Državni udar nije novina za Tursku, čak bi se moglo reći da je gotovo normalna stvar kojom vojska s vremena na vreme "počisti" teren i vrati na sekularistički put "zalutalu" demokratiju.
Aktuelni vojni puc, koji joše nema izvesni kraj, je peti ili šesti u novijoj istoriji Turske. Prvi put u moderno doba Republike Turske vojska je preuzela stvar u svoje ruke od suviše islamizirane vlasti u maju 1960. godine. Tada je 38 mladih oficira van Generalštaba izvršilo puc pod vodstvom generala Kemala Gursela protiv demokratski izabrane vlasti Demokratske partije, koja se odmakla od Ataturkove doktrine malo previše za vojnicki ukus.
Situacije se ponovila u martu 1971 godine, u situaciji poznatoj kao "Puc memorandumom". Nacelnik Generalštaba Mehmed Takmac je predao premijeru memorandum, u stvari ultimatum, da se po demokratskim principima stvori snažna i kredibilna vlada, koja bi neutralisala aktuelnu anarhicnu situaciju i, prema nacelima oca nacije Kenala Ataturka, primenila reformisticke zakone donesene u skupštini.
Nije prošlo ni deset godina a vec sredinom septembra 1980 nacelnik generalštaba Kenan Evren poveo je treci puc, kako bi okoncao stalne oružane sukobe izmedu krajnje desnice i levice u zemlji, koje su podržavali SAD i SSSR. Do kakvog takvom mira se došlo uz 50 pogubljenja i 500.000 uhapšenih.
Sledece tri godine vojska je vladala zemljom preko Nacionalnog saveta za bezbednost, ustav je bio suspendovan, i zabranjene sve partije i sindikati. Zemlja se vratila Ataturkovom sekularizmu a udaljila od komunizma, fašizma, separatizma i religijskog sektaštva.
Potom je bila restaurirana demokratija.
Vojska je dalje mirovala bar do 1993. godine kada je, po nekim shvatanjima, izvršen tihi udar serijom misterioznih smrti videnijih politicara.
Novi zvanican udar usledio je 1997. sa novim memorandumom u "Postmodernom pucu" kojim je prekracen mandata vladi Nedžbetina Erbakana, ali nije raspušten parlament ni suspendovan ustav. Erbakan je na vlast došao godinu dana ranije kao prvi islamisticki premijer, na izborima na kojim je nesekularne gradonacelnike dobilo i 30 velikih gradova.
Udar je vodio admiral Salim Dervišoglu, a tada je danas aktuelni predsednik Turske, Redžep Tajip Erdogan, tada gradonacelnik Istanbula i lider Partije vrline (Virtue Party), završio u zatvoru i sa petogodišnjom zabranom bavljenja politikom zbog nacionalisticke islamisticke pesme. Partija mu je zabranjena odlukom Ustavnog suda 2001. ali je Erdogan onda osnovao Partiu pravde i razvoja.
Vojska je potom opet mirovala decenijama, prevashodno zbog toga što je Turska bila na putu ka Evropskoj uniji koja je strogo neblagonaklono gledala na mešanje vojske u politicka dešavanja.
Takvo gledište je zvanicno ostalo do danas, mada je pitanje kakvo je zaista intimno gledanje evropskih politicara na Erdoganova "sultanisticka" nastojanja da bude "sve i svja" u Turskoj, njegove sve islamistickije nastupe u javnosti, kao i tihu podršku Islamskoj državi protiv Kurda u Siriji ali i surovih ubistava te manjine u zemlji.
