Na današnji dan, 15. jula 1946. godine završen je Beogradski proces - suđenje generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od još dvadeset trojice optuženika iz redova četnika, vlade u izgnanstvu i Nedićevog režimaza izdaju i ratne zločine.
Zvaničan naziv postupka je bio „Suđenje Dragoljubu-Draži Mihailoviću i ostalim kolaboracionistima za izdaju i ratne zločine počinjene na prostoru Jugoslavije za vreme rata (1941—1945)“.
Suđenje je održano u Beogradu, od 10. juna do 15. jula 1946. godine u zgradi Letnje dvorane Vojnog pešadijskog učilišta na Topčideru.
Proces je bio otvoren za javnost i prisustvovalo mu je oko 60 stranih izveštača.
Optuženima je suđeno pred vojnim sudom.
Predsednik Vojnog veća bio je pukovnik Mihailo Đorđević, a članovi su još bili potpukovnici Milija Laković i Mihailo Janković, pomoćne sudije Nikola Stanković i Radomir Ilić i Todor Popadić (sekretar).
Tužilac je bio pukovnik Miloš Minić, visoki vladin zvaničnik koji je učestvovao u pregovorima Josipa Broza Tita i Mihailovića na početku ustanka u Srbiji i kasniji predsednik Srbije i ministar spoljnih poslova SFRJ. Pomagao mu je Miloš Jovanović.
Proces je poprimio ogroman publicitet u svetu i u tadašnjoj Jugoslaviji. Na procesu su pored domaćih prisustvovali i inostrani novinari, foto-reporteri i izveštači. Suđenje je direktno prenošnjeno preko radija.
Mihailoviću i drugima je suđeno za njihove aktivnosti protiv partizana, za kolaboraciju sa Nemcima i ratne zločine nad civilima. Mihailović je bio optužen po 47 tačaka. Sudilo im se i za predaju zarobljenih partizana Nemcima u Slovcu, napad na Užice i masakre u Vraniću i Drugovcu...
Savezničkim vazduhoplovcima koji su evakauisani uz pomoć četnika 1944. nije bilo dozvoljeno da svedoče u Mihailovićevu korist sa obrazloženjem da je njihovo svedočenje nerelavatno pošto nisu bili svedoci događaja. Na suđenju su se kao svedoci pojavili Dušan Simović, Radoslav Đurić, Jovan Škavović, Milan Grol, drugi. Samo su dve žene svedočile u Mihailovićevu korist.
Ostali optuženi su se nalazili što u okvirima četničkog pokreta, što u okvirima jugoslovenske izbegličke vlade i pokreta generala Milana Nedića.
Od 47 tačaka optužnice koju je Miloš Minić pročitao 10. juna 1946. u Beogradu, Draža je osuđen po osam tačaka. Prva je glasila:
„Kriv je što je od početka druge polovine 1941, pa za sve vreme rata i neprijateljske okupacije organizovao i rukovodio oružane četničke formacije poznate pod imenom „četnici Draže Mihailovića“ i takozvana Jugoslovenska vojska u otadžbini, koje su imale za cilj da oružanom akcijom i terorom u saradnji s okupatorom podrže okupaciju i uguše oružani ustanak i oslobodilačku borbu srpskog i ostalih naroda Jugoslavije.”
Dragoljub Mihailović je osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i građanskih prava kao i oduzimanje celokupne imovine. Kazna je izvršena 17. jula 1946. godine.
U novom procesu veka, kako su ga nazvali mediji u Srbiji, Viši sud u Beogradu 14. maja 2015. godine poništio je presudu kojom je Dragoljub Draža Mihailović osuđen na smrt 1946. godine i vratio mu građanska prava koja su mu bila oduzeta u tom procesu.
Sudija Aleksandar Trešnjev rekao je da je sud usvojio zahtev za rehabilitaciju i poništio presudu kojom je Mihailović 15. jula 1946. godine bio osuđen na smrt, a dva dana kasnije streljan.
Sud je utvrdio da je sporna presuda doneta u nezakonitom procesu iz političkih i ideoloških razloga.
Prvi zahtev za rehabilitaciju podneo je Mihailovićev unuk Vojislav Mihailović 2006. godine, a kasnije mu se pridružilo još nekoliko udruženja i stranaka.
FARSA ILI SUD ČASTI...
Presuda Draži decenijama je konstantno u srpskoj javnosti osporavana, a proces nazivan farsom.
Dr Veljko Đurić Mišina u analizi za sajt "Sedma sila" podseća na neplaniran je slučaj svedokinje Vidosave Tukuljac koja oslovila optuženog rečima "đeneral Mihailović".
Na to je reagovao predsednik sudskog veća opomenuvši je da ubuduće umesto toga govori samo "optuženi"! Ona je na to odgovorila: "Optužen od Komunističke partije ali ne od mene!"
Kada je Mihailović počeo da priča o tome kako je zarobljen, predsednik sudskog veća nije dozvolio da govori. Istovremeno, u sali se stvorila galama. Kada se sve stišalo, Mihailović je morao da priča neke druge stvari.
Sud nije prihvatio nijedan predlog odbrane.
Kada je odbrana pomenula nemački plakat sa poternicama za Mihailovićem i Brozom, sudsko veće je to odbilo s motivacijom da je to najbolji dokaz o kolaboraciji sa Nemcima, koji su to učinili kao uslugu. Činjenicu da su Nemci streljali Mihailovićeve vojnike i pristalice sud je ocenio da su ti ljudi bili u zabludi, ističe Mišina.
Londonski dnevni list "Dejli telegraf" 14. juna 1946. godine objavio je tekst svog dopisnika sa suđenja u Beogradu u kome je, između ostalog, pisalo o tome kako u svojim odgovorima Mihailović govori kako je umoran pa umesto da kaže potvrdno on izgovara negativno ili obrnuto.
Takođe, smatra se da završna reč đenerala Mihailovića nije dobila publicitet u svetskoj štampi kakav zaslužuje. Po pisanju londonskog "Tajmsa", Mihailovićeva odbrana je bila "bez fraza, bez kivnosti na političke protivnike ili lične neprijatelje, jasno i podrobno. To je vojnik od zanata podnosio izveštaj, neodoljiv baš svojom jednostavnošću".
Mihailović je na samom kraju kazao: "Našao sam se u vrtlogu događaja i smutnji. Našao sam se u vrtlogu događaja i smernica. Novog sveslovenskog sveta koji se stvarao, za koju sam zajednicu odavno i ja bio i to odavno. Našao sam se u vrtlogu smernica zapadnih demokratija uveren da će tekovine ruske revolucije biti primljenje u celom svetu. Našao sam se pred konkurentskom organizacijom koju sprovodi Komunistička partija koja direktno teži svome cilju. Našao sam se pred smernicama i težnjama svoje sopstvene vlade. Bio sam okružen svim mogućim obaveštajnim službama: Intelidžens servisom, Gestapoom i svim obaveštajnim službama sveta. Ostao sam vojnik ubeđen da narod treba da da reč na kraju. Ubeđen sam da sam bio na pravom putu. Pozivao sam novinare celog sveta i tražio misiju Crvene armije. Sudbina je bila nemilosrdna prema meni kada me je bacila u najteže vihore. Mnogo sam hteo, mnogo započeo, ali vihor, svetski vihor, odneo je mene i moj rad."
Kada je Mihailović izgovarao poslednje reči svoje odbrane bilo je 23.50 časova. Sutradan, 11. jula od 8, 15 časova govorili su ostali optuženi. Poslednje reči izgovorene su 30 minuta posle ponoći, tj. 12. jula. Čitanje presuda počelo je u 8.15 časova 15. jula. Završne reči predsednika suda izgovorene su u 11.35 časova, podseća dr Veljko Mišina.
Predsednik suda pročitao je na kraju sledeće reči: "Optuženici protiv presude ovoga suda nemaju pravnog leka jer je ova presuda odmah i izvršna. Jedino lica koja su osuđena na kaznu smrti mogu lično ili preko svojih branioca ili njihovi rođaci da podnesu molbu za pomilovanje Prezidijumu Narodne skupštine FNRJ. Sud određuje večeras do 20 časova, u kome će roku, ako ko hoće, podneti molbu za pomilovanje od lica osuđenih na smrt."
SMRT
Partijski glasnik "Borba" objavila je 18. jula 1946. godine na trećoj strani vest sledeće sadržine:
"Beograd, 17. jula
Pošto je Prezidijum narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije odbio molbe za pomilovanje na smrt osuđenih izdajnika i ratnih zločinaca, to je izvršena smrtna kazna nad Mihailovićem Dragoljubom – Dražom, Radićem Radoslavom – Radom, Glišićem Milošem, Jovanović Dragomirom – Dragim, Dinić Tanasijem – Tasom, Jonićem Veliborom, Dokićem Đurom, Mušickim Kostom i Pavlović Boškom. Smrtna kazna nad Mladenom Žujovićem i Petrom Živkovićem nije mogla biti izvršena, jer su se nalazili u emigraciji."
Kako su molbe za pomilovanje odbijene, predsednik sudskog veća zahtevao je od Svetislava Stefanovića – Ćeće, pomoćnika ministra unutrašnjih poslova, da se pristupi izvršenju presude.
Pretpostavlja se da je posle toga određena grupa za egzekuciju, streljanju je prisustvovao neko iz sudskog veća i optužbe, a potom je napravljen zapisnik koji je upućen pukovniku Mihailu Đorđeviću, predsedniku Vojnog suda.
Svi publicisti i istoričari prihvataju 17. jun kao datum ubistva đenerala Mihailovića i ostalih osuđenika. Ima i istraživača koji tvrde da je kazna nad Dragomirom – Dragim Jovanovićem izvršena 1952. godine na Avali tek pošto je Slobodanu Peneziću Krcunu uradio nekoliko elaborata.
Ipak, Mišina to smatra malo verovatnim jer se Brozu " žurilo jer su se bojali intervencija Šarla de Gola, možda i Amerikanaca". Zato su ga dve-tri sata po odbijanju molbe za pomilovanje streljali, najverovatnije, na Adi Ciganliji. Nije utvrđeno da li su mu noge i ruke slomljenje za života ili je to učinjeno posle streljanja. Telo je sahranjeno u jednu jamu i poliveno krečom.
Uz najnoviju odluka suda kojom je Mihajlović rehabilitovan, podsećamo na reči Slobodana Jovanovića: "Za života on (Dragoljub Mihailović) bio je gonjen, klevetan, mučen i najzad umoren. Njegovo tijelo je raznijeto na komade i on nema groba. Ali on i dalje živi u duši srpskog naroda i tu će živjeti uvijek dokle srpsko ime bude trajalo."
Kakav je vaš stav o ovoj istorijskoj ličnosti: zločinac ili heroj?
