Prošle godine u svojim domovima, u porodičnom nasilju ubijeno je 34 žene, a ove godine crna statistika stigla je do 11 žena koje su ubili njihovi muževi, roditelji ili čak deca.

Trinaest godina nakon šrto je konačno naslilje nad ženama u Srbiji postalo krivično delo koje se godni po službenoj dužnosti (čak i po anonimnoj prijavi) nasilje u porodici poprimilo je katastrofalne razmere.

Da bi se bar zaštitili ljudski životi, kada su već dostojanstvo i normalan život ugroženi, potrebno je hitno preduzeti poznate mere, čulo se na današnjoj tribini nedeljnika "Vreme" u okviru projekta "Nasilje u porodici: Pogled uprt u evropsko pravo".

Nasilje u porodici - nasilnike udaljiti iz domova
MONDO/Georgi Mitev 

"Zaštita žena formalno postoji ali ona mora da se (do)čeka. Kada žena danas prijavi nasilje, samo se u 10 odsto slučajeva nasilniku odredi tužilačko zadržavanje i on u kući nastavlja, odnosno povećava pritisak na ženu, sada i da povuče prijavu. Zbog toga tražimo tzv, hitne mere zaštite, tj. da se policiji vrate ovlašćenje da nasilnika pritvori na 48 sati. Tražimo i da se uvede 14 dana tokom kojih prijavljeni nasilnik ne bi smeo da se vrati u kući ni kontaktira žrtvu", kaže Vanja Macanović, advokatica i aktivista Autonomnog ženskog centra.

Macanovićka kaže da nisu u pravu ono koji tvrde da udaljavanje iz stana nije ustavno, jer onda takvog pravnog rešenja koje spasava mnoge žrtve ne bi bilo ni u desetak zemalja EU.

Ovakva mera u skladu je sa Istanbulskom konvencijom (Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici), a Ministarstvo pravde je usklađivanje najavilo u okviru Poglavlja 23 pregovora o pristupanju EU u varijanti da se odredi zadržavanje za prvih 48 sati, a potom da ga po potrebi produžava tužilac i sud.

Da je kod nas sve polako i naopako potvrđuje i Meho Omerović, još aktuelni predsednik skupštinskog Odbora za ljudska prava.

Nasilje u porodici - nasilnike udaljiti iz domova
MONDO/Georgi Mitev 

"Svi rokovi usklađivanja sa zadacima Saveta Evrope su probijeni bar za dva kvartala. Usvojili smo Istanbulsku konvenciju kao jedna od prvih šest zemalja, a onda posle toga imamo rekordan bro ubijenih žena", kaže Omerović, ukazujući na odsustvo koordinacije nadležnih državnih organa ali i "zaboravljenu" kontrolnu funkciju Skupštine nad izvršnom vlašću koja ignoriše upozoravajuće izveštaje i predložena rešenja nezavisnih državnih tela kao što su poverenici i Ombudsman.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, Brankica Janković, ukazuje da imamo pregršt protokola po ministarstvima, prema kojima bi trebalo da se zna ko šta treba da uradi u lancu zaštite odmah po prijavi, i ko je zašta odgovoran ako zaštita zlostavljanih žena izostane, ali...

"I pored toga nemamo sveobuhvatnu zaštitu. Mora se znati individualna odgovnornost svakog ko zataji u tom lancu, kao i tačna kazna za neučinjeno ili pogrešno učinjeno. Ali, čak i kada bismo imali najbolje protokole na svetu, ostaje nam glavni problem - duboko ukorenjen kulturni obrazac patrijarhalnosti shvaćene kao potčinjenosti žene. To moramo da menjamo i privatno i javno", kaže Janković.

"Imati pojedinačni protokol u svakom ministarstvu nije tako loša stvar, ali deluje kao da se oni ne primenjuju. Rok od 48 sati nije ništa, to brzo prođe i niko nema vremena da reaguje a žena ostaje na vetrometini. U većini slučajeva koji dođu do državnih organa malo je i 14 dana. Najveći je problem finansijska zavisnost žena. Kad već država naplaćuje silne takse, neka deo tih para ide u alimentacioni fond", kaže Leila Ruždić, nekadašnja poslanica a sada šef Kancelarije za besplatnu pravnu i psihosocijlanu pomoć žrtvama porodičnog nasilja u beogradskoj opštini Zvezdara.

Ali, od svih odredbi Istanbulske deklaracije, država Srbije je stavila veto baš na tu odredbu o novcu koji bi bio dostupan ženama koje materijalno zavise od nasilnika, potcrtava Jovana Gligorijević, novinarka "Vremena".

Dodatni je problem znanja i volje da se zakoni primene i žene zaštite, u samim državnim organima i pravosuđu.

"Sudije mogu da sude i po usvojenim međunarodnim konvencijama, ne samo domaćim zakonima, ali nisu zainteresovani da se edukuju ili ih smatraju neprimenjivim", kaže novinarka "Vremena" i pravnica, Tatjana Tagirov.

Vanja Macanović dodaje da na obukama tužilaca i sudija koje obavlja oni kažu da smatraju da su konvencije "delimično primenjive", pa ih ni ne koriste, a s druge strane po ministarstvima sopstvene protokole smatraju kao pravno neobavezujuće.

Leila Ruždić kaže da ona zna za samo jednu sudsku primenu međunarodne koncencije u presudi u ovoj oblasti, koju je nedavno potvrdio i Apelacioni sud.

Pored ukazivanja na očigledne propuste u državi, na tribini je ukazano i na ozbiljan nedostatak empatije u celom društvu.

"Često se sreće a potpuno je neprihvatljivo senzacionalističko izvešavanje medija o porodičnom nasilju. Žene kao žrtve po drugi put doživljavaju nasilje a nasilnici se opravdavaju napisima tipa "dobar je čovek, ne znamo šta mu bi", ili "...jer mu je prethodno žena...". A potrebno je potpuno suprotno izveštavanje.

"Kada biste 15 puta pročitali na naslovnim stranicama 'nasilnik iseljen', ili 'ubica supruge osuđen na 30 godina", drugačija bi u društvu bila atmosfera", ukazuje na propuste kolega Jovana Gligorijević.

(G.M.Š.)