami "Ispravi se, Delfina" (1977) makedonskog autora Aleksandra Đurčinova sa Nedom Arnerić u naslovnoj ulozi. Priča o devojci koja gaji ambiciju da prepliva Lamanš i o njenim iskušenjima na tom putu bila je pravo malo osveženje, posebno kada se uzme da je film stigao iz kinematografski potpuno nerazvijene Makedonije.

S obzirom na svoj "akcioni pedigre", Slobodan je ipak uspeo da ostvari prilično raznovrsne uloge u još nekoliko drama. Podvukao bih ulogu funkcionera izdavačkog preduzeća u solidnom filmu Fadila Hadžića "Novinar" iz 1979, kao i odlično odrađen posao (u tandemu sa fenomenalnim Stoletom Aranđelovićem) u sjajnoj političkoj drami Karolja Vičeka "Trofej", najboljem jugoslovenskom filmu te godine.

Osamdesete su označile lagano Lobijevo povlačenje iz filmskog posla. Pojavljivao se samo u manjim ulogama, kao na primer u filmovima Mikija Stamenkovića "Opasni trag" (prvom našem filmu koji se pozabavio albanskim ekstremistima sa Kosova), u Bulajićevom "Donatoru", a film koji je najviše vredan pomena svakako je odlični omnibus "Hamburg Altona" u režiji zagrebačkih studenata Mihletića, Krencera i Mitrovića.

Koliko je Dimitrijević umeo da bude raznovrstan u svojim interpretacijama dobro ilustruju, recimo, uloge SS oficira u dve američke koprodukcije iz druge polovine osamdesetih. Reč je o ne baš reprezentativnim akcionim B-filmovima "Dečak rata" ("The War Boy") i "Rođen za vožnju" ("Born to Ride").

Jedno od poslednjih Lobijevih pojavljivanja pred filmskim kamerama bila je mala uloga uticajnog srpskog političara sa Pala u akcionoj ratnoj priči "Mirotvorac" ("Peacemaker", 1997) američke rediteljke Mimi Leder, blokbasteru u Spilbergovoj produkciji sa Nikol Kidman i Džordžom Klunijem u vodećim ulogama.

Zanimljivo je da se, godinu ranije, Lobi pojavio i kao glumac u spotu Majkla Džeksona za pesmu "Earth Song", igrajući čoveka koji se, sa svojom porodicom, vraća na ognjište spaljeno u ratu.

Podsetite se pesme i spota (scena od 2:22)

Iako srpske nacionalnosti, Dimitrijević je ceo svoj radni vek proveo živeći u Zagrebu, pa tako i za vreme rata u Hrvatskoj. Umro je prerano, poslednjeg leta dvadesetog veka, u 59. godini.

U mladosti, primao je svakodnevno gomilu pisama zaljubljenih devojaka iz cele zemlje, one velike Jugoslavije. Uprkos tome, Lobi nije bio zvezda, nije doživeo veliku popularnost, kao recimo, Bata Živojinović, ni blizu. Valter je bio broj jedan, glavni, dobio je svoje pivo u Kini, rok album nazvan po njemu i sve lovorike su njegove, zasluženo.

A Slobodan je, baš kao i njegov Suri iz legendarnog filma, bio i ostao u senci, ili kako vole da kažu, u drugom planu. Pa eto, neka ovo bude mesto i trenutak za jedan aplauz, za Surija, vernu senku, diskretnog heroja.
--------------------------------

SVE KOLUMNEMLADENA NIKOLIĆA

"Ne zezaj. Hoću još danas da vidim Valtera", kaže Ljubiša Samardžić svom kompanjonu u kultnom ratnom filmu "Valter brani Sarajevo".

Odgovara mu: "Onda, gledaj lafčino! Vidiš ga".

Sad već davnih dana, mi, da kažem stariji, nikada nismo propuštali reprize nekoliko njegovih ostvarenja, u vreme pre Jutjuba, DVD-jeva, pre VHS kaseta. Među njima, posebno mesto bilo je rezervisano za filmove sarajevskog maestra Šibe Krvavca, našeg Serđa Leonea - "Most", "Partizanska eskadrila" i, pre svih, "Valter brani Sarajevo". U sva tri je noseću ulogu, na isti način kao Klint Istvud u Leonevim klasicima, imao Bata, razume se. Njegov Valter bio je strah i trepet za okupatorske oficire, ubojit, temeljan, nepogrešiv i neuhvatljiv. Za one mlađe - utisak koji ti ostane posle gledanja "Valtera" bio je otprilike isti onakav kao posle projekcije bilo kojeg filma o Džejmsu Bondu. Naročito onih sa Šonom Konerijem.

I dok je filmski Valter, taj misteriozni, besmrtni tip kome se ni ime ne zna, ni poreklo, ni čin, bio, u izvesnom smislu, partizanski Betmen koji brani Sarajevo od sila mraka, pojavljujući se iznenada baš tamo gde je najpotrebnije, u svojoj misiji imao je i vernog pratioca, pomoćnika, svog Robina. Za razliku od Betmenovog juniora, ovaj se odazivao na egzotični, misteriozni nadimak - Suri. Bilo je tu još hrabrih momaka, ilegalaca, železničara, devojaka ali Suri je Bati bio i više od pomoćnika, telohranitelja - vešt, tih, munjevito brz i neustrašiv, bio je svojevrsni anđeo čuvar legendarnom Valteru.

Kao klinca, Suri me je oduševljavao, svakom reprizom sve više. Njegovo ćutanje, pouzdanost, ledeni pogled i brzina na kojoj bi mu i Dok Holidej pozavideo bili su dovoljni da bez napora i u potpunoj tišini savlada svakog protivnika, od stražara do majora Gestapoa. Surijeve veštine u rangu su majstora kung-fua, njegova posvećenost na nivou tibetanskih monaha. Sa takvom "desnom rukom" Valter je opušteno mogao da realizuje svaku, pa i najneverovatniju diverziju, sabotažu, likvidaciju.

O Bati, o Valteru, napisati ponešto novo, nepoznato najširem krugu čitalaca graniči se sa nemogućim. Ali, zato je priča o glumcu koji se "uvukao" u lik Surog, o njegovom talentu, pojavi i tragu koji je ostavio u našoj kulturi čista egzotika.

Slobodan Dimitrijević rođeni je Nišlija, došao je na ovaj svet aprila 1941, baš kada su Kraljevinu Jugoslaviju brutalno okupirale i rasparčale Hitlerove divizije. Posle oslobođenja, porodica se seli u Zagreb, gde dečak završava školu. Dobija nadimak Lobi koji će ga pratiti tokom čitave karijere. Onaj drugi, filmski nadimak - Suri - stigao je kasnije ali je zato i do danas ostao "šifra“ kojom su hiljade gledalaca identifikovale ovog glumca jer mu malo ko uopšte zna pravo ime (a kamoli nadimak).

Lobi je izrastao u naočitog, zgodnog crnomanjastog mladića zelenih očiju. I kao da je bio vođen onom narodnom "lep kao glumac", Slobodan je rešio da se upusti u umetničku avanturu. Imao je 19 godina kada ga je upoznao reditelj Srećko Vejgand. Odmah mu je ponudio glavnu ulogu u svojoj melodrami o zaljubljenom mladiću koji se ne snalazi najbolje sa devojkama i emocijama. Reč je o malo poznatom filmu "Igre na skelama" (1961). Zanimljivo, u ovom filmu debitovao je još jedan, mnogo poznatiji glumac - Ljubiša Samardžić.

Pomenuti film nije ostavio naročiti trag u domaćoj kinematografiji osim što je poslužio kao odskočna daska dvojici debitanata čija pojava nije prošla nezapaženo, naprotiv. Već naredne godine, Smoki Samardžić dobija važnu ulogu u Bulajićevoj "Kozari" i ubrzo postaje jedan od nezaobilaznih momaka koji će redovno tumačiti uloge neustrašivih, kršnih boraca u partizanskim epopejama.

Na drugoj strani, Lobi Dimitrijević svojom pojavom odmah je zapao za oko - strancima.

Njegov sledeći film bio je prvenac iz famoznog nemačko-francuskog vestern serijala o indijanskom poglavici Vinetuu, "Blago srebrnog jezera" (1962). Film je postao hit u evropskim bioskopima, a Slobodanu su se širom otvorila vrata za potonje angažmane u inostranim koprodukcijama.

Tokom šezdesetih, usledile su role u filmovima "Kralj nafte", "Dvoboj u sumrak", a u nastavku epopeje o poglavici Apača "Vinetu, poslednji pucanj" (1965), Lobi ne glumi plaćenog ubicu u odelu već Indijanca pod imenom Brzi Panter.

Vatroslav Mimica, jedan od najintrigantnijih filmskih autora bivše Jugoslavije poznat po ekranizacijama srednjevekovnih epopeja poput "Seljačke bune 1573" i "Banović Strahinje", bio je oduševljen Dimitrijevićevom pojavom, markantnim licem koje jezračilo čvrstinom, mirnoćom i nepokolebljivošću. To je, još uvek nedovoljno iskusnom Lobiju omogućilo dve važne uloge u Mimičinim ranim radovima - dramama "Prometej s otoka Viševice" (1964) i naročito u modernije režiranoj, kontemplativnoj urbanoj drami "Ponedeljak ili utorak" (1966). Lobi se u ovim filmovima suočava sa znatno kompleksnijim zadatkom, igrajući moralno ispravne, karakterne mladiće, idealiste na životnim raskršćima.

Perspektivnog glumca sve više zovu "preko", najviše iz Nemačke, ali stižu ponude i iz Francuske, Italije. Tome je, bez sumnje, doprineo Slobodanov izgled ali i osobeni senzibilitet koji je odudarao od "balkanskog imidža". Lobi je pripadao nekolicini domaćih glumaca koji na velikom platnu nisu delovali "jugoslovenski", već više "holivudski"; u toj grupi bili su još i legendarni Aleksandar Gavrić (kapetan Leši) i, donekle, Severin Bijelić.

Dimitrijević će tako ostvariti više uloga u nemačkim krimi filmovima rađenim po ugledu na američku B produkciju - posebno interesantan je opskurni serijal filmova sa agentom Džerijem Kotonom, nemačkim odgovorom na britanskog Bonda, Džejmsa Bonda. Lobi je, po pravilu, igrao negativce, plaćene ubice, suparničke agente i sl.

Angažmani u svim tim akcionim krimićima i vesternima Dimitrijevića će profilisati kao pretežno akcionog glumca što na našem, domaćem terenu nije predstavljalo naročitu prednost jer su jugoslovenski reditelji i scenaristi uvek bili temeljno orijentisani ka dramama i komedijama. Dobro, uz izuzetke poput partizanskih "pucačina" rađenih po ugledu na špageti vesterne (Krvavac i njegovi gore pomenuti filmovi) ili američke krimi serije (Aleksandar Đorđević sa „Otpisanima“, na primer).

"LELEJSKA GORA" - INSERT

Ipak, Slobodan će u "Lelejskoj gori" (1968) Zdravka Velimirovića ostvariti verovatno ulogu karijere, tumačeći slojevitu, tešku rolu Lada Tajovića, mladog revolucionara koji se u vrletima Crne Gore bori kako sa svojim ideološkim protivnicima, tako i sa svojim ličnim demonima, umorom, strahovima i iskušenjima koja se ređaju jedno za drugim.

Nekoliko godina kasnije, Velimirović će Lobija ponovo angažovati za neobičnu ulogu Andrije u još neobičnijem partizanskom (horor) filmu "Vrhovi Zelengore". Ko god je gledao „Zelengoru“ nikada neće zaboraviti tu morbidnu atmosferu, a naročito jezive tifusare koji, kao zombiji u američkim B hororima, idu na prestravljene nemačke vojnike...

Kada se spomene Krvavčev "Valter" obično svi pomislimo na tu već legendarnu popularnost ovog filma u Kini (o čemu je pričao i kineski predsednik!), na tamošnje pivo sa kog gleda mrki Bata sa šmajserom na gotovs, pa na nemačkog pukovnika koji na kraju filma izgovara "Das ist Valter", pa na album grupe Zabranjeno pušenje pod istim imenom...

Čitave te fame, tog kultnog statusa koji je "Valter" bez ikakve sumnje zaslužio nakon više od 40 godina od snimanja, ne bi bilo bez onakvog lika kakav je Dimitrijevićev Suri. A nije imao više od 5-6 replika u čitavom filmu. "Valter" jeste bio i ostao u znaku velikog Bate, da ne bude zabune, ali njegova verna senka - Lobi - učinio je celu stvar nezaboravnom. Ili, kako to Ameri vole da kažu kad god su filmovi u pitanju, "većom od života".

Tokom sedamdesetih, Dimitrijević je odigrao nekoliko upečatljivih likova iako nije bio u prilici da tumači glavne role, kao što je bio slučaj na početku njegove karijere. I dok je tokom prvih osam godina bavljenja glumom snimio više od 30 filmova (od kojih su većina inostrani), kasnije su se uloge proredile.

Bio je ubedljiv u akcionom filmu "Stići pre svitanja" (1978), na temu bekstva komunista iz zatvora, u režiji Aleksandra Đorđevića. U Vukotićevom filmu "Akcija stadion" koji se bavi sličnom tematikom Lobi je promenio stranu i obukao uniformu nemačkog majora.

Ipak, najupečatljiviju ulogu ostvario je u zanimljivoj, savremenoj drami "Ispravi se, Delfina" (1977) makedonskog autora Aleksandra Đurčinova sa Nedom Arnerić u naslovnoj ulozi. Priča o devojci koja gaji ambiciju da prepliva Lamanš i o njenim iskušenjima na tom putu bila je pravo malo osveženje, posebno kada se uzme da je film stigao iz kinematografski potpuno nerazvijene Makedonije.

S obzirom na svoj "akcioni pedigre", Slobodan je ipak uspeo da ostvari prilično raznovrsne uloge u još nekoliko drama. Podvukao bih ulogu funkcionera izdavačkog preduzeća u solidnom filmu Fadila Hadžića "Novinar" iz 1979, kao i odlično odrađen posao (u tandemu sa fenomenalnim Stoletom Aranđelovićem) u sjajnoj političkoj drami Karolja Vičeka "Trofej", najboljem jugoslovenskom filmu te godine.

Osamdesete su označile lagano Lobijevo povlačenje iz filmskog posla. Pojavljivao se samo u manjim ulogama, kao na primer u filmovima Mikija Stamenkovića "Opasni trag" (prvom našem filmu koji se pozabavio albanskim ekstremistima sa Kosova), u Bulajićevom "Donatoru", a film koji je najviše vredan pomena svakako je odlični omnibus "Hamburg Altona" u režiji zagrebačkih studenata Mihletića, Krencera i Mitrovića.

Koliko je Dimitrijević umeo da bude raznovrstan u svojim interpretacijama dobro ilustruju, recimo, uloge SS oficira u dve američke koprodukcije iz druge polovine osamdesetih. Reč je o ne baš reprezentativnim akcionim B-filmovima "Dečak rata" ("The War Boy") i "Rođen za vožnju" ("Born to Ride").

Jedno od poslednjih Lobijevih pojavljivanja pred filmskim kamerama bila je mala uloga uticajnog srpskog političara sa Pala u akcionoj ratnoj priči "Mirotvorac" ("Peacemaker", 1997) američke rediteljke Mimi Leder, blokbasteru u Spilbergovoj produkciji sa Nikol Kidman i Džordžom Klunijem u vodećim ulogama.

Zanimljivo je da se, godinu ranije, Lobi pojavio i kao glumac u spotu Majkla Džeksona za pesmu "Earth Song", igrajući čoveka koji se, sa svojom porodicom, vraća na ognjište spaljeno u ratu.

Podsetite se pesme i spota (scena od 2:22)

Iako srpske nacionalnosti, Dimitrijević je ceo svoj radni vek proveo živeći u Zagrebu, pa tako i za vreme rata u Hrvatskoj. Umro je prerano, poslednjeg leta dvadesetog veka, u 59. godini.

U mladosti, primao je svakodnevno gomilu pisama zaljubljenih devojaka iz cele zemlje, one velike Jugoslavije. Uprkos tome, Lobi nije bio zvezda, nije doživeo veliku popularnost, kao recimo, Bata Živojinović, ni blizu. Valter je bio broj jedan, glavni, dobio je svoje pivo u Kini, rok album nazvan po njemu i sve lovorike su njegove, zasluženo.

A Slobodan je, baš kao i njegov Suri iz legendarnog filma, bio i ostao u senci, ili kako vole da kažu, u drugom planu. Pa eto, neka ovo bude mesto i trenutak za jedan aplauz, za Surija, vernu senku, diskretnog heroja.
--------------------------------

SVE KOLUMNEMLADENA NIKOLIĆA