Grlom u jagode: Beograd kakvog više nema

"Zamisli kada ti i ja budemo u staračkom domu, neka druga dva kulova, Francuza, negde u Parizu pljuckaju u dalj i kažu: 'Treba otići u Beograd. To je prava stvar"

Autori i učesnici serije su se prisetili da ovo "mezimče" nekadašnje Radio-televizije Beograd "gazi" svoju petu deceniju od svog nastavka. Možda se ne bi ni dosetili da nije bilo upravo Čombeta, tačnije Bogdana Diklića.

Tačno pre tih 40 godina, jedna porodica, najbolji prijatelji, manje i veće ljubavi, živeli su svoje živote u posleratnom Beogradu, gde su mladi išli na igranke na Kalemegdanu, bili ogovarani i ogovarali u Rovinju, pili "koktu" u čuvenom kafiću "Šansa", a "faca" je bio onaj koji nosi farmerke, a ne pantalone.

Bane Bumbar je u deset epizoda ove serije pokušavao da "postane čovek" kroz vreme u kojem se nekada živelo i odrastalo...

Imali smo priliku da razgovaramo sa legendama koje su učestvovale u pravljenju još legendarnije serije, čija popularnost ne jenjava i nakon 40 godina. Iz tog razloga se niko ne buni kada RTS reprizira "Grlom u jagode", a dugovečnost ove serije je misterija i njenim tvorcima...

"Ne znam da odgovorim koja je tajna dugovečnosti ove serije. Mi smo svi radili tu seriju vrlo strasno i ambiciozno, da ona bude s jedne strane ozbiljna, a s druge strana laka i zabavna, pa da natera na razmišljanje. Trudili smo se da bude za sve generacije, da odiše Beogradom, tim vremenom i nekim prethodnim. Ali, tajne nema. Mislim da je nisam našao ni ja, ni neko drugi. To se, jednostavno, desilo poput hemije koja se zove ljubav - niko ne može da definiše kako je do toga došlo i zašto se baš taj čovek s tom ženom baš tako zavoleo", istakao je reditelj i scenarista serije Srđan "Điđi" Karanović, koji je u vreme emitovanja imao svega 29 godina.

Jubilej od četrdeset godina nije doživelo nijedno filmsko ili televizijsko ostvarenje Jugoslavije, što ovu seriju čini još posebnijom, a Karanović ističe da je i to jedan od aspekata na koji je ponosan i zahvalan, ali da ništa nije savršeno...

"Ja ne mislim da je ona idealna, ima tu mnogo grešaka, kao i na svemu što sam radio. 'Grlom u jagode' smatram jednim dugačkim filmom u nastavcima", istakao je reditelj.

Bogdan Diklić, koji tumači lik Čombeta, ima drugu interpretaciju za uspeh koji "Grlom u jagode" i dalje ima...

"U to vreme nije bilo toliko ometača ljudske duše. Svi ti ljudi u seriji se vole beskrajno i kroz konflikte. Ometača ljubavi i ljudske duše u to vreme nije bilo toliko, koliko ima danas - mislim proteklih 15, 20 godina tog nabujalog konzumerizma, tehnicizma, interneta, mobilnih telefona... Ljudi su se sretali, doživljavali u direktnom i neposrednom kontaktu, voleli u tim kontaktima, nisu se voleli preko interneta i sms poruka. Možda je malo banalno ovo moje tumačenje onoga šta je tajna dugovečnosti ove serije, ali to je više instinkt, nego artikulisana misao i nadam se da ste me razumeli", rekao je "Dik".

Radni naslov serije je bio "Zašto sam postao čovek" i svaka epizoda se završava kada glavnom (anti)heroju posle poraza nekog njegovog, priđe neko i kaže: "Sad si postao čovek". Međutim, taj naslov je suviše asocirao na čuvenu knjigu iz socijalističkog i komunističkog vaspitanja koja se zvala "Kako se kalio čelik". Zbog toga je naslov promenjem, a Karanović smatra da je sadašnji naslov predložio Goran Marković, dok su ostali to podržali.

S tim u vezi, ništa ne bi bilo isto bez Baneta Bumbara, kojeg je tumačio Branko Cvejić - mladić čije odrastanje i (ne)sazrevanje smo kroz seriju pratili, onaj koji je uvek na greškama pokušavao da "postane čovek"...

"Dosta puta sam prešao s novobeogradske na staru stranu Beograda za snimanje uvodne špice serije. Još ako se računaju i ponavljanja - navozao sam se", rekao je "Bane Bumbar" kroz smeh za MONDO i iako nije mogao da se seti koliko je koštala "kokta" u kafiću "Šansa" gde su se u seriji okupljali, pokušao je da objasni njegovo viđenje uspešnosti ove kultne serije:

"Pitali su me ko mi je bio inspiracija i na koga sam se ugledao kada sam tumačio lik Baneta Bumbara, a odgovor je - na život! To mi je bila jedina inspiracija. A, zašto to tako dugo traje? E, to je zanimljivo. U nekom trenutku u životu prestanete da slavite rođendane i počnete da starite. Ali, kada se dođe u ovako neke godine, rođendani opet počnu da se slave jer ste ponosni što ste toliko proživeli. Divno je što se ovo obeležava na taj način."

Serija je rađena i emitovana sedamdesetih godina 20. veka, ali priča priču o ljudima koji su živeli u šezdesetim. Od muzike, preko radnje, sve odiše nostalgijom tog vremena...

"Ja sam bio nostalgičan još dok sam pisao ovu seriju. Sedamdesetih sam bio nostalgičan za šezdesetim kad sam išao u gimnaziju. Nostalgija je više oblik života. Znate, možete biti nostalgični i za jednim lepim letovanjem s koga ste se vratili pre mesec dana. Mislio sam da je ta nostalgija neka boja koja je dobra za celu seriju i njenu autentičnost", istakao je Karanović.

Gordana Marić je bila jedina prisutna "ženska" iz glumačke ekipe serije, a njen lik Goca je Banetova prva ljubav, kojoj se uvek na neki način vraćao.

"Mislim da je potpuno isti način odrastanja mladića i devojaka tog vremena. Taj 'tinejdž' period je najosetljiviji, to je velika trema - gde si, ko si, šta si... Pogotovo ako ti se neko dopada, ti to kriješ, to je stid, baš kao u seriji, gde se svi trude da se prave da su samo prijatelji. U seriji je sve to divno urađeno i udara na osećaj za istinu. Zato je s jedne strane komično, jer je to opšte i danas i uvek, to je večno pitanje, kad si tako rovit i nesiguran, kad ne znaš gde si i ko si - da li da odustaneš, da li da ipak pokušaš... To je večno, to ne može da se promeni kada su u pitanju osobe tog uzrasta", rekla je Gordana za MONDO.

Evo koji je savet Miki Rubioza dao Banetu Bumbaru za "muvanje" devojaka:

Gordana se seća i kakvo je uzbuđene osetila nakon što je prvi put pročitala scenario, ali i istakla važnost ovog "jugoslovenskog dela".

"Ja sam čitala scenario kao neku relikviju, bila sam oduševljena. Jedna epizoda je kao jedan ozbiljan film, potpuno odvojen. U tom periodu meni je toliko imponovalo što sam dobila tu ulogu, ali je bila prisutna i velika trema da li ću odgovoriti tom zadatku. Uvek sam nekako bila mokra oko pazuha od te treme i uzbuđenosti, jer je to stil bez glume, potpuno dokumentarno, što je predstavljalo ogroman izazov. Zahvalna sam i srećna sam što proslavljamo 40 godina, jer je to jedno veliko delo za naše jugoslovensko biće, koje možda kod nekih i dalje čuči."

Možda je ipak Miki Manojlović "poentirao" značaj "Grlom u jagode" i dugovečnosti koja odlikuje ovu seriju. On nije mogao da prisustvuje konferenciji, ali imate priliku da pročitate njegov stav iz knjige "Grlom u jagode - 40 godina TV serije".

"Prva izuzetna popularnost serije 'Grlom u jagode' bila je rezultat i potreba širokog TV gledališta, i kulturnog nivoa publike, i srećnog susreta originalnog dela sa duhom vremena. Repriza je bilo puno. Upoređivati popularnost današnjih serija sa serijom 'Grlom u jagode' je neumesno. Kulturni nivo celog društva se obrušio, sakrio se u misleće ljude kojih je sve manje. Dugovečnost serije se može objasniti i potrebom bega od srpskih pornografskih televizija tokom ratova i kasnije do danas, do katastrofalnog rada čuvene RRA, koja je gomilom dozvola za nacionalne frekvencije omogućila da se dno smisla tako važnog medija kao što je televizija dotakne brzo i u njemu pusti dobok koren neuništive biljke zvane primitivizam.

Popularnost serije 'Grlom u jagode' ne jenjava dok ima ljudi koji prepoznaju razornost takvog duha, kulove na dužnostima koje ne mogu vršiti, svuda oko nas moldavski stajling i mode de vie muškaraca i žena koji ne pamte 80-e niti bilo koju raniju epohu. A, njih je sve više. Mislim da je srpski projekt ofanzivnog turbo-folka, kao način da se vlada državom, dodatno uništio snage koje su Jugoslaviju mogle sačuvati od posledica interesa velikih sila i lokalnih giganata – neznalica i šovinista", zaključio je popularni "Miki Rubiroza" koji je prvi imao farmerke u kraju.

Pored glumačke ekipe i reditelja, novinarima se obratio i kompozitor Zoran Simjanović, kojem je ova serija bila "prvenac" što se ozbiljnog rada na televiziji tiče, a muzika koju je napravio za potrebe "Grlom u jagode" je nastavila da bude prepoznatljivi "osećaj" ove priče i dan-danas.

"To je moj prvi ozbiljan igrani projekat. Ja sam na početku čuo da će se to snimati, ali ja nisam bio pozvan - trebalo je neko drugi da radi. Međutim, taj se nije pojavljivao i Điđi (Srđan Karanović) je rekao da ću ja raditi. Televizija se protivila, jer nisam bio neka zvezda, ali Điđi je rekao svoje i ja sam onda ušao u tu celu priču. Imao sam užasnu tremu kada sam pročitao scenario i video da je fantastičan tekst,i da će to sve da bude super. E, sad ja ako upropastim s muzikom, šta će to da bude... Iako nisam religiozna, prvi put sam u životu sam se pomolio Bogu i rekao: 'Daj bože da dobro ispadne muzika, ne zbog mene, nego zbog Điđija, da mu ne upropastim seriju'. I ovaj je izgleda saslušao neverničku molbu moju", istakao je Simjanović, koji je kasnije radio muziku  na kultnim filmovima poput "Nacionalna klasa", "Balkan Ekspres", "Specijalno vaspitanje", "Maratonci trče počasni krug" i mnogi, mnogi drugi.

Otkrio je "Simke" da je napravio dve verzije muzike za 'Grlom u jagode'.

"Ova koju svi znate i druga, koju sam nazvao 'Balkanska', inače meni lično favorit. Ali, bio sam preglasan i tako se pokazalo da demokratija nekad može i da pomogne (smeh)", kaže on.

Prisetio se Simjanović još jedne anegdote u vezi sa "Grlom u jagode".

"Naš gitarista Simica postao je otac, rodio mu se sin, ali je stalno na probe dolazio mrtav umoran. 'Čoveče, on nikad ne spava, stalno se budi', govorio nam je. Ja sam mu dao snimak cele muzike za 'Grlom u jagode' i rekao mu: 'Pusti mu ovo, možda pomogne'. Narednog dana dolazi Simica i viče sa vrata: 'Zaspao je! Zaspao je'".

O dugovečnosti serije i njenoj popularnosti...

"A, zašto je ovo ispalo ovako dobro? Ja sam svojim studentima govorio - jedina vrednost je vreme. Ono što preživi, to je vredno. Ono što se brzo zaboravi, to nije", zaključio je Zoran.

A, šta bi junaci radili kada bi došlo do nastavka...?

"Nemamo pojma, ali eto mogu da fantaziram samo. Mislim da je filmom 'Jagode u grlu' završena priča o celoj toj generaciji. Mislim da bi u trećem delu, većina snimanja morala da se desi u inostranstvu, jer bi deca svih njih otišla da žive van zemlje, a to bi bilo teško moguće snimati. Razni bi završili na drugačijim ideološkim i političkim stranama, a ostali bi tako hranili golubove u beogradskim parkovima i igrali šah", istakao je reditelj.

Možda je razlog što i današnje generacije uživaju u priči koja je nastala pre 40 godina, taj što ima nekih dodirnih tačaka između Baneta, Čombeta, Rubioze i mladih koji danas odrastaju u Beogradu...

"Ja mislim da je taj period ljudskog života – odrastanje, doba puberteta, nešto najzanimljivije u ljudskom životu, osim možda kraja života. Kad se time bavite, a mnogi su se time bavili u istoriji filma, odmah pronalazite da ljudi naročito u mladosti često prave velike greške, odnosno, da su često u zabludi i zato idu grlom u jagode", rekao je Karanović za MONDO svoje viđenje istih "zabluda" mladih svakog vremena.

Podsetite se šta je Branko rekao o seriji za MONDO TV:

Dikliću je uloga Čombeta bila prva uloga koju je dobio kad je imao svega 22 godine kao student na Akademiji.

"Potisnuo sam malo kako sam je dobio. Bio sam na dva probna snimanja. Na prvom probnom snimanju su mi se odsekle noge i bio sam grozan, a nekim čudom sam pozvan i na drugo probno snimanje. Ja to više ne doživljavam kao svoje profesionalno iskustvo, već ga doživljavam kao životno iskustvo. Ja sam među tim divnim ljudima kao dečačić od 22 godine - među tim divnim, strpljivim, tolerantnim, duhovitim ljudima - stasavao tih pola godine, susreo se ne samo sa nekim zanatskim stvarima, već bivao u komunikaciji i druženju sa njima opušteniji, manje uplašen, nekako usuđujem se reći da su mi umnogome pomogli i u sticanju samopouzdanja.

Ja se danas, na sreću ili nažalost, osećam kao deda tog dečka koji je igrao u seriji. Kao da je on sada na Akademiji, roditelji su mu na poslu, pa eto ja kao penzioner sam ovde da ga zastupam na ovom susretu. Stvarno se tako osećam. To je ono kad vam vreme, ne oduzme, nego uzme ono što mu pripada, u najlepšem smislu te reči i onda ste vi samo uspomena tog događaja. Vi ste samo neko ko je sticajem raznih okolnosti u tome sudelovao. Vi intimno možete da budete srećni zbog toga, ali moje pravo da se sada dičim time jednostavno ne postoji, jer je vreme jače i siguran sam kad mi odemo u malo težu demenciju, da ne kažem, kad biološki nestanemo, da će ta serija i dalje da živi", poetičan i nostalgičan je bio glumac.

"Da li je Diklić završio svoje izlaganje? (smeh) Mi smo se svi poznavali između sebe – i glumci i autorska ekipa. Jedino koga nikad nisam pre toga video je bio jedan plavi, visoki, štrkljasti, nosati čovek i evo 41 godinu se družimo s velikim zadovoljstvom", kroz šalu je Cvejić istakao prisnost koju oseća prema kolegi i prijatelju.

A, ono što nas je posebno zanimalo da nam Cvejić kaže je ko je bio u pravu kada se pričalo o odlasku i ostanku u zemlji - Bane Bumbar ili Miki Rubioza?

"U sceni kada njih dvojica stoje na stanici i Bane kaže: 'Zamisli kada ti i ja budemo u staračkom domu, neka druga dva kulova, Francuza, negde u Parizu pljuckaju u dalj i kažu: 'Treba otići u Beograd. To je prava stvar'. U pravu je bio Karanović što je to napisao i kao što vidite, sad se smejemo tome... U pravu je bio onaj koji je otišao."

Najnovije i najzanimljivije vesti iz sveta zabave, kulture, muzike, filma, lifestyle, putovanja i seksualnosti pratite na našoj Facebook stranici -MONDOZabava,kao i na Twitteru@Mondo_zabava.