Mesto kod Svilajnca po dijalektu je jedinstveno u Srbiji.
Uslov da se udam za Vesnu iz Dublja bio je da naučim dubljanski jezik. Dok sam ga učio, pojeo sam ar gibanice, što mi je bio diplomski rad. Govori ovako, više u zbilji, nego u šali se Žika Stanojlović, Gala, rodom iz obližnjeg Radašina, jedan od 72 zetova na mirazu, po čemu je ovo selo jedinstveno u svilajnačkoj opštini. Najsmešnija rečenica, mu je, kaže, bila "zele mi zeleto iz zeljata", što znači - uzeli mi kupu iz kupusare.
Simeon Stojanović (85), najstariji prizetko, kaže da ovim neknjiževnim jezikom govore najstariji meštani Dublja, koje se zaselilo daleke 1798. godine, od sedam porodica iz Velikog Izvora kod Zaječara.
"Oni su doneli velikoizvorski jezik, koji smo mi malo promenili, pa je on sada mešavina bugarskog, makedonskog i srpskog. Mada ima i turcizama. Kako si, na primer, kaže se: Ksi, bre ", kaže Siomeon za "Večernje novosti."
Milica Ivanović dodaje da se izvornim jezikom govorilo i u bugarskom selu Golem Izvor.
Poslednja generacija koja je od predaka učila dubljanski jezik rođena je 1970. godine. Dolaskom velikom broja miradžija jezik je počeo da se gubi, tako da njime danas govori desetak odsto meštana.
Pored toga, deci je bilo teško kada pođu u školu, jer nisu znala srpski jezik, ali je to, s druge strane, bilo dobro, jer ona pričaju gramatički pravilnije od dece iz svih okolnih sela, koja su maternji jezik učila od svojih ukućana.
"Jezik nema pismo, a postoje i slova kojih nema u srpskoj azbuci. Veoma je bitan i pravilan naglasak, jer u protivnom menja smisao nepravilno izgovorenih reči. Imali smo i svoju narodnu nošnju, ali više ne postoji kulturno-umetničko društvo koje bi negovalo naše igre", kaže Milica i dodaje da iako u njenoj porodici nema Srba, razgovaraju na srpskom, kako ne bi morali da uče vlaški zbog njene majke Ljubice, makedonski, kojim govori Ivičina majka Vidosava, a najžalije joj je što njena deca Katarina i Ksenija ne znaju dubljanski, jezik mesta u kome žive.
