Silni ljudi pomreše ove godine. Plašim se da nisam i ja slučajno na spisku i da neću stići da okitim jelku zajedno sa decom, da neću dočekati da razvrstam bitne stvari od nebitnih, da niko neće iza mene zalivati sve one retke vrste cveća i držati čvrsto uzde života.
Brinem da neću stići da napišem knjigu, jer mislim da nisam još uvek dorasla zadatku. Nisam isprobala kako mi stoji konjak crvena kosa, ni haljina bez leđa. Zamišljam kako mi deca rastu bez mene, kako diplomiraju, udaju se i žene bez mame koja igra na stolu pijana i srećna jer je odgajila troje čestitih ljudi.
Želela sam da vidim egzotične plaže, da naučim da vozim rolere i pravim bonsai…
Kada pomenem prijateljima svoje strahove, oni mi kažu ajde bre ne budali, neće grom u koprive, pa mi na trenutak bude drago što delujem kao nešto sa čime se ni grom ne bi kačio. I onda pomislim - gde sam bila pre dve i po godine u odnosu na danas? Šta sam dobila, a šta izgubila? Da li sam ispravno donela odluke?
Na ratištu na kome se borila pravda koju sam čekala i nepravda koja mi se dešavala, pravda je pobedila.
Vredi živeti, usrana 2016. godino, vredi gledati u te poražene borce sa praćkom u ruci. Uspela sam ono što je retko kome, pa mi daj da uživam i nalivam se nektarima pobede dok mi ne pozli.
Uspela sam da popravim krvnu sliku, prvi put u životu. Borba sa anemijom je trajala od moje četvrte godine. Daj da vidim kako je hodati ulicom bez nesvestice i zelenih tačkica pred očima. Da vidim kako je potrčati bez padanja u nesvest. Trudila sam se i jela kojekakve grozote da to postignem.
Napravila sam novi portfolio, pravi, najlepši… i ako me sada odvedeš sa sobom, niko ga neće videti. Niko neće reć - ova žena je uradila sjajne stvari, želimo je za nas. Hoćemo da baš ona čuda stvara u našoj kompaniji. A to bih volela da doživim.
Uspelo mi je i da smršam onih čuvenih pet kila, i sada ponovo mogu da obučem one divne haljine koje su mi stajale odvratno. Dozvoli mi da nosim ponovo moje haljine na ovom svetu, da u njima plešem i pevam.
Poslednje dve i po godine sam volela kao što nikada nisam. I ta ljubav me je pokretala da želim da ustanem ujutru. Veruj mi da je to nešto što se retko kome i samo jednom desi u životu. Pa zar to nije vredno postojanja na ovoj planeti?
Deca su porasla, i prerasla me. Pametni su, vredni i lepo vaspitani. Sve sam ih naučila, i spremni su za život. Samo bih htela da ispratim svaku njihovu fazu, ako može do unučadi. Da vidim na koga liče. Da im spremam kašice i perem usrana dupeta.
Hoću da vidim i doživim da su svi oko mene zdravi i da svima ide sve po planu. Želim da idem subotom na pijacu i da u kafanama nazdravljam sa prijateljima. Nemoj to da mi uskratiš.
I slušaj me sada dobro glupa godino - ima samo još jedna stvar za koju želim da živim. I to će biti najveći podvig u mom životu. Veći nego moj stomak kada sam nosila blizance. Veći od svih neplaćenih računa. Veći od pakovanja celog života u jedan kombi. Veći od svega najvećeg.
Samo mi obećaj da ćeš me ostaviti na ovom svetu da doživim dan kada ću otići u onu graversko bravarsku radnju na bulevaru da napravim pločicu za vrata na kojoj će pisati Sandra i deca. I to je to.
Ništa mi više ne treba.
Eto, ako možeš samo proveri da li sam na spisku, pa me precrtaj. Ako nisam, još bolje.
Imaš još nekoliko dana da glumiš ludilo, i neponovila se nikada!
----------------------------
SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ
