Država je svašta "smislila" kako bi se popravila bukvalno katastrofalna situacija sa brojem novorođene dece i realnom pretnjom da Srbija odumre, ali mladi koji bi trebalo da postanu roditelji se "ne primaju" jer - razmišljaju racionalno.
Država pokušava da učini nešto, doduše rezultata ima više na papiru nego na terenu, sad se aktivnije uključila i SANU, ali do rešenja problema da Srbi ne odumru mnogo pre ostatka čovečanstva teško će se doći, pokazuju podaci izneti danas na naučnoj konferenciji u SANU "Ka boljoj demografskoj budućnosti Srbije".
Na veoma posećenoj konferenciji, koju su otvorili predsednik SANU akademik Vladimir S. Kostić i resorna ministarka dr Slavica Đukić Dejanović (koja je najavljena kao inicijalna za dalje skupove na ovu temu), dati su već poznati podaci o oko 500.000 "nestalih" stanovnika Srbije u periodu od samo 15 godina, ali su i detaljnije navedeni razlozi zašto je Srbija veoma visoko (24) na listi zemalja sa najstarijim stanovništvom na svetu.
"Roditelji se, jednostavno, ponašaju racionalno. I to, pre svega, ekonomski racionalno i sagledavaju direktan trošak koji donose deca, ali i gubitak (propušteni dohodak) koji zbog roditeljstva imaju", ističe dr Gordana Matković iz beogradskog Centra za socijalnu politiku.
A koliko su racionalni oni koji bi trebalo da "iznesu teret" roditeljstva i spreče nestanak Srbije, a to su mladi građani Srbije, ukazao je dr Dragan Stanojević, docent na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta.
Žene manje rađaju, evo šta će država uraditi
"Roditeljstvo je najznačajnija odluka u životu koju jedan mladi čovek može da donese, i njoj se kod nas, kao i u razvijenom svetu, ne pristupa olako. Sigurnost, koju donosi pre svega stalan posao, se veoma visoko kotira u svim anketama istraživanja koja su rađena sa mladom populacijom. A nje nema", kaže Stanojević.
Kako i ne bi kad, kažu podaci, svaki četvrti mladi roditelj živi sa svojim roditeljima a 5% njih i njihove dece u potpunosti izdržavaju "babe i dede".
On ukazuje da nije tačno mišljenje da mladima porodica danas više nije važna kao što je bila u patrijarhalnoj kulturi njihovih dedova i očeva, ali da čitav niz savremenih tranzicija nosi svoje posledice.
"I dalje više od 83 odsto mladih sebe u budućnosti vidi u braku i sa decom, a tek nešto manje od 4 odsto bez partnera i dece. Takođe, mladi očekuju, tj. žele da imaju, u proseku dvoje ili troje dece (2,37), ali kada krene priča o novcu i poslu...", kaže Stanojević.
Znači, kada se sa želja krene na brojke, surova istina je neumoljiva. Statistika kaže da godinu dana posle završetka škole/fakulteta posao nema 55,9% mladih, a da nakon pet godina taj procenat spadne tek na 35,3%.
Čak i kada posao nađu, neke sigurnosti u svetlu budućnost tu nema, kaže Stanojević.
"Od 2009. godine naovamo drastično su opala sva prava iz radnih odnosa za mlade zaposlene. Ugovori 'na neodređeno' su postali izuzetak, trećina zaposlenih mladih nema pravo na plaćeno bolovanje ili godišnji odmor, a četvrtina ne ostvaruje pravo na penziju i invalidsko osiguranje."
Siromašna država Srbija pokušava da u svrhe podsticanja rađanja dece izdvoji novca manje-više koliko može, a ministarka bez portfelja u Vladi zadužena za ovu oblast, Slavica Đukić Dejanović najavila je i nove mere.
Neke od njih su više novca za vantelesnu oplodnju, zatim pilot projekti sa asistentima za preuzimanje školske i vrtićke dece na pragu kuća, ili podsticanje porodične proizvodnje...
Ali, podvlači ministarka, i poslodavce treba podsetiti na zakonske mogućnosti kliznog radnog vremena, rada od kuće...
Međutim, novca ima koliko ima, i tu se malo toga može promeniti jer, ističe dr Gordana Matković. U Srbiji i sada recimo tzv. dečiji dodatak nije mali, u odnosu na siromašnije zemlje EU, a roditeljski dodatak već za drugo dete potpuno kompenzuje direktne troškove odgajanja deteta.
A mere podsticanja rađanja su veoma skupe svuda u svetu i teško da mi tu možemo da dostignemo iznose koje u svoj fizički opstanak izdvajaju bogatije nacije, istakao je dr Branislav S. Đurđev sa Prirodno-matematičkog fakulteta Novosadskog univerziteta.
Ti iznosi se mere od 1,5% BDP-a u Italiji (27 milijardi dolara ili oko 450$ po stanovniku), do 4,5% u Francuskoj (108,8 milijardi dolara, 1636$ per kapita).
"Ali sve druge mere nisu dugoročno ni održive ni efikasne. Jednostavno, ne možemo da kao SAD privučemo (i "proberemo") milion obrazovanih imigranata godišnje, mi moramo da 'kupimo' to treće dete. Možda da ne dajemo podsticaj za prvo i drugo, već te pare preusmerimo na treće", razmišlja naglas dr Đurđev.
Kako bilo, rešenje mora da se nađe jer, kako je rekao na otvaranju skupa akademik Kostić, "đavo je došao po svoje a mi ga dočekujemo u pižami".
(G.M.Š.)
