Konačno se pojavio pokoji topao dan. Čini mi se da nijedna zima nije bila toliko hladna kao ova. Sa dolaskom proleća, emocije mi rastu kao kiselo testo. Izviru i dobre i loše, brkaju se. Nisam sigurna da li sam dobro raspoložena ili nisam.
Iznela sam cveće na terasu da se time zanimam, da ne mislim na probleme. Problemi su tu kao gamad. Žive mi u kosi, nosu, ustima, ispod noktiju, svrbe, smaraju.
Cveće mi je okupiralo misli na jedno pola sata. Divno je što imam neki hobi, pomislih. Šta te to toliko muči, 'ajde sad, reci samoj sebi okružena retkim vrstama cveća, na suncu, na toj terasi koju toliko voliš? Zašto te loše emocije savladaju i pobede i ovo sunce i ovaj savršeni dan?
Ne znam da li drugi roditelji osete trenutak prezasićenja od roditeljstva, ali ja sam ga, priznajem, u tom trenutku osetila. Ne u smislu kao da ne želim više da budem taj jedini, odgovorni roditelj, već me sve to u vezi njihovih obaveza, podsećanja, moljenja i zamoljavanja, balansiranja između drskog diktatora i nežne majke počelo da opterećuje, a kraj se ne nazire. Nema pauze, odmora, regeneracije skuvanog mozga i izmorenog tela. I oni su se promenili.
Moji su, dobri su, ali je Gospodin Pubertet došao, zavladao njihovim dečjim dušama i rekao mi da odjebem dok se sve ne završi ili da se dobro naoružam strpljenjem i doslednošću i borim se sa njim oči u oči. Svakodnevno. Da li je moguće da se pojavila još jedna stvar sa kojom moram da idem na dvoboj? Došlo vreme da dvoboje unosim u aplikaciju namenjenu za to.
U ponedeljak imaš dvoboj na poslu. Sa poslom. Posao je jači. Izgubićeš. Moraš više da se trudiš, više, još više, najviše. Nisi dovoljno dobra. Nikada nećeš biti dovoljno dobra. NIKADA! Shvati to. Ne pokušavaj da objasniš bilo kome kako voliš svoj posao i radiš ga vredno, pošteno i revnosno. To ti se ništa ne važi. Svoju ljubav prema onome što radiš zadrži za sebe.
Utorak, borba sa računima. Neće me pobediti, ali će mi smanjiti budžet za dve crtice. Utorak je poseban jer idem da se vidim sa njim. On mi uvek popravi raspoloženje. Utorak je za mene važan dan.
Sreda. Kulminacija tri puberteta. Jedno odlazi zauvek, seli se, pakuje stvari jer je trebalo da opere tiganj. Drugo plače jer mi je ono treće pojelo belo od euro krema. Treće nije uradilo domaći, pa je fasovalo keca, i sad plače zbog keca. Ja razmišljam da odem sa nekim cirkusom i ne vratim se nikada.
Četvrtak. Nakon posla, dvoboj sa bogovima veša, sudova i đubreta koje se do sada nagomilalo.
Gospodin Pubertet leži izvaljen, igra igricu na mom telefonu i kaže mi kako je opet pobedio. Ja opet odlazim sa cirkusom, oni i dalje bezosećajno igraju igrice. Onda dreknem, pa mi nestane glas na 5 dana. Šapućem. Nisam autoritet jer šapućem.
Petak. Volim petak jer ne moram da idem na posao dva dana. Petak je ok, osim Gospodina Puberteta, koji plače u tri primerka jer mu je neko nešto rekao što nije na tufne.
Subota je dan za pijacu. Tada ne vodim nikoga sa sobom. Sama sam sa cegerima, okružena povrćem, seljacima koji su ga uzgajali, i u glavi pravim kombinacije šta ću napraviti za ručak. To mora da bude apsolutno po ukusu Gospodina Puberteta, jer će ga u suprotnom jesti kuče. Gospodin Pubertet ne može da mi ponese cegere do gore, jer ne zna gde su mu papuče.
Pokušavam da dreknem, ali mi se i dalje nije oporavilo grlo od prošlog drekanja. Sednem među cveće, rasplačam se od nemoći, zapalim cigaru I ćutim.
Hajde, seti se nečeg lepog. Mora da postoji nešto što će te instant oraspoložiti. Nije ti prvi put da se osećaš kao isceđena krpa. 'Ajde, de. Ti si moćna, nesalomiva. Proleće je. U proleće se iznova zaljubiš.
I setih se kako imam jedno malo ostrvo na kome nema dece, ni moje ni tuđe, nema Gospodina Puberteta, gde je uvek uredno, ima hrane koju ne moram da kuvam. Tamo je tišina i svira fina muzika, uvek ima ohlađenog vina i čistih čaša. Tamo sam voljena, I kad mi se kaže da će biti sve u redu, ja u to izistinski verujem. Tamo ću biti kad god mi se na dvoboj ne ide,iI kada poželim da se uspavam slušajući njegovo srce.
------------------------------------------------
SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ
