Nedostaju nam hrabrost i otvorenost!

Đorđe Živadinović Grgur je mladi glumac koji nas je oduševio svojim izvođenjem, kako na pozorišnim daskama, tako i pred televizijskim kamerama.

Ali, za početak nas je zanimalo kako je počeo da se bavi glumom?

"Ja sam glumom počeo intenzivnije da se bavim u srednjoj školi. Međutim, onda sam upisao Fakultet političkih nauka, ali sam nastavio glumom da se bavim u Akademskom pozorištu ‘Branko Krsmanović’. Nekako je onda postepeno sazrevala moja želja da se glumom bavim profesionalno, pa sam nakon treće godine na ovom fakultetu odlučio da probam da upišem glumu i tako završio na Akademiji. To je kod mene išlo spontanim putem, nije bila prva stvar koju sam poželeo da upišem nakon srednje škole."

Koji ti je prvi ozbiljniji susret s projektom iz tvoje profesije?

"Na primer, ‘Muškarčine’ je prva predstava koju sam radio sa tada Centrom E8, a sada Reflektor teatrom i prva predstava profesionalne prirode, u smislu da smo imali ozbiljan proces, igrali u profesionalnom pozorištu i za to bili plaćeni. Ali sam pre toga takođe radio u ‘Krsmancu’ s raznim ljudima gde je možda najvažnije moje iskustvo u radu sa rediteljem Nikolom Zavišićem. To alternativno pristupanje različitim temama kojima sam imao priliku da se bavim i tada s njim, i s Minjom i Vojkanom u Reflektor teatru su neka dva meni jako bitna punkta u mojim profesionalnim počecima."

Kako je na tebe uticala uloga Pece u seriji "Ubice mog oca"?

"U pitanju je sveža uloga i sveža serija, pa nije još uvek promenila mnogo toga u mom životu. Ne mogu da kažem da sam dobio gomilu ponuda, radim isto što sam do sada i radio. Meni je bilo jako drago da sam ja dobio tu ulogu i prostor u seriji koja je doživela zaista veliki uspeh kod gledalaca, što me raduje zato što je divno kada shvatite da morate da ponudite neke različite sadržaje da biste shvatili da li neko hoće to da gleda i koliko je interesovanje. Sve naše pretpostavke da se nešto neće dopasti i da je samo tražen izvestan tip programa, su pale u vodu. Jako je bitno da se nove stvari razvijaju u Srbiji."

Vuk Kostić o seriji "Ubice mog oca"

Da li ti smeta što je najčešće pitanje novinara bilo kako si se spremao za ulogu geja, dok, na primer, niko nije pitao Natašu Ninković kako se spremala za ulogu alkoholičarke ili ubice?

"Pa, da, ali meni to nije smetalo, samo je još jedna stavka u dijagnozi ovog društva, a to je koliko je ono ustvari ksenofobično i homofobično i koliko je sve što je bar naizgled drugačije i što 'nije u skladu s duhom našeg naroda', pošto alkoholizam, narkomanija i nasilje vrlo jesu, odmah biva nekako začudno i postavlja se pitanje. Mislim, nema tu šta da se posebno sprema, ja se nisam spremao za ulogu homoseksualca, već za ulogu mlade osobe koja se nalazi u nekim okolnostima u kojima ne može da se ponaša onako kako bi želela. Jer, ako imate nekakav intimni emotivni odnos koji je ugrožen, a s druge strane imate porodičnu situaciju kakvu je imao taj moj lik, u celom tom kontekstu tog i takvog društva u Srbiji jako je bitno to šta ta osoba doživljava unutra, a ne koje je njegovo seksualno opredeljenje ili čime se bavi.

To jeste pitanje koje mi se često postavlja, ali mi zapravo ne smeta, zato što sam navikao i bilo je očekivano. Meni nije predstavljao problem ni da igram tog lika, niti da odgovorim na ta pitanja."

Da li imaš utisak da si stekao slavu i kako se ti nosiš s time?

"Mislim da nisam stekao neku slavu, već prosto da je to sticaj okolnosti i trenutka. To da te neko prepozna na ulici pa ima želju da ti kaže kako si nešto odigrao je zapravo jedna super stvar, koja prija. Do sad nisam imao nikakvih neprijatnih iskustava – naprotiv. I onda mi to dokazuje zapravo koliko te neke medijske senzacije i postavljanje nekih pitanja, kao to u vezi sa seksualnim opredeljenjem mog lika, zapravo nema veze, jer su ljudi čestitali na sjajno odigranoj ulozi bez ikakvih podteksta u smislu: ‘Ali, ti si ipak igrao homoseksualca...’. Mislim da je najveći problem našeg društva to što smo skloni predrasudama i stereotipima, sve pakujemo u kutije – kako treba da se ponaša žena, muškarac, dete… I ako se odstupi od toga onda nastaje nekakva zbunjenost ili otpor, ali ako se to predstavi na iskren i prijemčiv način onda može lepo da se iskomunicira.Kao što mislim da smo mi to u seriji uradili, nismo se služili nikakvim stereotipnim odlikama nekoga."

Previše toga se podrazumeva u pozorištu

Đorđe nam je govorio i o razlici između klasičnog i postdramskog pozorišta.

"Da bi klasična predstava bila kvalitetna mnogo je važnija škola i zanat koji se stiče na fakultetu, a post-dramsko pozorište ne poništava ta pravila, ali otvara mogućnost za nešto mnogo drugačije i  mnogo više pravaca možete u sebi da nađete dok ovako radite. Dopušta da više razmišljate o nekim drugim stvarima koje nisu vezane konkretno za pravljenje nekog lika prema klasičnom dramskom tekstu koji zauzima centralno mesto, nego možete u svoje ime da zastupate određene teme, opet kroz različite forme naravno. Ovo je vrlo ukratko i pojednostavljeno. Nema sad neke vrelike razlike kada ste profesionalni glumac da li ćete igrati klasičan teatar ili postdramski, pitanje je senzibiliteta i okonosti, ali mislim da je jednostavnije nekom mladom entuzijasti da krene iz nečega što nije opterećujuće tim nekim 'velikim' pravilima.

Prosto ne bi trebalo u ovom trenutku praviti razliku između dramskog i postdramskog pozorišta zato što je ovo zapravo epoha postdramskog vremena u pozorištu, tako da klasične predstave dramske paradigme koje se rade danas, za moj ukus, su mnogo manje kvalitetne od ispitivanja i istraživanja novih formi zato što su to neke nove stvari u koje do sada nismo zalazili, pa greška nekako može i da bude opravdana. A, kada gledamo lošu klasičnu dramsku predstavu, onda se pitamo zašto je to tako i odgovor je jednostavan: zato što se više ne radi kako treba, zato što niko ne želi da se posveti poslu, mnogo se brzo radi, previše se stvari podrazumeva što je i u običnom životu ozbiljan problem."

Koja je za tebe najveća čar rada u pozorištu?

"To je baš veliko pitanje. Osim toga što je možda stvarno najdivnija stvar da imate priliku da učite iz svega što radite, zato što iz svakog novog projekta, teze, osobe s kojom radite i lika kojeg tumačite možete da naučite nešto novo. I to učenje je za mene možda i najbitnija stvar zato što sam ja iskustveni i intuitivni tip. Više volim da kroz rad, analizu i kroz neki osećaj dolazim do novih saznanja i rešenja nego kroz klasično učenje za stolom – verovatno sam i zato odlučio da se preusmerim s političkih nauka!

Onda dolazi taj predivan momenat kada vi komunicirate s publikom. Pozorište je za mene upravo to – poligon za propitivanje i razmišljanje, i onda zapravo komunikacija s ljudima koji dođu da gledaju.Mi se pozorištem bavimo zato što nam prija, ali ono bi trebalo da ima i ozbiljnu edukativnu i osvešćujuću ulogu u životu svake osobe. Smatram da je to najbolji način da se čovek s nekim stvarima upozna i suoči."

"Gde" je danas pozorište u Srbiji?

"Pozorište je fizički tu gde i jeste bilo, ali na nekom metafizičkom planu je stalo i negde, da ne kažem, zaostalo. Imamo priliku da na nekim različitim festivalima gledamo kakve su svetske pozorišne tendecije i kada pogledamo onda nakon toga kako se naše pozorište razvija, tu postoji raskorak. Naravno, najveća krivica je sistemsko odnošenje prema kulturi, pre svega prema umetnosti. Tako da, ako izdvajate toliko malo novca i sredstava, pa i pažnje, za kulturu jednog naroda, logično da će i moral, u svakom smislu, tog naroda da postane znatno niži i oskudniji. Ja igram i u nekim predstavama za koje nisam plaćen, već me ideološki i konceptualno zanimaju i mislim da su bitne, da imaju svrhu i cilj. Ali, s druge strane ne možete očekivati ni da bilo ko radi stalno za džabe, jer i glumci moraju od nečeg da žive."

U kojim projektima trenutno učestvuješ i šta ćeš dalje?

"Trenutno igramo nekoliko predstava u okviru Reflektor teatra među kojima su ‘Muškarčine’, ‘Žudnja’, ‘Sumnjivo lice’, ‘Crvena: Samoubistvo nacije’ koje su sve na neki način vrlo angažovane. Posebno treba skrenuti pažnju, prema mom mišljenju, na 'Muškarčine' i 'Crvenu', koje tretiraju teme muškosti u Srbiji danas, odnosno nezavidnog položaja žene takođe u našem društvu.Kritička analiza društva kroz lična iskustva izvođača i koautora, kroz konkretne primere, činjenice i argumente, lične dakle i političke priče su ono što odlikuje ove predstave i zbog kojih mislim da su bitne, jer daju realne prikaze okolnosti u kojim se nalazimo. A o nečem novom će se čuti kada bude vreme..."

Odmah dobio ulogu jer je isti Karađorđević

Koja je paralela rada u pozorištu i serijama, i na koje načine se ti izmeštaš iz različitih likova koje tumačiš?

"Nema tu nešto mnogo izmeštanja, vi prosto radite ono što volite i želite, na način na koji najbolje možete u trenutku, a onda radite i ono što je uostalom vaš posao. Tu ja ne vidim ni neku veliku razliku u mom pristupu, jer kada dobijem neki zadatak ja se zaista njemu posvetim maksimalno. Bitne su neke razlike u glumačkim sredstvima, jer kada radite pred kamerama sve je mnogo bliže i izloženije, neophodno je igrati nekim suptilnijim sredstvima za razliku od pozorišne scene koja češćezahteva nekakvu snažniju ekspresiju."

Vojislav Arsić za MONDO: Greške koje Srbi ponavljaju 130 godina

Šta misliš da najviše fali tvojoj profesiji u Srbiji? Šta je potrebno promeniti?

"Najvažnija je možda u svemu tome hrabrost – u svakom smislu. Hrabrost u izboru teksta kojim ćete se baviti, hrabrost da izađete iz svoje komforne zone i odete dalje u istraživanju i eksperimentisanju šta možete da uradite. Pa, i ako se okliznete, to je došlo zbog toga što ste pokušali da uradite nešto iz najbolje namere. Hrabrost u izboru glumaca, u tome kakve ljude primati na fakultete, kakve ljude birati u podele… Hrabrost repertoarskih politika pozorišta, naročito Narodnih pozorišta koja su najviše finansirana od strane država i gradova u kojima se nalaze. Na svakom nivou je važno biti hrabar.

Takođe, smatram da je važno i biti otvoren za nove stvari i za što šire obrazovanje u smislu učenja, gledanja i slušanja kroz šta se shvataju sve mogućnosti i gde se vi u tome nalazite. Ako je život put od rođenja do smrti, i vi koračate od tačke A do tačke B, onda zašto ne bismo koračali u svakom smislu? Zašto bismo se bavili stalno jednim istim? Kod nas postoje divni, mladi reditelji, ali mi se prosto čini da fali više otvorenosti i još veće hrabosti da se uzme rizik u ruke i da se s tim igra i nešto novo otkriva, u sebi sa sobom i s drugim živim, kreativnim bićima."

Podsetite se šta je Đorđe rekao o svojoj prvoj TV ulozi u intervju za MONDO TV: