Nije bilo mnogo fudbalera na svetu koji su svoj život i karijeru posvetili jednom klubu. Ali, Frančesko Toti, ikona Fudbalskog kluba Roma, jedan je od onih koji jeste.

Debitovao je za Romu davne 1993. godine. A početkom juna produžio je ugovor sa Romom do 2017. godine.

Ovo je NJEGOVA priča, priča "Princa Rima":

"Pre 27 godina neko je pokucao na vrata našeg stana u Rimu. Moja mama, Fjorela, krenula je da ih otvori. Oni koji su pokucali, ispostaviće se, odredili su moju fudbalsku karijeru. Kada je otvorila vrata, grupa muškaraca joj se predstavila. Rekli su da su fudbalski skauti-direktori. Ali, nisu bili iz Rome. Nosili su crno i crveno. Bili su iz Milana. I želeli su da me odvedu u Milano, da igram za njih i nisu pitali za cenu. Moja majka je podigla ruke u vazduh. Šta mislite da je rekla ovoj gospodi?

****

Kada ste dete u Rimu, imate samo dve mogućnosti - ili ste bordo ili ste plavi. Roma ili Lacio. U mojoj porodici bila je samo jedna opcija. Nažalost, mog dedu nikada nisam upoznao, jer je umro kada sam bio baš mali. Ali, u nasleđe mi je ostavio sjajan poklon. Srećom po mene, deda Đanluka je bio strastveni, fanatični navijač Rome i on je tu ljubav preneo na mog oca, a ovaj na brata i na mene. Mi smo bili nastavljači te ljubavi prema Romi. Roma je više od fudbalskog kluba. Ona je deo naše porodice, u našoj je krvi i našim dušama.

Nismo mogli da gledamo mnogo utakmica Rome na televiziji tih 80-ih godina. Ali, kada sam imao sedam godina, moj otac je kupio karte i konačno sam mogao uživo da gledam 'vučicu' na stadinu Olimpiko. I sada kada zatvorim oči slike su mi jasne, i dalje mi je blizak taj osećaj. Boje, skandiranje, dim od pirotehnike. Bio sam tako živahno dete kojem je samo prisustvo na stadionu, u moru navijača Rome bilo dovoljno da mi sve uđe pod kožu, postane deo mene. Ne znam kako bih vam sve to opisao.

Bellissimo.

To je jedina reč kojom bih sve to opisao.

***

U našem delu grada, po imenu San Đovani, mislim da me niko nikad nije video bez lopte pod miškom ili kako pikam po ulici. Po rimskim kaldrmama, između katedrala, spomenika starih više vekova... svuda gde smo mogli mi smo igrali fudbal.

Još dok sam bio dečak fudbal je za mene bio više od same ljubavi. Već tada sam imao cilj da napravim karijeri. Počeo sam u mlađim kategorijama. Imao sam postere idola - a moj idol je bio Đanini, tadašnji kapiten Rome. Njegov poster sam imao na zidu moje sobe. On je bio ikona, simbol. Bio je momak iz Rima. Baš kao što smo mi bili.

Kada sam napunio 13 godina dogodilo se ono čuveno kucanje na vrata. Ljudi iz Milana su me želeli. Kakva prilika da se igra za veliki italijanski klub! Šta bih ja odlučio? Pa, nije bila moja ili samo moja odluka, razume se.

Pitala se moja mama. Ona je bila boss. I dalje je šef. I više je nego privržena svojim dečacima. Znate već, kao i svaka italijanska majka, bila je previše zaštitnički nastrojena. Nije želela da tako mali napustim dom u strahu od onoga što bi moglo da mi se dogodi. Znate kakve su majke...

'Ne, ne, ne', rekla je ona predstavnicima Milana. Bilo je to sve što je rekla. 'Žao mi je, ali ne, ne ne' (Mi dispiace, no, no, no).

To je bio kraj. Moj prvi transfer je odbijen.

Kasnije tog vikenda otac je mene i brata odveo na utakmice. Od ponedeljka do petka u kući je 'komandant' bila mama. Bilo je teško odbiti Milan. Dobili bismo mnogo novca. Cela moja porodica. Ali, tog dana majka me je naučila lekciju. Dom je najvažnija stvar u čovekovom životu.

Koju nedelju kasnije, nakon što su me gledali na utakmici, došli su ljudi iz Rome. Hej, nosiću bordo i žuto!


Moja MAMMA je znala. Ona mi je pomagala u karijeri toliko puta. Da, uvek je bila naš veliki zaštitnik - i dalje je! - ali se i toliko mnogo žrtvovala da budem na treningu svakog dana. Znam da su te moje prve fudbalske godine bile i te kako teške za nju. Ona je me vodila na treninge. I ona me je čekala da završim treninge. Čekala bi dva, tri, nekada i po četiri sata. Čekala je po kiši, hladnoći... nije joj smetalo ništa.

Čekala je da bi njen sin, da bih ja ostvario svoj san.

***

Da ću debitovati za Romu na stadionu Olimpiko saznao sam oko 90 minuta pre nego što će utakmica početi. Seo sam u klupski autobus od našeg kampa do stadiona i uzbuđenje je počelo da raste. Mir koji se 'nataložio' nakon prespavane noći sada je nestao. Navijači Rome su potpuno drugačiji od bilo kojih drugih na svetu. Mnogo toga očekuju od vas kad nosite dres Rome. Morate da dokažete da vredite i nema mnogo prostora da pravite greške.

Kada sam iskoračio na teren na svom debiju, preplavile su me emocije. Bio sam ispunjen ponosom, jer igram za svoj dom, za svog dedu, za svoju porodicu

Za ovih 25 godina taj pritisak i privilegija... ništa se nije promenilo. Osećanja su ista.



Da, naravno bilo je grešaka. Bilo je čak i trenutaka kada sam mislio da ću otići iz Rome, kao pre 12 godina kada me je želeo Real Madrid. Kada vas traži tako veliki klub, možda i najveći na svetu, počnete da razmišljate kakav bi život bio tamo negde, negde drugde. Tada sam razgovarao sa predsednikom Rome i to je imalo uticaj, to je napravilo razliku. Ali, razgovor sa porodicom me je podsetio na ono šta je svrha života, šta je život, uopšte.

Dom je sve.

Rim je moj dom 39 godina. Kao fudbaleru Roma mi je dom 25 godina. Kad god sam igrao, bilo da je to bila prvenstvena utakmica ili meč u Ligi šampiona, nadam se da sam predstavljao Romu i njen grb što sam bolje mogao i da sam njen barjak držao visoko. Nadam se da sam vas učinio ponosnima.

Možete reći da sam ja čovek u čijem se životu red oduvek znao. Nisam se iselio iz porodične kuće dok nisam verio moju ženu Ilari. Kada se osvrnem i pogledam šta će mi nedostajati, znam da će to biti ona rutina, oni svakodnevni detalji koji se ponavljaju iz dana u dan. Sati treninga, razgovori u svlačionici. Mislim da će mi najviše nedostajati šoljica kafe sa saigračima. I to svakog dana. Možda ako se jednog dana vratim kao sportski direktor, možda će opet biti tih dana.

Ljudi me često pitaju - zašto si ceo život, celu karijeru proveo u Romi?

Zato što je Rim moja porodica, moji prijatelji, ljudi koje volim. Rim je grad, Rim je more, Rim su planine, spomenici. Rim su, naravno, Rimljani.

Rim je žuto i bordo.

Rim je za mene svet.

Ovaj klub, ovaj grad - to je moj život.

Sempre (zauvek)".