Jedini srpski nobelovac, književnik Ivo Andrić preminuo je na današnji dan, 1975. godine, u Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu.

U času smrti imao je nepune 83 godine, a u Andrićevoj beležnici je ostao zapis: "Pomisao na smrt izaziva, već sama po sebi, kod čoveka strah. A kod književnika i svakog 'javnog radnika' dolazi uz to još i odvratnost od glupih i neiskrenih nekrologa koji nas čekaju...".

Andrić, rođen 10. oktobra 1892. godine u Dolcu kraj Travnika, primio je decembra 1961. u Stokholmu Nobelovu nagradu za književnost kao prvi i za sada jedini pisac južnih Slovena koji je poneo to najviše literarno priznanje.

ANDRIĆEV GOVOR KAD JE PRIMAO NOBELOVU NAGRADU

Andrić je kao nobelovac i akademik, i već onda najprevođeniji srpski pisac u svetu, sahranjen uz najviše počasti, a u Odboru za sahranu bilo je 45 najuglednijih ličnosti iz političkog i kulturnog života cele Jugoslavije - jer on jeste pripadao i Bosni i Hercegovini u kojoj je rođen i Hrvatskoj i Srbiji po poreklu roditelja, ali je sebe smatrao srpskim piscem.

Prema testamentu koji je juna 1975. proglašen punovažnim, obrazovana je Zadužbina Ive Andrića kojoj su pripala sva sredstva od autorskih honorara kao i piščeva ušteđevina uključujući novčani deo Nobelove nagrade.

ANDRIĆEVI CITATI 

***Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke, svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.

***Svi ljudi traže sreću, sa manje ili više snage i uporstva, a najviše izgleda da je nađu i sačuvaju imaju oni koji je traže u zajedničkoj sreći što većeg broja ljudi sa kojima ih život vezuje.

***Bolest je sirotinjska sudbina, ali i bogataška kazna.

***Čoveka ćete najbolje upoznati ako ga posmatrate kako se ponaša kad se nešto deli besplatno.

***Čovek koji ne voli nije sposoban da oseti veličinu tuđe ljubavi, ni snagu ljubomore, ni opasnost koja se u njoj krije.

***Ima u nekim ljudima bezrazložnih mržnji i zavisti, koje su veće i jače od svega što drugi ljudi mogu da stvore i izmisle.

***I mislio sam: Bog ne bi trebao da nas toliko iskušava i da nas dovodi na strašno mesto, gde nam je smrt i život jedno te isto. Tada još, ni u najvećoj pokornosti, nisam mogao da shvatim zašto je od svih stvorova samo čoveku dano da može da zamrzi na svoj život.

***Svi bismo mi, i ljudi i žene, morali više da pazimo šta govorimo, jer se nikad ne zna dokle i sa kakvim posledicama može da živi svaka naša reč u drugom čoveku.

***Čim neko nešto voli i za nešto se veže - misao neku, predmet ili živo ljudsko biće - on daje nešto od sebe i spreman je da daje i gubi još više, bez mere i računa, sa istom onom nagonskom bezobzirnošću i stihijskom žestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje i grabež. I to je do sada jedini poznati način kako jedan čovek može da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono što ne mora i onda kad ne mora.

***U prvoj polovini života čovek želi i radi ono čega će se u drugoj polovini stideti i odricati, a druga polovina mu prođe u uzaludnim pokušajima da se popravi ili bar zataška ono što se radilo u prvoj. Tako se na kraju sve potire i svodi na nulu. Ostaju samo kajanje i stid.

*Čudno je kako nam je malo potrebno da budemo srećni, a još čudnije kako nam baš to malo nedostaje.

*A kad se probudim, gle, bol moj jučerašnji je na svom mestu, kao kamen. I sve je istina. I nema druge istine do jedne: Bol, ni druge stvarnosti do patnje, bola i patnje u svakoj kaplji vode i u svakoj vlati trave, i svakom bridu kristala, i svakom zvuku živa glasa, u snu i na javi, u životu, prije života, a valjda, i poslije života".