Znate da je "Čolinu pesmu" napisao Branko Radičević, sigurni smo da ste je pevali bezbroj puta (zvezdaši su se mooožda malo više veselili na koncerima legendarnog pevača), ali znate li kome je posvećena?

Ćerki ili ženi Vuka Stefanovića Karadžića!

Idemo redom...

Pesnik Branko Radičević rođen je na današnji dan 1824. godine u Slavonskom Brodu. Bio je srpski romantičar i uz Đuru Daničića jedan od najodanijih sledbenika Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost.

Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Sve što je uradio uvrstilo ga je u red najboljih, uz Jovana Jovanovića Zmaja i Lazu Kostića.

Studirao je pravo u Beču i posle tri godine odustao od fakulteta. Staro prijateljstvo njegove porodice sa Vukom Karadžićem je bila njegova "preporuka" za ulazak u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem.

Pisao je ljubavne, rodoljubive, a kada se razboleo od tuberkuloze, tužne pesme, elegije.

Preminuo je u 29. godini 1. jula 1853. u bečkoj bolnici na rukama Vukove žene Ane.

Njegovu zbirku pesama posthumno je objavio njegov otac 1862. Srpska omladina je ispunila pesnikovu želju i godine 1883. prenela je njegove ostatke iz Beča na Stražilovo. Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su "Kad mlidija' umreti" ili "Đački rastanak" Radičević je pisao kao elegije.

"Kad mlidijah umreti", objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. A, sad, o onoj pesmi...

Jedna od njegovih pesama je našla put do čitalaca, tačnije slušalaca više nego druge - svi dobro znate Čolinu "Pevam danju, pevam noću".

Pesnik je bio strasno zaljubljen u Vilheminu-Minu Karadžić, slikarku, pesnikinju, prevodioca i ćerku Vuka Stefanovića Karadžića i, navodno, upravo je nju "metnuo međ zvezdice".

U mnogim njegovim pesmama se oseća Minin duh, ali se pouzdano zna da je isključivo njoj posvetio ovu, neki kažu svoju najlepšu pesmu.Poznati stihovi kroz želju da je "digne međ’ zvezdice" iskazuju zanos pesnika njegovom muzom. Mina je bila zvezda bečkog društvenog života, izuzetno obrazovana, imućna, uspešna slikarka, a Branko siromašni student sa teretom teške bolesti, što je u njihovu priču unelo tužne crte. Iz Mininog kasnijeg idealizovanog likovnog i književnog portreta Brankovog, naslućuje se da su između njih postojale uzajamne simpatije.

Kružile su priče da je Branko jednako bio zaljubljen i u Mininu majku Anu. Nagoveštaji o mogućem četvorouglu nalaze se u Brankovoj prepisci sa Đurom Daničićem, što je uspelo da zapanji i najslobodnije umove tog doba. Mina Karadžić se udala pet godina nakon Brankove smrti za Aleksu Vukomanovića, koji je umro samo nakon godinu i po dana, i ostavio je sa sinom Jankom. Godine lagodnog života, bečkih balova i borbi brojnih udvarača ostale su iza nje. Onima koji vole da zavire u intimu umetnika, ostala su nagađanja o tome šta se pre skoro dva veka dešavalo u ovom ljubavnom zapletu, ali je lik ove muze nesumnjivo iscrtan u delima ovog književnika.