Zima je, udario minus, a vetar nemilice brije, ulazi pod kosti.

Da čovek ne poželi da se odvoji od radijatora, kamina, jorgana. Ali, ima i onih koji, jednostavno, moraju da budu napolju. I to ne 10, 20 minuta, pola sata, sat. Ne, nego CEO DAN.

Slavica je iz Šapca. Ustala je u 3.30 jutros i u 5 časova krenula za Beograd. Za tezgom na pijaci u Zemunu bila je u 7.

- Slavice, pa dokle ćete ostati?, upitao sam je.

"Do 14 sati, ovde sam od 7. Ustajem svakog dana u 4, a vikendom u 3.30 i ovde sam najkasnije u 7", priča ona za MONDO zabundana od glave do pete.

Seče piletinu i ćuretinu za mušterije, a ruke joj modre od zime.

- Slavice, napisaću tekst o vama i ovim ljudima, vašim kolegama, sapatnicima, sa kojima se zajedno smrzavate, rekoh joj.

"Nemoj, molim te, ne volim ja da se slikam", odgovara mi kroz osmeh.

- Ali, hoću, želim! Pa, svaka vam čast!

"Šta ćemo, moramo da dolazimo, prodajemo ovo što imamo, to nam je život", dodaje skromna Slavica i usput: "Evo, staviću ti i ovu kosku za supu, od mene, to ti ne naplaćujem". 

Častio sam je, naravno.

MONDO/Predrag Vujić Pijaca u Zemunu


Humora nikad ne nedostaje za pijačnim tezgama. "Hajde, nasmej se, ćeš izađeš u novine", dobacuje "kolega" za susednom tezgom. Sa neke od tezgi čuje se noviji folk hit, zamirisala je i vruća rakija.

Cupka se u mestu, vetar više i ne osećaju, jer im je već "sastavni" deo tela, kostiju. Mušterije se muvaju oko tezgi, poslednje kupovine za Božić i svi jedva čekaju da se vrate u toplo.

Dve starije žene, zabundane kao za Sibir, spremno su pozirale za MONDO.

"Što nas slikaš, dete?", upita me jedna od njih.

- Hoću da vas slikam da napišem novinski tekst o vama, odgovaram.

"E, onda može! Baš da vidim da li ćeš da napišeš nešto o nama što se smrzavamo ovde", čika me onim zdravim, seljačkim "mozgom".

Evo, vidite da hoću!

Svaka vam čast!