DEVOJKA IZ VOZA (FILMSKA RECENZIJA)

The Girl On the Train (2016)

Distributer: Blitz Film

Iskreno rečeno, iznenadila me je poluprazna dvorana na popodnevnoj projekciji filma "Devojka iz voza" u jednoj od Sinepleksovih sala u Ušću. Okej, bio je radni dan i karte su nenormalno skupe, ali svejedno – očekivao sam da će se film pravljen po romanu koji u je ogromnim količinama prisutan i u našim knjižarama, romanu koji je na vrhu mnogih bestseler lista, romanu omiljenom i jednom Baraku Obami i konačno romanu koji žanrovski baš prija Beograđanima (trileri ovog tipa su oduvek bili rado gledani na ovim prostorima) imati mnogo verniju publiku, ali to se, eto, barem za sada, nije dogodilo. Prilično neobjašnjivo, zaista. Ili su Beograđani, nekako, makar intuitivno, predosetili da je "Devojka iz voza", jednostavno, loš film.

Desilo se i to da sam na premijeru filma otišao samo par sati pošto sam pročitao istoimeni roman Pole Hokins – mislim da ranije nisam imao baš takvu čast, i kada se sve to sabere, priznajem, bio sam dosta uzbuđen i zainteresovan pred sam početak projekcije. Ne da sam bio bog zna kako oduševljen romanom-prvencem Pole Hokins, ali nisam bio ni posebno razočaran. Uostalom, prošlogodišnji literarni triler ekspresno filmovan, "Gone Girl" Džilijan Flin i kasnije Dejvida Finčera bio je prilično uzbudljiv u oba formata, pa sam verovatno zbog toga i bio tako naoštren pred ovogodišnju porciju hičkokovskog trilera.

Priča je jednostavna, ali ne baš skroz. Iako ovo nije ona vrsta trilera u kojoj ćete se do samog kraja pitati ko je i zbog čega ubica (više je studija karaktera), Pola Hokins je sve ispričala u prvom licu, ali iz vizure tri glavne junakinje romana, u dva vremenska toka. Rejčel svakodnevno putuje vozom ka Londonu i svom poslu, voz svaki put staje na semaforu, odatle se vidi naselje u kojem je Rejčel nekada živela, ali i još jedna kuća sa mladim i zaljubljenim parom koji ona svakodnevno osmatra. Ana sada živi u Rejčelinoj kući sa njenim bivšim mužem, dok je Megan ta devojka koja čini polovinu već pomenutog mladog para. Rejčel pokušava da utehu pronađe u alkoholu, Ana u novorođenom detetu, a Megan postaje žrtva.

U stvari, sve su žene žrtve u ovoj priči, dok su muškarci (takođe tri lika) nasilni ili odvratno manipulativni, svaki na svoj način. Tako je makar u knjizi i to je najsnažniji i najmoćniji momenat koji vam i ne dozvoljava da zaista prekinete čitanje. Muškarci maltretman žena, bio on emocionalni ili fizički, sprovode temeljno i uporno, ali sve to kao da ne postoji kod Tejta Tejlora, režisera filma "Devojka iz voza" i scenaristkinje Erin Kreside Vilson koji svu "krivicu" svaljuju na ubicu, dok postupke i zločine druge dvojice ili relativizuju ili jednostavno ne pominju.

Takav stav bez kičme i trunke hrabrosti, u startu devalvira i poništava sve ostale vrednosti koje film možda i ima, ali pošto ih ovaj baš i nema, onda je valjda svima jasno kako sam se proveo u bioskopu. A tek mogu misliti kako je bilo ženama koje su morale da gledaju ovu Tejtovu travestiju. Njegov film ne samo da nije već pomenuta studija karaktera, već nije ni dobar i uzbudljiv triler, što je već poseban greh. Prividno komplikovan način pripovedanja Pola Hokins dosta dobro rešava u svom romanu potpisima i flešbek momentima, ali Tejt svojim pokušajima da istim tehnikama reši i naraciju u samom filmu samo pravi dodatnu konfuziju, pa je čak i meni koji sam imao čistu situaciju po pitanju toga kada se, zašto i kome dešavaju razne situacije, bilo zbunjujuće i naporno da pratim dešavanja u filmu.

Glavni junaci filma "Devojka iz voza" su, da se ne lažemo, alkohol, nasilje i depresija, ali se i prema njima Tejt ponaša lakonski i sa apsolutnim nerazumevanjem, pa je rezultat takvog pristupa jedna nezanimljiva, pravolinijska priča o nekolicini zgodnih ljudi koji su se, eto, našli u neprijatnoj situaciji koja iz trena u tren postaje sve neprijatnija, ali to i dalje ne proizvodi nikakvu napetost, dilemu ili ne daj bože uzbuđenje.

Kada film nema nikakve obrte u priči i kada je uz to i prilično predvidiv, onda sve ostaje na likovima i glumcima. Likovi su takvi kakvi su (užasni), pa čak ni odlična Emili Blant, u ulozi toliko netipičnoj za nju, ne uspeva da doprinese uzbudljivosti ili originalnosti ni ovom loše napisanom liku, niti samom filmu.

U svakom slučaju, svi oni koji očekuju reprizu uspešnog "ženskog" trilera od pre dve godine ("Nestala"), mogu slobodno da zaborave ovogodišnju ponudu. Ništa slično neće doživeti ove jeseni, a ako ste baš zapeli da saznate sudbinu nesrećne i potonule Rejčel, onda je knjiga Pole Hokins mnogo bolji izbor.

ocena:

Ja: **

The Girl On the Train (2016)

Distributer: Blitz Film

Iskreno rečeno, iznenadila me je poluprazna dvorana na popodnevnoj projekciji filma "Devojka iz voza" u jednoj od Sinepleksovih sala u Ušću. Okej, bio je radni dan i karte su nenormalno skupe, ali svejedno – očekivao sam da će se film pravljen po romanu koji u je ogromnim količinama prisutan i u našim knjižarama, romanu koji je na vrhu mnogih bestseler lista, romanu omiljenom i jednom Baraku Obami i konačno romanu koji žanrovski baš prija Beograđanima (trileri ovog tipa su oduvek bili rado gledani na ovim prostorima) imati mnogo verniju publiku, ali to se, eto, barem za sada, nije dogodilo. Prilično neobjašnjivo, zaista. Ili su Beograđani, nekako, makar intuitivno, predosetili da je "Devojka iz voza", jednostavno, loš film.

Desilo se i to da sam na premijeru filma otišao samo par sati pošto sam pročitao istoimeni roman Pole Hokins – mislim da ranije nisam imao baš takvu čast, i kada se sve to sabere, priznajem, bio sam dosta uzbuđen i zainteresovan pred sam početak projekcije. Ne da sam bio bog zna kako oduševljen romanom-prvencem Pole Hokins, ali nisam bio ni posebno razočaran. Uostalom, prošlogodišnji literarni triler ekspresno filmovan, "Gone Girl" Džilijan Flin i kasnije Dejvida Finčera bio je prilično uzbudljiv u oba formata, pa sam verovatno zbog toga i bio tako naoštren pred ovogodišnju porciju hičkokovskog trilera.

Priča je jednostavna, ali ne baš skroz. Iako ovo nije ona vrsta trilera u kojoj ćete se do samog kraja pitati ko je i zbog čega ubica (više je studija karaktera), Pola Hokins je sve ispričala u prvom licu, ali iz vizure tri glavne junakinje romana, u dva vremenska toka. Rejčel svakodnevno putuje vozom ka Londonu i svom poslu, voz svaki put staje na semaforu, odatle se vidi naselje u kojem je Rejčel nekada živela, ali i još jedna kuća sa mladim i zaljubljenim parom koji ona svakodnevno osmatra. Ana sada živi u Rejčelinoj kući sa njenim bivšim mužem, dok je Megan ta devojka koja čini polovinu već pomenutog mladog para. Rejčel pokušava da utehu pronađe u alkoholu, Ana u novorođenom detetu, a Megan postaje žrtva.

U stvari, sve su žene žrtve u ovoj priči, dok su muškarci (takođe tri lika) nasilni ili odvratno manipulativni, svaki na svoj način. Tako je makar u knjizi i to je najsnažniji i najmoćniji momenat koji vam i ne dozvoljava da zaista prekinete čitanje. Muškarci maltretman žena, bio on emocionalni ili fizički, sprovode temeljno i uporno, ali sve to kao da ne postoji kod Tejta Tejlora, režisera filma "Devojka iz voza" i scenaristkinje Erin Kreside Vilson koji svu "krivicu" svaljuju na ubicu, dok postupke i zločine druge dvojice ili relativizuju ili jednostavno ne pominju.

Takav stav bez kičme i trunke hrabrosti, u startu devalvira i poništava sve ostale vrednosti koje film možda i ima, ali pošto ih ovaj baš i nema, onda je valjda svima jasno kako sam se proveo u bioskopu. A tek mogu misliti kako je bilo ženama koje su morale da gledaju ovu Tejtovu travestiju. Njegov film ne samo da nije već pomenuta studija karaktera, već nije ni dobar i uzbudljiv triler, što je već poseban greh. Prividno komplikovan način pripovedanja Pola Hokins dosta dobro rešava u svom romanu potpisima i flešbek momentima, ali Tejt svojim pokušajima da istim tehnikama reši i naraciju u samom filmu samo pravi dodatnu konfuziju, pa je čak i meni koji sam imao čistu situaciju po pitanju toga kada se, zašto i kome dešavaju razne situacije, bilo zbunjujuće i naporno da pratim dešavanja u filmu.

Glavni junaci filma "Devojka iz voza" su, da se ne lažemo, alkohol, nasilje i depresija, ali se i prema njima Tejt ponaša lakonski i sa apsolutnim nerazumevanjem, pa je rezultat takvog pristupa jedna nezanimljiva, pravolinijska priča o nekolicini zgodnih ljudi koji su se, eto, našli u neprijatnoj situaciji koja iz trena u tren postaje sve neprijatnija, ali to i dalje ne proizvodi nikakvu napetost, dilemu ili ne daj bože uzbuđenje.

Kada film nema nikakve obrte u priči i kada je uz to i prilično predvidiv, onda sve ostaje na likovima i glumcima. Likovi su takvi kakvi su (užasni), pa čak ni odlična Emili Blant, u ulozi toliko netipičnoj za nju, ne uspeva da doprinese uzbudljivosti ili originalnosti ni ovom loše napisanom liku, niti samom filmu.

U svakom slučaju, svi oni koji očekuju reprizu uspešnog "ženskog" trilera od pre dve godine ("Nestala"), mogu slobodno da zaborave ovogodišnju ponudu. Ništa slično neće doživeti ove jeseni, a ako ste baš zapeli da saznate sudbinu nesrećne i potonule Rejčel, onda je knjiga Pole Hokins mnogo bolji izbor.

ocena:

Ja: **

The Girl On the Train (2016)

Distributer: Blitz Film

Iskreno rečeno, iznenadila me je poluprazna dvorana na popodnevnoj projekciji filma "Devojka iz voza" u jednoj od Sinepleksovih sala u Ušću. Okej, bio je radni dan i karte su nenormalno skupe, ali svejedno – očekivao sam da će se film pravljen po romanu koji u je ogromnim količinama prisutan i u našim knjižarama, romanu koji je na vrhu mnogih bestseler lista, romanu omiljenom i jednom Baraku Obami i konačno romanu koji žanrovski baš prija Beograđanima (trileri ovog tipa su oduvek bili rado gledani na ovim prostorima) imati mnogo verniju publiku, ali to se, eto, barem za sada, nije dogodilo. Prilično neobjašnjivo, zaista. Ili su Beograđani, nekako, makar intuitivno, predosetili da je "Devojka iz voza", jednostavno, loš film.

Desilo se i to da sam na premijeru filma otišao samo par sati pošto sam pročitao istoimeni roman Pole Hokins – mislim da ranije nisam imao baš takvu čast, i kada se sve to sabere, priznajem, bio sam dosta uzbuđen i zainteresovan pred sam početak projekcije. Ne da sam bio bog zna kako oduševljen romanom-prvencem Pole Hokins, ali nisam bio ni posebno razočaran. Uostalom, prošlogodišnji literarni triler ekspresno filmovan, "Gone Girl" Džilijan Flin i kasnije Dejvida Finčera bio je prilično uzbudljiv u oba formata, pa sam verovatno zbog toga i bio tako naoštren pred ovogodišnju porciju hičkokovskog trilera.

Priča je jednostavna, ali ne baš skroz. Iako ovo nije ona vrsta trilera u kojoj ćete se do samog kraja pitati ko je i zbog čega ubica (više je studija karaktera), Pola Hokins je sve ispričala u prvom licu, ali iz vizure tri glavne junakinje romana, u dva vremenska toka. Rejčel svakodnevno putuje vozom ka Londonu i svom poslu, voz svaki put staje na semaforu, odatle se vidi naselje u kojem je Rejčel nekada živela, ali i još jedna kuća sa mladim i zaljubljenim parom koji ona svakodnevno osmatra. Ana sada živi u Rejčelinoj kući sa njenim bivšim mužem, dok je Megan ta devojka koja čini polovinu već pomenutog mladog para. Rejčel pokušava da utehu pronađe u alkoholu, Ana u novorođenom detetu, a Megan postaje žrtva.

U stvari, sve su žene žrtve u ovoj priči, dok su muškarci (takođe tri lika) nasilni ili odvratno manipulativni, svaki na svoj način. Tako je makar u knjizi i to je najsnažniji i najmoćniji momenat koji vam i ne dozvoljava da zaista prekinete čitanje. Muškarci maltretman žena, bio on emocionalni ili fizički, sprovode temeljno i uporno, ali sve to kao da ne postoji kod Tejta Tejlora, režisera filma "Devojka iz voza" i scenaristkinje Erin Kreside Vilson koji svu "krivicu" svaljuju na ubicu, dok postupke i zločine druge dvojice ili relativizuju ili jednostavno ne pominju.

Takav stav bez kičme i trunke hrabrosti, u startu devalvira i poništava sve ostale vrednosti koje film možda i ima, ali pošto ih ovaj baš i nema, onda je valjda svima jasno kako sam se proveo u bioskopu. A tek mogu misliti kako je bilo ženama koje su morale da gledaju ovu Tejtovu travestiju. Njegov film ne samo da nije već pomenuta studija karaktera, već nije ni dobar i uzbudljiv triler, što je već poseban greh. Prividno komplikovan način pripovedanja Pola Hokins dosta dobro rešava u svom romanu potpisima i flešbek momentima, ali Tejt svojim pokušajima da istim tehnikama reši i naraciju u samom filmu samo pravi dodatnu konfuziju, pa je čak i meni koji sam imao čistu situaciju po pitanju toga kada se, zašto i kome dešavaju razne situacije, bilo zbunjujuće i naporno da pratim dešavanja u filmu.

Glavni junaci filma "Devojka iz voza" su, da se ne lažemo, alkohol, nasilje i depresija, ali se i prema njima Tejt ponaša lakonski i sa apsolutnim nerazumevanjem, pa je rezultat takvog pristupa jedna nezanimljiva, pravolinijska priča o nekolicini zgodnih ljudi koji su se, eto, našli u neprijatnoj situaciji koja iz trena u tren postaje sve neprijatnija, ali to i dalje ne proizvodi nikakvu napetost, dilemu ili ne daj bože uzbuđenje.

Kada film nema nikakve obrte u priči i kada je uz to i prilično predvidiv, onda sve ostaje na likovima i glumcima. Likovi su takvi kakvi su (užasni), pa čak ni odlična Emili Blant, u ulozi toliko netipičnoj za nju, ne uspeva da doprinese uzbudljivosti ili originalnosti ni ovom loše napisanom liku, niti samom filmu.

U svakom slučaju, svi oni koji očekuju reprizu uspešnog "ženskog" trilera od pre dve godine ("Nestala"), mogu slobodno da zaborave ovogodišnju ponudu. Ništa slično neće doživeti ove jeseni, a ako ste baš zapeli da saznate sudbinu nesrećne i potonule Rejčel, onda je knjiga Pole Hokins mnogo bolji izbor.

ocena:

Ja: **