Kubanska raketna kriza, koja se odvijala u oktobru 1962. godine, nesumnjivo je bilo najveće iskušenje nedavno umrlog kubanskog lidera Fidela Kastra, jer je svet tada bio na ivici nuklearnog rata sa nesagledivim posledicama.
Među ključnim akterima događaja u oktobru 1962. godine bio je sovjetski kapetan Vasilij Aleksandrovič Arkipov.
Tokom 38 dana krize ljudski rod se našao pred vratima apokalipse, odnosno potpunog istrebljenja.
Sve je počelo tako što je Sovjetski Savez postavio raketna postrojenja na Kubi, udaljenoj svega 150 kilometara od SAD.
Tada je prvi čovek u SSSR bio Nikita Hruščov, a predsednik SAD bio je Džon Kenedi.
Subota, 27. oktobar 1962. godine, u Americi je ostala upamćena kao "Crna subota"
Prvo je iznad Kube sovjetskom raketom američki špijunski avion U-2, jer je sovjetski komandant protivvazdušne odbrane imao na umu naredbu Kastra da se puca na avione koji uđu u vazdušni prostor Kube, a nije imao vremena da razmeni informacije s višom komandom.
Istog dana američki špijunski avion U-2 je greškom, bez ovlašćenja, 15 minuta nadgledao teritoriju SSSR.
Sovjeti su odgovorili podizanjem lovaca MiG, a Amerikanci su podigli avione F-102.
Američka mornarica bacila je seriju signalnih dubinskih bombi u blizini sovjetske podmornice B-59 na liniji blokade, ne znajući da je ona opremljena torpedima s nuklearnom bojevom glavom.
Amerikanci su Rusima hteli da prenesu poruku da izrone na površinu, ali je u podmornici zavladala nervoza.
Kapetan podmornice, Valentin Grigorijevič Savicki, bio je spreman da lansira torpedo na američki nosač aviona.
Po tadašnjim pravilima, lansiranje torpeda je moglo da se obavi samo uz saglasnost tri oficira - komandanta podmornice Savitskog, političkog oficira (komesara) Ivana Semjonoviča Maslenikova i drugog kapetana - Arkipova.
Samo je Arkipov od njih trojice bio protiv i uspeo je da nagovori Savitskog da izda naređenje o izranjanju i sačeka radio-depešu iz Moskve o daljim koracima.
Da je Arkipov izvršio naređenje, gotovo sigurno bi ruske nuklearne rakete pokrenule reakciju koja je mogla da "uništi severnu hemisferu" kao što je upozoravao Ajzenhauer.
Uvod u kubansku krizu bile su fotografije sovjetskih raketa na Kubi, koje je 14. oktobra 1962. godine snimio pilot U-2 Ričard Hejser.
On je snimio 928 fotografija gradilišta lansirnih rampi za rakete SS-4 u ribarskom selu San Kristobal u zapadnom delu Kube.
Sekretar za odbranu SAD Robert Maknamara je o tome obavešten u ponoć, a sledećeg jutra na Kenedijevom stolu su bile fotografije i analiza CIA.
Vrh vojske bio je jednoglasno za totalni napad i invaziju na Kubu, što je za američke generale bilo jedino rešenje.
Generali su tvrdili da će sovjetske rakete na Kubi ozbiljno poremetiti vojni balans, ali se Maknamara usprotivio.
Kenedi se uprkos vojnim pritiscima odlučio na pomorsku blokadu, kao vide ograničene vojne akcije.
On je od Senata dobio odrešene ruke u delovanju povodom kubanske krize, i odlučio da mobiliše 150.000 rezervista.
Američka vojska je stavljena u stanje povećane borbene gotovosti.
U utorak, 23. oktobra 1962. godine, Hruščov je objavio da ne prihvata blokadu i zapretio da će, u slučaju pokušaja američke invazije na Kubu, SSSR uzvratiti nuklearnim raketama.
Tih dana su učestali incidenti između sovjetskih i američkih aviona, brodova i podmornica.
Poznato je i da je Kenediju 26. oktobra uveče stigla lična Hruščovljeva poruka sa predlogom: "Nećemo slati novo oružje, a ono na Kubi ćemo povući ili uništiti, ukoliko vi uklonite blokadu i obećate da nećete izvršiti invaziju na Kubu".
Hruščov je kasnije pričao da je žurbu da se pošalje pismo povećavalo saznanje da američka vojna komanda namerava da 29. oktobra ili 30. oktobra počne bombardovanje.
Olakšanje je stiglo u nedelju, 28. oktobra, kada je sovjetska vlada konačno pristala da razmontira oružje na Kubi i da ga vrati u Sovjetski Savez.
Američki predsednik Kenedi i generalni sekretar UN U Tant postigli su javni i tajni sporazum sa Hruščovom.
Kenedi je ubijen godinu dana kasnije, 22. novembra 1963. godine.
Prema jednoj od mnogih teorija zavere, među razlozima za ubistvo predsednika SAD bio je i protivljenje napadu na Kubu, koje mu generali i čelnici vojne industrije nisu oprostili.
