Dva velika graditeljska jubileja - 45 godina Omladinske radne akcije (ORA) "Beograd - Bar" i četiri decenije te pruge, biće obeleženi tokom septembra nizom manifestacija pod nazivom "Pruga mladosti". Svečanost je započeta danas, u salonu Glavne železničke stanice u Beogradu, gde do 22. septembra traje izložba "Pruge mladosti".

Ovo je jedinstvena prilika da mladi naraštaji nauče, a srednja generacija "obnovi znanje" o tome kako se ova zemlja gradila i u mnogo lošijim uslovima od današnjih.

A KAKO SE NEKAD UDARNIČKI RADILO

Omladinske radne akcije potiču iz NOB-a (Narodno oslobodilačke borbe), kada je bilo potrebno ručno pobrati letinu (čuveno "Ni zrno žita neprijatelju") ali su svoj puni zamah i svrhu dobile u socijalističkoj izgradnji Jugoslavije nakon završetka Drugog svetskog rata.

Sa istorijske distance može se lako zaključiti da bez omladinskih radnih akcija ne bi bilo ništa ni od "industrijalizacije i elektrifikacije", jer one su bile okosnica izgradnje baze privrede, infrastrukture, naučnih, sportskih, kulturnih i zabavnih objekata u Jugoslaviji.

Mišice i krampovi miliona udarnika gradili su auto-puteve, pruge, fabrike, čak i čitave gradove. Zenit Saveznih radnih akcija bio je period od 1946. do 1952. godine, a poslednja jugoslovenska je bila 1988. godine. Ubrzo potom, krampove su u rukama zamenile puške.

Omladinske radne akcije su u SFRJ imale i svoj dan - nije šala - 1. april. Nije to iz sprdnje, već su na taj dan 1946. godine počele pripreme za organizovanje izgradnje čuvene pruge Brčko-Banovići.

Taj mirnodopski dan je nekako bio prigodniji od, recimo, dana prve posleratne akcije kada je 1945. na Crnom vrhu kod Bora 1.630 omladinaca, od januara do marta i na temperaturama od minus 30 stepeni, nasekla i železnicom otpremila više od 10.000 kubika drveta za beogradske bolnice prepune ranjenika. Železnicom, čiju su deonicu od 12,6 kilometara do Bora prethodno sami izgradili!

To je bio tek nagoveštaj podviga koji su decenijama kasnije postizali akcijaši. Kada danas prolazite pored nasipa, zgrada, pruga, autoputeva... fabrika koje vam izgledaju ogromno i zapušteno, velika je verovatnoća da su to ne tako davno mladi ljudi, možda vaši roditelji ili rođaci, izgradili sopstvenim rukama.

Ko ne veruje da je nešto tako moguće izgraditi rukama, može da proveri u monografiji "To su naših ruku dela" dr Slobodana Ristanovića, gde stoje uspomene i dokumentovani materijali, fotografije i svedočenja sa svih Omladinskih radnih akcija (ORA) u bivšoj Jugoslaviji.

Zamislite za trenutak ljude sa krampovima i lopatama, nešto malo bagera i kamiona i onda pogledajte u sledeće cifre - izgrađeno je 16 pruga ukupne dužine 560 kilometara (Brčko–Banovići 90 kilometara; Šamac–Sarajevo 242 km; Doboj–Banjaluka 90 km...), napravljeno je 11 velikih fabrika ("Ivo Lola Ribar" u Železniku, Fabrika kablova u Jagodini, Valjaonica bakra u Sevojnu, Magnohrom u Kraljevu, Fabrika automobila Crvena zastava u Kragujevcu, Keramika Mladenovac...). Ne zaboravimo ni pet hidrocentrala (Zvornik, na Vlasini, u Mavrovu, Jablanica na Neretvi i Vinodol).

ŽIVOT NA ORA NIJE SAMO KRAMP

Ćaskajući dokono u podne na septembarskom suncu u komfornim beogradskim, ili bilo kojih drugim srpskim, kafićima teško da možemo spoznati i deo atmosfere i entuzijazma omladinskih radnih akcija.

Jer tamo se radilo od pre zore. Omladinci su na akcijama ustajali u 4 sata ujutro i prvi deo dana radili fizičke poslove na terenu. Nakon završetka rada vraćali su se u akcijaško naselje, i tada je počinjala druga polovina "programa" po kojem su ORA jednako poznate - sportske, kulturne i "idejno-političke" aktivnosti - jednom rečju druženje.

Omladinci su pohađali kino, foto i radio kurseve, da položu ispitu za sportskog sudiju, da uče da voze moped, automobil ili traktor, da postanu kozmetičari, zavarivači, daktilografi...

Akcijaši su imali za to vreme bogat društveni život, a ni ljubavni nije bio "za baciti", što potvrđuju i neka venčanja održana na samim akcijama.

Da na ORA nije bilo samo krampanja, potvrđuje i sledeći komentar "iz prve ruke" s jednog od srpskih foruma.

Današnja mladež niti ima prilike, niti želje, da doživi tako nešto. Dobrovoljni (volonterski) rad se još ne kotira visoko u domaćim CV-jevima kao kod vršnjaka u SAD, zemlji čijem se životnom stilu teži.A na ORA nisu radili smao "nezaposleni klinci", već su ljudi uzimali plaćene odmore u firmama kako bi radili na radnim akcijama.

Kako je primetio svojevremeno u komentaru na jedan tekst o ORA u "Politici" čitalac pod imenom "Inženjer Vasić", "dobrovoljni rad se u Americi posebno ceni i u biografijama onih koji traže posao jer govori o karakteru takvih ljudi tj da žele nešto da daju društvu... Učestvovao sam u YU na izgradnji autoputa i studentskih domova i nosim najlepše uspomene. A kad prođem pored nekih od tih građevina osetim ponos. Onaj ko ništa u životu nije ništa napravio neće to razumeti".

HEROJSKI PODVIZI

Među mnoštvom akcijaških podviga dva se moraju izdvojiti - autoput Bratstvo- Jedinstvo (Ljubljana - Zagreb - Beograd - Skoplje ) i pruga Beograd - Bar.

Teško je reči da li je najveći podvig ORA devetogodišnja izgradnja autoputa Bratstvo i jedinstvo, u ukupnoj dužini od 1.066 kilometara, ili bukvalno probijanje pruge Beograd- Bar gde na 476 kilometara ima 254 tunela - dužine čak četvrtine pruge.

ORA "Beograd-Bar" zvanično je počela sa radom 11. jula 1971. godine u Prijepolju i trajala je sve do 1975. godine. Angažovano je 12.000 omladinaca.

Ma kako gunđali na njen kvalitet, i na brzinu koju trenutno na njoj postižu srpski i crnogorski vozovi, ne trba zaboraviti na činjenicu da se za 40 godina postojanja tek sada, 2016. godine, prvi put rekonstruiše.

Da je pruga posebna, a da domaći putnici toga verovatno nisu ni svesni, pokazuje i njeno svrstavanja u izbor britanskog "Gardijana" u deset spektakularnih svetskih pruga za koje verovatno nikada niste čuli".

Izgradnje deonice auto-puta između Zagreba i Beograda počela je 1. april 1948. godine, a radovi su trajali do 15. jula 1950. godine. U tom periodu omladina je izgradila 9 metara širok kolovoz u dužini od oko 400 km i tako povezala ta dva grada. U nastavku ORA posle 8 godina omladini je povereno da na nekoliko etapa potpuno izgradi auto-put. Za nepunih šest meseci, do 23. novembra 1958. godine, 53.323 brigadira je izgradilo 80 km modernog auto-puta i tako povezalo Zagreb i Ljubljanu, zatim 1959. Niša i Paraćina, 1960. Niš - Grdelica i Udovo - Đevđelija... Tako je 251.737 brigadira za šest godina povezalo Ljubljanu s Đevđelijom.

Gledajući ove "komunističke cifre" čovek se mora zabrinuti za progres "savremene, liberalne i demokratske" Srbije. Dovoljno je pogledati aktuelnu putnu infrastrukturu. Za ovu godinu planirano je da će biti izgrađeno 90,7 kilometara autoputa na Koridoru 10 (to je deo nekadašnjeg puta 'Bratstva i Jedinstva'), uz obnovu 1.100 kilometara puteva koje su nam ostavile prethodne generacije.

U Ministarstvu građevinarstva kažu da su ponosni da postignute rezultate u 2015. godini, kada je izgrađeno 91,1 kilometara autoputa, obnovljeno je 190 kilometara puteva, izgrađeno 206 novih mostova, probijeno devet tunela...

Napredak jeste ogroman, ako se gleda samo decenija unazad. Jer, prema podacima Puteva Srbije od 2000. godine do 2012. je izgrađeno svega oko 112 kilometara autoputa punog profila - sraman prosek je 9,3 km godišnje.

Skok je napravljen u 2013. - 58,1 km, od čega oko 40 km auto-puta na koridorima 10 i 11, i tek tada je nadmašen prosek izgradnje puteva u SFRJ - 48 km godišnje u 20 godina.

Ostaje nam samo nada da će se ubrzani tempo i nastaviti, i da će ceo putni Koridor 10 zaista biti izgrađen ili najkasnije početkom 2017. godine, kao što stoji u poslednjem obećanju.

(G.M.Š.)