Dragomir Felba - naš Stiv Mekvin

Deset godina prošlo je od tihog odlaska ovog izvanrednog glumca i čoveka koji je obogatio domaću kinematografiju kao malo koji drugi artista, tumačeći najraznovrsnije role u više od sto igranih filmova.

Upamćen kao nenametljiv, topao i neposredan, baš takav utisak ostavio je i u svojim ulogama, a publika ga možda najviše pamti kao glumca koji nikada na filmskom platnu nije glumio mladića - za njega se u šali govorilo (slično kao i za Pavla Vuisića) da nikada i nije bio mlad.

Dragomir Felba rođen je u Skoplju leta 1921, u tek formiranoj Kraljevini SHS. Odrastao je u gradu na Vardaru, otud i njegovo perfektno poznavanje makedonskog jezika koje je pokazao u nekolicini filmova mnogo godina kasnije. Kao momak, zanimao se za tehniku i nije pokazivao naročito interesovanje za umetnost. Dragomir se, po dolasku u u Beograd, prvo školovao za inženjera na ondašnjem Tehničkom fakultetu. Onda se predomislio, napustio mašinstvo i rešio da studira prava, pa se upisao na fakultet prekoputa Tašmajdana. Negde na sredini studija Felba se ponovo koleba i nedugo zatim rešava da se školuje za - glumca. Imao je 25 godina kada se odlučio na ovaj kopernikanski zaokret, a da je doneo ispravnu odluku pokazalo se kada su ga iz prve primili na Pozorišnu akademiju, uprkos tome što je bio značajno stariji od ogromne većine kandidata.

Pedesete godine bile su vreme potpune dominacije tzv. partizanskih filmova - trebalo je na svaki način, a filmovi su svakako jedan od najefektnijih, kod širokih masa dodatno popularizovati kult narodnooslobodilačke borbe i neustrašivih ratnika sa crvenim petokrakama i maršalom Titom na čelu, naravno.

Sve ostale društvene teme bile su duboko potisnute, a u prvi plan izbili su karakterni glumci sa markantnim izrazom lica koji je trebalo da dočara moralnu čvrstinu i nepokolebljivost. Vlasnik jednog od baš takvih lica bio je i Dragomir Felba - plave oči ispod jakih veđa, bore na licu ukrašenom gustim brkovima. Iako tridesetogodišnjak, Felba je pred objektivom delovao znatno starije.

Uporedo sa filmskim angažmanima, odmah po završetku studija, oprobao se i na pozorišnoj sceni, prvo u kragujevačkom teatru, da bi 1952. prešao u ansambl Jugoslovenskog dramskog u Beogradu. Međutim, "daske koje život znače" za Dragomira se nisu pokazale toliko neophodnim, pa je samo par godina nakon ulaska u beogradski pozorišni krug napustio JDP i postao slobodni umetnik, što je, u vreme kada se nije snimalo baš mnogo filmova u zemlji, bila prilično hrabra odluka.

Počev od "Barba Žvane", Felba je bio viđen da se iznova pojavljuje u ratnim filmovima, a potonje uloge doneće mu epitet glumca koji je trajno obeležio pomenuti filmski žanr, partizansku ratnu epopeju; među njima, posebno se ističe rola neutešnog oca koji oplakuje svoga sina u "Kozari" (1962) Veljka Bulajića, jednom od boljih ostvarenja iz ove kategorije. Za ovu nezaboravnu interpretaciju Felba je nagrađen na Pulskom festivalu tog leta.

Za mene kao klinca, iskustvo gledanja "Kozare", naročito finalnih 20 minuta, bilo je neprijatno, blago rečeno. Scene sa Batom Živojinovićem i onom bebom u zemunici koju nemački vojnik buši odozgo čeličnom šipkom, a onda i pomenuti prizor kada Felba nariče nad izrešetanim sinom, okružen nemačkim vojnicima sa šmajserima, pa sve to još u crno-beloj tehnici podvučeno jezivom muzikom, jednostavno je delovalo traumatično.

A onda, kada sam mnogo kasnije ponovo gledao ovaj film, primetio sam da me Felba strašno podseća na nekog američkog glumca ali nisam mogao da povežem ko je u pitanju. Razmišljam, plave oči, setno lice a iza te sete neka čvrstina... pa da, jedan od mojih omiljenih holivudskih starova, ako ne i najdraži - Stiv Mekvin.

Gledajući nadalje različite Felbine uloge, postajao sam sve uvereniji da su on i Mekvin zaista slični, ne samo po fizionomiji, već su i glumački blizu, barem se meni tako čini - svedeni izraz bez "ukrašavanja", sugestivni pogledi, atipična boja glasa, seta, toplina ali i snaga, čvrstina... Eto, imali smo našeg Mekvina pre Amerikanaca!

Možda su nešto slično primetili kod Felbe i pojedini strani producenti i reditelji kada su, sredinom šezdesetih, stigli u beogradski "Avala film" da snimaju famozne kostimirane B koprodukcije? U svakom slučaju, Dragomir se pojavio i u nekim od tih ostvarenja, a možda je najinteresantniji opskurni pseudoistorijski spektakl "Marko Polo" iz 1965. godine, u kojem je Felba glumio na engleskom (!), iako je, ruku na srce, nadsinhronizovan u postprodukciji.

Takođe, pojavio se i u zapadnonemačkim vesternima, na primer, u trećem delu sage "Vinetu", snimanom u goletima Hercegovine. Ipak, zanimljivija je njegova uloga u, rekao bih, bizarnom vestern-mjuziklu pod nazivom "Graf Bobi na Divljem Zapadu" u kojem je glumio - lokalnog šerifa Milera.

U svim tim koprodukcijskim vesternima iz šezdesetih pojavljivali su se naši asovi poput Bate Živojinovića, Ace Gavrića, Milana Srdoča, Jovana Janićijevića Burduša ali nijedan nije na grudima nosio značku šerifa izuzev legendarnog Dragomira Felbe...

Snimao je neumorno, iz filma u film, mahom epizodne uloge, male ali upečatljive. U simpatičnom filmu Branka Bauera "Prekobrojna" (proslavio Milenu Dravić) Dragomir je tumačio ulogu inženjera Žileta na radnoj akciji, pa je igrom sudbine, makar na filmskom platnu postao ono za šta se u mladosti školovao, pa odustao.

Oni nešto stariji setiće se i njegovih rola u filmovima "Prometej sa otoka Viševice", "Zaseda", "Bitka na Neretvi", "I bog stvori kafansku pevačicu", "Vuk samotnjak"... Felba je praktično svim tada aktivnim filmskim rediteljima bio, sportski rečeno, "siguran pik", neko ko će garantovano obojiti priču svojom markantnom pojavom i ubedljivom interpretacijom.

Nepogrešivo je umeo da dočara ljude iz naroda, ali i one koji pripadaju višim klasama, bez obzira na epohu ili žanr. Ako je to priča smeštena u srednji vek, kao na primer "Derviš i smrt" (1974) Zdravka Velimirovića, Felba je perfektan kao Hadži Sinanudin, ugledni zlatar koji se nađe na meti birokratskog aparata; ako je u pitanju komedija, recimo, Paskaljevićev "Čuvar plaže u zimskom periodu" (1976), jednako je sjajan kao šofer.

A kada smo kod komedije, mnogi će se ovde sa osmehom setiti čika Radeta iz kultne "Nacionalne klase" (1978), smorenog ali "družba je družba, a služba je služba" referenta u vojnom odseku. Njegovo nezaboravno preganjanje sa Branom Flojdom meni je najsmešniji deo priče, a kao šlag na torti mi dođe Felbina replika Gagi Nikoliću: "Za glumca da učiš?! Daj, Brano, nemoj da se zanosiš...".

Bio je i simpatični deda Mika u komediji "Lov u mutnom", iguman u „Doroteju“ ili noćni čuvar u "Pozorišnoj vezi". Ipak, publici su posebno drage ostale njegove sentimentalne uloge u melodramama u kojima je uglavnom igrao ljude starog kova koji žive u teškim uslovima, penzionere ili ljude na selu, napuštene i zaboravljene. I tu je veliku ulogu igralo to njegovo fascinantno lice, "načeto" zubom vremena oličenom u dubokim borama, a u isti mah puno neke ljudske topline, blagosti.

Možda je najbolji, a bez sumnje najlepši opis tog Felbinog izbrazdanog lica, njegove pojave, jedna strofa iz pesme kojom dečak iz filma "Mahovina na asfaltu" (1983) opisuje svog dedu (koga neponovljivo glumi upravo Dragomir Felba):

Ponekad ga gledam, izbrazdano lice
Svaki trag u njemu smiraj dana čeka
Ne znam da l’ je više duh stoletne šume
Ili samo razlivena i spokojna reka

U završnim godinama više nego plodne umetničke karijere, Felba se pojavio u nekoliko malih uloga. Ljubitelji TV serije "Otvorena vrata" verovatno nisu zaboravili simpatičnog deda Straju. Nakon ove, pojavio se i u seriji "Gore dole", u ulozi dede iz izbegličke porodice, a poslednji put je pred kamerama igrao u melodrami "Senke uspomena" (2000).

Tada se i potpuno povukao iz posla i javnog života u kojem se, doduše, nikada ranije nije ni isticao. Dragomir Felba je bio privržen skromnom načinu življenja, daleko od bilo čijih reflektora, gužve i buke. Dosledan sebi, tako je u tišini proveo poslednje godine, sve do smrti, 2006. godine.

Pred kamerama se radovao, tugovao, ljutio i veselio duže od 40 leta. Dragomir Felba glumio je, tokom svih tih godina, u više od 100 filmova, od kojih su nekoliko inostrane koprodukcije. Autentični doajen jugoslovenskog i srpskog glumišta, za mene, bez ikakve sumnje jedan od stvarno najboljih filmskih glumaca koje smo imali na ovom našem prostoru.
---------------------------------------------

SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA

Deset godina prošlo je od tihog odlaska ovog izvanrednog glumca i čoveka koji je obogatio domaću kinematografiju kao malo koji drugi artista, tumačeći najraznovrsnije role u više od sto igranih filmova.

Upamćen kao nenametljiv, topao i neposredan, baš takav utisak ostavio je i u svojim ulogama, a publika ga možda najviše pamti kao glumca koji nikada na filmskom platnu nije glumio mladića - za njega se u šali govorilo (slično kao i za Pavla Vuisića) da nikada i nije bio mlad.

Dragomir Felba rođen je u Skoplju leta 1921, u tek formiranoj Kraljevini SHS. Odrastao je u gradu na Vardaru, otud i njegovo perfektno poznavanje makedonskog jezika koje je pokazao u nekolicini filmova mnogo godina kasnije. Kao momak, zanimao se za tehniku i nije pokazivao naročito interesovanje za umetnost. Dragomir se, po dolasku u u Beograd, prvo školovao za inženjera na ondašnjem Tehničkom fakultetu. Onda se predomislio, napustio mašinstvo i rešio da studira prava, pa se upisao na fakultet prekoputa Tašmajdana. Negde na sredini studija Felba se ponovo koleba i nedugo zatim rešava da se školuje za - glumca. Imao je 25 godina kada se odlučio na ovaj kopernikanski zaokret, a da je doneo ispravnu odluku pokazalo se kada su ga iz prve primili na Pozorišnu akademiju, uprkos tome što je bio značajno stariji od ogromne većine kandidata.

Pedesete godine bile su vreme potpune dominacije tzv. partizanskih filmova - trebalo je na svaki način, a filmovi su svakako jedan od najefektnijih, kod širokih masa dodatno popularizovati kult narodnooslobodilačke borbe i neustrašivih ratnika sa crvenim petokrakama i maršalom Titom na čelu, naravno.

Sve ostale društvene teme bile su duboko potisnute, a u prvi plan izbili su karakterni glumci sa markantnim izrazom lica koji je trebalo da dočara moralnu čvrstinu i nepokolebljivost. Vlasnik jednog od baš takvih lica bio je i Dragomir Felba - plave oči ispod jakih veđa, bore na licu ukrašenom gustim brkovima. Iako tridesetogodišnjak, Felba je pred objektivom delovao znatno starije.

Uporedo sa filmskim angažmanima, odmah po završetku studija, oprobao se i na pozorišnoj sceni, prvo u kragujevačkom teatru, da bi 1952. prešao u ansambl Jugoslovenskog dramskog u Beogradu. Međutim, "daske koje život znače" za Dragomira se nisu pokazale toliko neophodnim, pa je samo par godina nakon ulaska u beogradski pozorišni krug napustio JDP i postao slobodni umetnik, što je, u vreme kada se nije snimalo baš mnogo filmova u zemlji, bila prilično hrabra odluka.

Počev od "Barba Žvane", Felba je bio viđen da se iznova pojavljuje u ratnim filmovima, a potonje uloge doneće mu epitet glumca koji je trajno obeležio pomenuti filmski žanr, partizansku ratnu epopeju; među njima, posebno se ističe rola neutešnog oca koji oplakuje svoga sina u "Kozari" (1962) Veljka Bulajića, jednom od boljih ostvarenja iz ove kategorije. Za ovu nezaboravnu interpretaciju Felba je nagrađen na Pulskom festivalu tog leta.

Za mene kao klinca, iskustvo gledanja "Kozare", naročito finalnih 20 minuta, bilo je neprijatno, blago rečeno. Scene sa Batom Živojinovićem i onom bebom u zemunici koju nemački vojnik buši odozgo čeličnom šipkom, a onda i pomenuti prizor kada Felba nariče nad izrešetanim sinom, okružen nemačkim vojnicima sa šmajserima, pa sve to još u crno-beloj tehnici podvučeno jezivom muzikom, jednostavno je delovalo traumatično.

A onda, kada sam mnogo kasnije ponovo gledao ovaj film, primetio sam da me Felba strašno podseća na nekog američkog glumca ali nisam mogao da povežem ko je u pitanju. Razmišljam, plave oči, setno lice a iza te sete neka čvrstina... pa da, jedan od mojih omiljenih holivudskih starova, ako ne i najdraži - Stiv Mekvin.

Gledajući nadalje različite Felbine uloge, postajao sam sve uvereniji da su on i Mekvin zaista slični, ne samo po fizionomiji, već su i glumački blizu, barem se meni tako čini - svedeni izraz bez "ukrašavanja", sugestivni pogledi, atipična boja glasa, seta, toplina ali i snaga, čvrstina... Eto, imali smo našeg Mekvina pre Amerikanaca!

Možda su nešto slično primetili kod Felbe i pojedini strani producenti i reditelji kada su, sredinom šezdesetih, stigli u beogradski "Avala film" da snimaju famozne kostimirane B koprodukcije? U svakom slučaju, Dragomir se pojavio i u nekim od tih ostvarenja, a možda je najinteresantniji opskurni pseudoistorijski spektakl "Marko Polo" iz 1965. godine, u kojem je Felba glumio na engleskom (!), iako je, ruku na srce, nadsinhronizovan u postprodukciji.

Takođe, pojavio se i u zapadnonemačkim vesternima, na primer, u trećem delu sage "Vinetu", snimanom u goletima Hercegovine. Ipak, zanimljivija je njegova uloga u, rekao bih, bizarnom vestern-mjuziklu pod nazivom "Graf Bobi na Divljem Zapadu" u kojem je glumio - lokalnog šerifa Milera.

U svim tim koprodukcijskim vesternima iz šezdesetih pojavljivali su se naši asovi poput Bate Živojinovića, Ace Gavrića, Milana Srdoča, Jovana Janićijevića Burduša ali nijedan nije na grudima nosio značku šerifa izuzev legendarnog Dragomira Felbe...

Snimao je neumorno, iz filma u film, mahom epizodne uloge, male ali upečatljive. U simpatičnom filmu Branka Bauera "Prekobrojna" (proslavio Milenu Dravić) Dragomir je tumačio ulogu inženjera Žileta na radnoj akciji, pa je igrom sudbine, makar na filmskom platnu postao ono za šta se u mladosti školovao, pa odustao.

Oni nešto stariji setiće se i njegovih rola u filmovima "Prometej sa otoka Viševice", "Zaseda", "Bitka na Neretvi", "I bog stvori kafansku pevačicu", "Vuk samotnjak"... Felba je praktično svim tada aktivnim filmskim rediteljima bio, sportski rečeno, "siguran pik", neko ko će garantovano obojiti priču svojom markantnom pojavom i ubedljivom interpretacijom.

Nepogrešivo je umeo da dočara ljude iz naroda, ali i one koji pripadaju višim klasama, bez obzira na epohu ili žanr. Ako je to priča smeštena u srednji vek, kao na primer "Derviš i smrt" (1974) Zdravka Velimirovića, Felba je perfektan kao Hadži Sinanudin, ugledni zlatar koji se nađe na meti birokratskog aparata; ako je u pitanju komedija, recimo, Paskaljevićev "Čuvar plaže u zimskom periodu" (1976), jednako je sjajan kao šofer.

A kada smo kod komedije, mnogi će se ovde sa osmehom setiti čika Radeta iz kultne "Nacionalne klase" (1978), smorenog ali "družba je družba, a služba je služba" referenta u vojnom odseku. Njegovo nezaboravno preganjanje sa Branom Flojdom meni je najsmešniji deo priče, a kao šlag na torti mi dođe Felbina replika Gagi Nikoliću: "Za glumca da učiš?! Daj, Brano, nemoj da se zanosiš...".

Bio je i simpatični deda Mika u komediji "Lov u mutnom", iguman u „Doroteju“ ili noćni čuvar u "Pozorišnoj vezi". Ipak, publici su posebno drage ostale njegove sentimentalne uloge u melodramama u kojima je uglavnom igrao ljude starog kova koji žive u teškim uslovima, penzionere ili ljude na selu, napuštene i zaboravljene. I tu je veliku ulogu igralo to njegovo fascinantno lice, "načeto" zubom vremena oličenom u dubokim borama, a u isti mah puno neke ljudske topline, blagosti.

Možda je najbolji, a bez sumnje najlepši opis tog Felbinog izbrazdanog lica, njegove pojave, jedna strofa iz pesme kojom dečak iz filma "Mahovina na asfaltu" (1983) opisuje svog dedu (koga neponovljivo glumi upravo Dragomir Felba):

Ponekad ga gledam, izbrazdano lice
Svaki trag u njemu smiraj dana čeka
Ne znam da l’ je više duh stoletne šume
Ili samo razlivena i spokojna reka

U završnim godinama više nego plodne umetničke karijere, Felba se pojavio u nekoliko malih uloga. Ljubitelji TV serije "Otvorena vrata" verovatno nisu zaboravili simpatičnog deda Straju. Nakon ove, pojavio se i u seriji "Gore dole", u ulozi dede iz izbegličke porodice, a poslednji put je pred kamerama igrao u melodrami "Senke uspomena" (2000).

Tada se i potpuno povukao iz posla i javnog života u kojem se, doduše, nikada ranije nije ni isticao. Dragomir Felba je bio privržen skromnom načinu življenja, daleko od bilo čijih reflektora, gužve i buke. Dosledan sebi, tako je u tišini proveo poslednje godine, sve do smrti, 2006. godine.

Pred kamerama se radovao, tugovao, ljutio i veselio duže od 40 leta. Dragomir Felba glumio je, tokom svih tih godina, u više od 100 filmova, od kojih su nekoliko inostrane koprodukcije. Autentični doajen jugoslovenskog i srpskog glumišta, za mene, bez ikakve sumnje jedan od stvarno najboljih filmskih glumaca koje smo imali na ovom našem prostoru.
---------------------------------------------

SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA

Deset godina prošlo je od tihog odlaska ovog izvanrednog glumca i čoveka koji je obogatio domaću kinematografiju kao malo koji drugi artista, tumačeći najraznovrsnije role u više od sto igranih filmova.

Upamćen kao nenametljiv, topao i neposredan, baš takav utisak ostavio je i u svojim ulogama, a publika ga možda najviše pamti kao glumca koji nikada na filmskom platnu nije glumio mladića - za njega se u šali govorilo (slično kao i za Pavla Vuisića) da nikada i nije bio mlad.

Dragomir Felba rođen je u Skoplju leta 1921, u tek formiranoj Kraljevini SHS. Odrastao je u gradu na Vardaru, otud i njegovo perfektno poznavanje makedonskog jezika koje je pokazao u nekolicini filmova mnogo godina kasnije. Kao momak, zanimao se za tehniku i nije pokazivao naročito interesovanje za umetnost. Dragomir se, po dolasku u u Beograd, prvo školovao za inženjera na ondašnjem Tehničkom fakultetu. Onda se predomislio, napustio mašinstvo i rešio da studira prava, pa se upisao na fakultet prekoputa Tašmajdana. Negde na sredini studija Felba se ponovo koleba i nedugo zatim rešava da se školuje za - glumca. Imao je 25 godina kada se odlučio na ovaj kopernikanski zaokret, a da je doneo ispravnu odluku pokazalo se kada su ga iz prve primili na Pozorišnu akademiju, uprkos tome što je bio značajno stariji od ogromne većine kandidata.

Pedesete godine bile su vreme potpune dominacije tzv. partizanskih filmova - trebalo je na svaki način, a filmovi su svakako jedan od najefektnijih, kod širokih masa dodatno popularizovati kult narodnooslobodilačke borbe i neustrašivih ratnika sa crvenim petokrakama i maršalom Titom na čelu, naravno.

Sve ostale društvene teme bile su duboko potisnute, a u prvi plan izbili su karakterni glumci sa markantnim izrazom lica koji je trebalo da dočara moralnu čvrstinu i nepokolebljivost. Vlasnik jednog od baš takvih lica bio je i Dragomir Felba - plave oči ispod jakih veđa, bore na licu ukrašenom gustim brkovima. Iako tridesetogodišnjak, Felba je pred objektivom delovao znatno starije.

Uporedo sa filmskim angažmanima, odmah po završetku studija, oprobao se i na pozorišnoj sceni, prvo u kragujevačkom teatru, da bi 1952. prešao u ansambl Jugoslovenskog dramskog u Beogradu. Međutim, "daske koje život znače" za Dragomira se nisu pokazale toliko neophodnim, pa je samo par godina nakon ulaska u beogradski pozorišni krug napustio JDP i postao slobodni umetnik, što je, u vreme kada se nije snimalo baš mnogo filmova u zemlji, bila prilično hrabra odluka.

Počev od "Barba Žvane", Felba je bio viđen da se iznova pojavljuje u ratnim filmovima, a potonje uloge doneće mu epitet glumca koji je trajno obeležio pomenuti filmski žanr, partizansku ratnu epopeju; među njima, posebno se ističe rola neutešnog oca koji oplakuje svoga sina u "Kozari" (1962) Veljka Bulajića, jednom od boljih ostvarenja iz ove kategorije. Za ovu nezaboravnu interpretaciju Felba je nagrađen na Pulskom festivalu tog leta.

Za mene kao klinca, iskustvo gledanja "Kozare", naročito finalnih 20 minuta, bilo je neprijatno, blago rečeno. Scene sa Batom Živojinovićem i onom bebom u zemunici koju nemački vojnik buši odozgo čeličnom šipkom, a onda i pomenuti prizor kada Felba nariče nad izrešetanim sinom, okružen nemačkim vojnicima sa šmajserima, pa sve to još u crno-beloj tehnici podvučeno jezivom muzikom, jednostavno je delovalo traumatično.

A onda, kada sam mnogo kasnije ponovo gledao ovaj film, primetio sam da me Felba strašno podseća na nekog američkog glumca ali nisam mogao da povežem ko je u pitanju. Razmišljam, plave oči, setno lice a iza te sete neka čvrstina... pa da, jedan od mojih omiljenih holivudskih starova, ako ne i najdraži - Stiv Mekvin.

Gledajući nadalje različite Felbine uloge, postajao sam sve uvereniji da su on i Mekvin zaista slični, ne samo po fizionomiji, već su i glumački blizu, barem se meni tako čini - svedeni izraz bez "ukrašavanja", sugestivni pogledi, atipična boja glasa, seta, toplina ali i snaga, čvrstina... Eto, imali smo našeg Mekvina pre Amerikanaca!

Možda su nešto slično primetili kod Felbe i pojedini strani producenti i reditelji kada su, sredinom šezdesetih, stigli u beogradski "Avala film" da snimaju famozne kostimirane B koprodukcije? U svakom slučaju, Dragomir se pojavio i u nekim od tih ostvarenja, a možda je najinteresantniji opskurni pseudoistorijski spektakl "Marko Polo" iz 1965. godine, u kojem je Felba glumio na engleskom (!), iako je, ruku na srce, nadsinhronizovan u postprodukciji.

Takođe, pojavio se i u zapadnonemačkim vesternima, na primer, u trećem delu sage "Vinetu", snimanom u goletima Hercegovine. Ipak, zanimljivija je njegova uloga u, rekao bih, bizarnom vestern-mjuziklu pod nazivom "Graf Bobi na Divljem Zapadu" u kojem je glumio - lokalnog šerifa Milera.

U svim tim koprodukcijskim vesternima iz šezdesetih pojavljivali su se naši asovi poput Bate Živojinovića, Ace Gavrića, Milana Srdoča, Jovana Janićijevića Burduša ali nijedan nije na grudima nosio značku šerifa izuzev legendarnog Dragomira Felbe...

Snimao je neumorno, iz filma u film, mahom epizodne uloge, male ali upečatljive. U simpatičnom filmu Branka Bauera "Prekobrojna" (proslavio Milenu Dravić) Dragomir je tumačio ulogu inženjera Žileta na radnoj akciji, pa je igrom sudbine, makar na filmskom platnu postao ono za šta se u mladosti školovao, pa odustao.

Oni nešto stariji setiće se i njegovih rola u filmovima "Prometej sa otoka Viševice", "Zaseda", "Bitka na Neretvi", "I bog stvori kafansku pevačicu", "Vuk samotnjak"... Felba je praktično svim tada aktivnim filmskim rediteljima bio, sportski rečeno, "siguran pik", neko ko će garantovano obojiti priču svojom markantnom pojavom i ubedljivom interpretacijom.

Nepogrešivo je umeo da dočara ljude iz naroda, ali i one koji pripadaju višim klasama, bez obzira na epohu ili žanr. Ako je to priča smeštena u srednji vek, kao na primer "Derviš i smrt" (1974) Zdravka Velimirovića, Felba je perfektan kao Hadži Sinanudin, ugledni zlatar koji se nađe na meti birokratskog aparata; ako je u pitanju komedija, recimo, Paskaljevićev "Čuvar plaže u zimskom periodu" (1976), jednako je sjajan kao šofer.

A kada smo kod komedije, mnogi će se ovde sa osmehom setiti čika Radeta iz kultne "Nacionalne klase" (1978), smorenog ali "družba je družba, a služba je služba" referenta u vojnom odseku. Njegovo nezaboravno preganjanje sa Branom Flojdom meni je najsmešniji deo priče, a kao šlag na torti mi dođe Felbina replika Gagi Nikoliću: "Za glumca da učiš?! Daj, Brano, nemoj da se zanosiš...".

Bio je i simpatični deda Mika u komediji "Lov u mutnom", iguman u „Doroteju“ ili noćni čuvar u "Pozorišnoj vezi". Ipak, publici su posebno drage ostale njegove sentimentalne uloge u melodramama u kojima je uglavnom igrao ljude starog kova koji žive u teškim uslovima, penzionere ili ljude na selu, napuštene i zaboravljene. I tu je veliku ulogu igralo to njegovo fascinantno lice, "načeto" zubom vremena oličenom u dubokim borama, a u isti mah puno neke ljudske topline, blagosti.

Možda je najbolji, a bez sumnje najlepši opis tog Felbinog izbrazdanog lica, njegove pojave, jedna strofa iz pesme kojom dečak iz filma "Mahovina na asfaltu" (1983) opisuje svog dedu (koga neponovljivo glumi upravo Dragomir Felba):

Ponekad ga gledam, izbrazdano lice
Svaki trag u njemu smiraj dana čeka
Ne znam da l’ je više duh stoletne šume
Ili samo razlivena i spokojna reka

U završnim godinama više nego plodne umetničke karijere, Felba se pojavio u nekoliko malih uloga. Ljubitelji TV serije "Otvorena vrata" verovatno nisu zaboravili simpatičnog deda Straju. Nakon ove, pojavio se i u seriji "Gore dole", u ulozi dede iz izbegličke porodice, a poslednji put je pred kamerama igrao u melodrami "Senke uspomena" (2000).

Tada se i potpuno povukao iz posla i javnog života u kojem se, doduše, nikada ranije nije ni isticao. Dragomir Felba je bio privržen skromnom načinu življenja, daleko od bilo čijih reflektora, gužve i buke. Dosledan sebi, tako je u tišini proveo poslednje godine, sve do smrti, 2006. godine.

Pred kamerama se radovao, tugovao, ljutio i veselio duže od 40 leta. Dragomir Felba glumio je, tokom svih tih godina, u više od 100 filmova, od kojih su nekoliko inostrane koprodukcije. Autentični doajen jugoslovenskog i srpskog glumišta, za mene, bez ikakve sumnje jedan od stvarno najboljih filmskih glumaca koje smo imali na ovom našem prostoru.
---------------------------------------------

SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA