Više ničega se ne plašim, imam NJIH

Autor:

Kolumnistkinja MONDA Sandra Todorović kopala je po uspomenama iz vremena kada su njena deca bila mala, a ona im je bila potrebna bukvalno za sve. Vreme je prošlo, sve se promenilo, pa i ona - sada se ne plaši ničega jer ima NJIH!

3
A- A A+

Sedim ispred praznog parčeta elektronskog papira. Kasno je. Treba nešto da napišem. Kursor blinka, podseća me da je vreme da angažujem svoje trome, umorne prste, da stvorim neki tekst, a u glavi poljana...zelena, brežuljkasta, i pada kiša. Dosadna je kiša. Zvuk koji pravi cureći niz oluke je iritantan, nekako čangrljav i jednoličan. Kažu svi da je vreme idealno za spavanje, ja nekako bolje spavam kad se nevreme završi. Belo, domaće vino je ispunilo svaku moju ćeliju. Sad su te moje ćelije omamljene i pijane, kao da bi i zapevale, a tišina je u kući, divna, dragocena, ne želim ničim da je narušim. Ni pesmom, ni pričom. Deca spavaju. Pas spava.

Crtajte mi, deco! Crtajte ZA MAMU!

Sve je pokislo, i veš na terasi, i letnja, baštenska idila. Sve deluje kao da je napušteno, kao da tu niko ne živi da zaštiti nečim ono što ne treba da kisne. Pade mi na pamet da bih mogla da radim nešto što inače radim sama. Starinski ormar pun uspomena. Prekopaću malo da se vratim u prošlost. Sadašnjost je previše realna i poznata.

Dve radosnice. Jedna zajednička za blizance. Po pramen plave kose u svakom. Podaci o prohodavanju, o prvim koracima. Slika mog ultrazvuka. Ja sa džinovskim stomakom. Prva šetnja, prva reč, prvi pravi obrok...sve prvo, novo posebno, jedinstveno i neponovljivo.

Gledam slike i ne verujem da su oni do skoro bili mali. Baš mali. Trebala sam im konstantno, svakodnevno. Ja sam bila ženka, a oni mladunčad. Hranila sam ih, presvlačila, vezivala pertle, kupala. Dugo već to ne radim. Ne daju mi više ruku na ulici. Držanje za ruke je blam. Otvaram malenu kutiju, unutra njihovi mlečni zubi. I zube su promenili. Šake su im ogromne, na mene valjda. U jednoj kesi stoje prve cipelice, narukvica iz bolnice, prve, malene čarape. Pomirisala sam te stvari da pokušam da osetim miris tog vremena. Mirisalo je na kesu. Ništa od tog vremena nije ostalo, samo uspomene na njega.

Trebao mi je taj miris u tom trenutku. Želela sam da se zatvorenih očiju vratim u to vreme kada su mi spavali na grudima. Miris balavih portikli i pasirane hrane. Miris vanile sa piškota na rumenim obrazima. Plačljivi pogledi, krezavi zubi, gomile usranih pelena, pavlovićeva mast, flašice, cucle. Zvuk zvečki i igračkica koje sviraju, koje sam tada neopisivo mrzela.

Ne veruje čovek kad mu stariji kažu da je život kratak. Kratak je. Trebalo bi da imamo jedan za odgajanje dece i jedan za sebe. Ili oba za sebe ko nije planirao decu. Jedan život je malo. Baš malo.

"Lako je biti roditelj" - REKAO JE NIKO NIKAD!

Odlazim u sobu i gledam ih kako spavaju. Njemu vire noge iz kreveta, kosa mu preko lica, naziru se mali brkovi čak i u polumraku. Prilazim i mirišem mu kosu. Nije to više miris malog deteta. Osećam miris odraslosti, sazrevanja, miris koji mi govori da sam sve manje potrebna. Pomazim ga po glavi, sklonim mu kosu sa lica i poljubim u obraz vreo od jastuka. Tamo gde su spavale moje male princeze, sada spavaju dve velike, plave devojčice. Jedna je musava od jogurta, druga od džema po licu. Spavaju otvorenih usta, bezbrižne, opuštene. Postajemo drugarice, delimo tajne. Imamo zajedničke lakove za nokte. Jedna kobajagi ima i dečka, druga nema. Namazani su im nokti na nogama. Traže da nose moj nakit. Duga plava kosa im miriše na kišu. Pokisle su dok su se vraćale iz parka. Dok sam je mirisala, ona se probudi, pogleda me svojim sanjivim, zelenim očima na sekund i ponovo zaspa. Ja joj, onako majčinski, brišem trag od džema oko usta. Ispod jastuka ima neki dnevnik, sa katančićem i malim ključem. Udišem iz sve snage i pokušavam da detektujem makar tračak onog mirisa koji sam toliko volela. Miris male dece je nestao netragom. I ovaj miris će proći. I moj miris zrele žene će proći. Počeću da mirišem na babu, one će mirisati na zrele žene i tako će se ciklus života završiti.

Niste u stanju ni zid da zapljunete!

Izlazim iz sobe, prolazim pored ogledala, zastajem. Gledam svoje telo, posmatram svoj stomak i razmišljam kako su oni nekad živeli u mojoj utrobi, kako smo delili i vazduh i krv, kako smo bili jedno biće u drugom biću sa dva srca, pa posle još jednom sve to samo duplo. I ja sam se promenila. I moje telo i moja duša. Više se ničega ne plašim. Imam njih. To je valjda bila moja najveća svrha na planeti, zauvek ovenčana brigom. Život je čudo jedno neviđeno. Čudo jedno...

SVE KOLUMNE Sandre Todorović

Povezano

  • Sandra Jbte Sandra Todorović

    Zabranjeni drug

    32

    Kolumnistkinja MONDA Sandra Todorović ima troje dece. Njena deca imaju drugare, a ti drugari.... Pročitajte zašto...

  • Sandra Jbte Sandra Todorović

    Niste u stanju ni zid da zapljunete!

    48

    "Pre nekog vremena zaprepastio me je prizor u mojoj kući!", piše kolumnisktinja MONDA Sandra Todorović. Pročitajte...

  • Sandra Jbte Sandra Todorović

    OVO je važnije od svih petica

    59

    Kolumnistkinja MONDA Sandra Todorović ima troje dece. Kaže da nisu odlični đaci, ali je ona ipak ponosna na njih....

Sve vesti