Vikend. Predivno vreme napolju. Njih troje sede uz utikač, vezani za telefonske punjače, kao kerovi na kratkom lancu. Ćute. Ne razgovaraju međusobno. Preskačem ih, ne komentarišem, ali mi instiktivno ne prija prizor.
Upitah ih što ne izađu malo napolje da se druže sa decom, ali me niko nije ni čuo. Ponovila sam pitanje, malo glasnije. Njih dve mi odgovoriše da se eto baš sada dopisuju sa nekim novim vršnjakinjama u školi. On kaže da gleda nešto na YouTube-u, u vezi sa svojim kanalom. Upitah i njega što ne ide napolje, on reče da ga mrzi.
Dobro, pošto sam ja kapetan ovog broda, sada ću objaviti nove zakone na brodu, a vi ćete se jednoglasno složiti. Sada lepo isključite te telefone iz zida, isključite ih skroz ih i stavite u fioku. Bez "ali mama", bez bečenja, bez "e kakva si". Dakle, prvo i pre svega, smetate mi u kući, jer sam htela da je počistim i prebrišem. Predložila sam vam da idete napolje, ali niko nije hteo. Šta ste time propustili? Evo sad ću da vam objasnim.
Što se tiče onlajn druženja: kako ćete znati kada vas neko laže? Da biste to znali, morate razumeti govor tela, gestikulaciju, oči koje ne gledaju u vaše. Kako ćete znati ko je trom, ko je spor, ko je vešt i nevešt u trčanju i preskakanju? Nikako. Nećete znati ni da li ste brže ni spretnije od svoje drugarice. Vi i dalje verujete da su sve te devojčice dobre i da vas nikada ni jedna od njih neće povrediti. E pa niste u pravu. Družeći se oči u oči sa njima, shvatićete da je skoro svako dete mali model svojih roditelja. Uočićete da nema svako saosećajnosti, poštovanja, plemenitosti ni razvijen osećaj za pravednost. To je ono što se razmenjuje sa drugima i tako se stiču prijatelji. Nećete moći da procenite da li vam od nekoga preti opasnost i da li je neko pokvarenjak po prirodi.
Isključili ste svoje prirodne instinkte, oslonili se na ono što vam neko piše u inboks i na slike slatkih mačića koje su objavili na instagramu. Znate li koliko manijaka ima iza slika dece? Ne znate? Ni ta deca nisu znala. Nisu imali prilike da saznaju, jer ih više nema.
I to što "sva deca sede na fejsbuku i instagramu" to me ne pogađa ni malo.
Evo, ja sam od onih roditelja koji to ne prihvataju.
Budite inicijatori, pozovite drugarice napolje u park. Vozite rolere, bicikl, prošetajte kučiće zajedno. Niko vam se neće rugati, ako predložite nešto bolje od buljenja u telefon. Garantujem vam. Verujem da će od njih deset, dve pristati da se igraju žmurke. E te dve su selekcija. Sa njima će vam biti zabavno.
A tebe što mrzi da izađeš napolje, slikaj onaj novi bicikl, kameru za kacigu, i lap top, pa da stavimo u oglase na prodaju. Ako te i to mrzi, sama ću, pa ću od tih para sama i da otputujem negde na par dana.
Da te pitam ja nešto - da li imate vi neki zidić? Svaka generacija je imala neki zidić na kome se blejalo uveče sa društvom. Niste u stanju ni neki zid da zapljunete. Idi nađi neki zidić u kraju ili stepenice, i počni tu da se nalaziš sa društvom, pa ćeš kad okupiš ekipu, da znaš koga imaš pored sebe. Da znaš ko kakve probleme ima, ko kako živi. Da imaš sa kime da ogovaraš nastavnike, da komentarišeš devojčice.
Ne dam da vam najdivniji period u životu prođe u statičnom buljenju u ekran. Sve to što držite u rukama je moje. I ti telefoni i utikači i struja i internet. Imam prava da vam to onemogućim kad god mislim da preterujete. Ja sam od onih staromodnih majki koje su bile prvakinje u lastišu sa odranim kolenima od padanja po betonu. I bila sam srećna. Ne može niko da me ubedi da su tavremena prošla i da su ih zamenili telefoni.
I radila mi je mašta kao centrifuga. Zato što sam umela da maštam, zato sam imala sjajne ideje. I danas izdržavam nas četvoro prodavajući ideje. Vaša mašta se svodi na kupovinu nove maske za telefon. Želim da vam se aktiviraju centri u mozgu zaduženi za opstanak. Da li ste svesni gde živite?
Ne dam vam telefone kada je vikend i lepo vreme. Idite napolje i otkrivajte svet oko sebe. Ponesite loptu, igrajte fudbal, basket, odbojku. Vozite skejt, trčite za kučetom. Zadišite se, pa se napijte vode kod druga na prvom spratu. Vratite se znojavi i musavi puni utisaka. To je detinjstvo kakvo želim za vas.
Nije ništa loše razlikovati se od drugih. U tegli su pare za sladoled, u 20h da ste zakoračili u kuću. Bicikl, roleri, skejt, lopta, reketi? Birajte.
"Kako ćemo znati koliko je sati ako nemamo telefon?"
Pitajte neku finu tetu, tako sam ja dolazila na vreme kući.
-----------------------------------------
SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ
