Svake godine u ovo doba obećavam sebi da ću učiniti sve što je u mojoj moći da uživam u svežem voću i povrću i makar na par meseci zamenim mesta na top-listi najomiljenije hrane. Planovi su sjajni, ali njihovo sprovođenje, najblaže rečeno, nailazi na prepreke.
One su nekad stvarne - na primer, kad zbog posla ne uspevam da stignem na pijacu, pa sam prinuđena na čeprkanje po ostacima u celonoćnim prodavnicama, a taj izbor obično ne bude nimalo privlačan. Nekad me, prosto, mrzi i zadovoljim se breskvama iz konzerviranog kompota, oduvek slaboj tački. Ali se, ipak, najčešće dogodi da ne mogu da odolim svim slastima koje mi se nađu pod nosom. Slabić, šta da radim.
Tako je bilo i ove godine. Taman su se pojavile jagode na pijaci, krenem da ih tamanim, kad jednog dana krenem na posao i otkrijem da se preko puta otvara baklava-raj. Ne samo što je s druge strane ulice, nemoguće je za izbeći ako želim da ostanem među ovih milion i nešto zaposlenih u Srbiji, nego što je opasno i kad sednem za sto - dovoljno je da dignem pogled ka prozoru i da gledam pravo u izlog. Još kako je lepo vreme, prozori otvoreni, miris ne smem ni da pominjem. Kakve jagode, kakve tikvice, kad samo mislim na baklave, kadaife i sve te lepote.
Posle par dana odavanja prekouličnom poroku, odlučim da ipak uvedem makar osnovnu samokontrolu, nateram se da odem na pijacu i pre posla i uspem da ostvarim veliki plan. I uspem, zaista, čak sam uvela sebi i sistem štapa i šargarepe ako odolim izazovu. Ponosna na snagu volje, zaboravljam davno planirani put za Budimpeštu i opet sve padne u vodu. Neću ni da pominjem poslastičarnicu Žerbo. Dovoljni su novi lanac uličnih zalogajnica sa fantastičnim humusom, falafelom i sličnim bliskoistočnim izazovima, miris gulaša i zanosnih kobasica na svakom ćošku, pekare sa hrskavim hlepčićima i kasno uveče i biftek raj skladnog imena La Pampa. Dobro, pojela sam i poneku svežu voćku, tek da ućutkam onaj zločesti glas u glavi koji mi kaže kakav sam slabić.
Vratim se u Beograd, pojavile se i trešnje, najzad i paradajz ružan na izgled, ali sladak kao jabuka. Mislim se, taman, ovčije kiselo mleko, naseckan paradajz, može malo slaninice, tek da zamiriše, a ješće se tost umesto hleba, da se povede računa i o ugljenim hidratima. I dalje zaobilazim baklave, ali ako koristim drugu putanju, čekaju me sladoledni izazovi. Takvi, da je uskoro počelo da me boli grlo kao da sam progutala četiri kofe leda. Brzo sam poklekla ponovo. Tešim se da je tih dana bilo puno posla, nisam stizala ni po hleb i mleko, a kamoli da se šetkam između pijačnih tezgi.
Ali, sve bih to nekako uspela da prevaziđem da nije došlo do puta u Makedoniju. Mislila sam, posao je u pitanju, neće biti vremena za izeličke avanture. Lepo zvuči, ali je daleko od istine koliko i moje zavaravanje o zdravoj ishrani. Nisam dugo bila u Skoplju, dočeka me svašta toga novog, vreme je da se nešto prezalogaji i eto, ni sto metara od hotela pravo starinsko roštilj-carstvo i ponuda koja se ne odbija: rebarca na žaru, ljutenica, vrela lepinja i, dobro, salata.
Sledećeg dana završim sa poslom, treba to obeležiti, ručak sam propustila zbog velike vrućine, te prihvatam poziv na ranu večeru u novootvorenom restoranu. Prvo stiže zapečen ovčiji sir, a uz to hleb iz furune, puši se koliko je topao. Sva sreća pa je veče, vetrić počeo da pirka i lakše se diše. Treba da se naruči glavno jelo, nazivi se samo smenjuju, a meni oči zakovane za jedno: pastrmajlija i to ona prava, starinska, sa sušenim ovčijim mesom. Bilo mi je jasno da neću lako zaspati te noći.
Ni sladoledu nisam odolela, a kako bih kada sam naišla na one starinske, iz automata, samo tri kombinacije - bela kao vanila, smeđa kao čokolada i mešano. Samo su korneti napredovali, nema više onih skoro pa plastičnih, već su i oni sada izazovno krckavi i sveži. Sva sreća pa sam hodala tamo-vamo, inače bih se petog dana zakotrljala kao džinovska lopta. A onda me na aerodromu dočeka ratluk.
Nema spasa, shvatila sam. Ali, trudiću se i dalje, obećavam sebi dok prolazim pored svih mamaca. Samo da probam još taj novi falafel u centru grada. Na sreću, nije mi usput svakog dana.
Poklon dodatak:
Posle brojnih pokušaja, dokopala sam se starinskog recepta za pastrmajliju. Ako nemate furunu u kući, ipak oprobajte, nećete se pokajati.
Za testo je potrebno:
kilogram brašna
dve kašičice soli
jedno pakovanje kvasca
jedna kašičica sode bikarbone
šolja mlake vode.
Fil:
pravi recept kaže da se koristi pola kile meke svinjetine i dvesta grama sušene ovčetine, pastrme, po kome je ova makedonska "pica" i dobila ime. Danas je već sve dozvoljeno, pa se možete odlučiti za piletinu, slaninu, šunku ili povrće.
Dva jaja i šoljica mleka.
Obavezna je i mlevena ili tucana paprika, so i biber po ukusu i malo starinske masti za premazivanje i dinstanje.
Priprema:
Zamesite testo kao za picu i pustite da raste na toplom.
Meso ne morate da dinstate, dovoljno je iseći ga na što sitnije kockice. Isto važi i za povrće.
Kada testo poraste, podelite ga na četiri dela, svaki razvucite i oblikujte u krug.
Svako parče tanko namažite mašću, te filom.
Pecite u rerni na 180 stepeni oko 20 minuta, nikako duže od pola sata.
Par minuta pred kraj pečenja, umutite jaja i mleko i prelijte po piti.
Dopecite još par minuta.
Savršeno ide uz jogurt, ali ni pivo ne može da smeta.
Tako je bilo i ove godine. Taman su se pojavile jagode na pijaci, krenem da ih tamanim, kad jednog dana krenem na posao i otkrijem da se preko puta otvara baklava-raj. Ne samo što je s druge strane ulice, nemoguće je za izbeći ako želim da ostanem među ovih milion i nešto zaposlenih u Srbiji, nego što je opasno i kad sednem za sto - dovoljno je da dignem pogled ka prozoru i da gledam pravo u izlog. Još kako je lepo vreme, prozori otvoreni, miris ne smem ni da pominjem. Kakve jagode, kakve tikvice, kad samo mislim na baklave, kadaife i sve te lepote.
Posle par dana odavanja prekouličnom poroku, odlučim da ipak uvedem makar osnovnu samokontrolu, nateram se da odem na pijacu i pre posla i uspem da ostvarim veliki plan. I uspem, zaista, čak sam uvela sebi i sistem štapa i šargarepe ako odolim izazovu. Ponosna na snagu volje, zaboravljam davno planirani put za Budimpeštu i opet sve padne u vodu. Neću ni da pominjem poslastičarnicu Žerbo. Dovoljni su novi lanac uličnih zalogajnica sa fantastičnim humusom, falafelom i sličnim bliskoistočnim izazovima, miris gulaša i zanosnih kobasica na svakom ćošku, pekare sa hrskavim hlepčićima i kasno uveče i biftek raj skladnog imena La Pampa. Dobro, pojela sam i poneku svežu voćku, tek da ućutkam onaj zločesti glas u glavi koji mi kaže kakav sam slabić.
Vratim se u Beograd, pojavile se i trešnje, najzad i paradajz ružan na izgled, ali sladak kao jabuka. Mislim se, taman, ovčije kiselo mleko, naseckan paradajz, može malo slaninice, tek da zamiriše, a ješće se tost umesto hleba, da se povede računa i o ugljenim hidratima. I dalje zaobilazim baklave, ali ako koristim drugu putanju, čekaju me sladoledni izazovi. Takvi, da je uskoro počelo da me boli grlo kao da sam progutala četiri kofe leda. Brzo sam poklekla ponovo. Tešim se da je tih dana bilo puno posla, nisam stizala ni po hleb i mleko, a kamoli da se šetkam između pijačnih tezgi.
Ali, sve bih to nekako uspela da prevaziđem da nije došlo do puta u Makedoniju. Mislila sam, posao je u pitanju, neće biti vremena za izeličke avanture. Lepo zvuči, ali je daleko od istine koliko i moje zavaravanje o zdravoj ishrani. Nisam dugo bila u Skoplju, dočeka me svašta toga novog, vreme je da se nešto prezalogaji i eto, ni sto metara od hotela pravo starinsko roštilj-carstvo i ponuda koja se ne odbija: rebarca na žaru, ljutenica, vrela lepinja i, dobro, salata.
Sledećeg dana završim sa poslom, treba to obeležiti, ručak sam propustila zbog velike vrućine, te prihvatam poziv na ranu večeru u novootvorenom restoranu. Prvo stiže zapečen ovčiji sir, a uz to hleb iz furune, puši se koliko je topao. Sva sreća pa je veče, vetrić počeo da pirka i lakše se diše. Treba da se naruči glavno jelo, nazivi se samo smenjuju, a meni oči zakovane za jedno: pastrmajlija i to ona prava, starinska, sa sušenim ovčijim mesom. Bilo mi je jasno da neću lako zaspati te noći.
Ni sladoledu nisam odolela, a kako bih kada sam naišla na one starinske, iz automata, samo tri kombinacije - bela kao vanila, smeđa kao čokolada i mešano. Samo su korneti napredovali, nema više onih skoro pa plastičnih, već su i oni sada izazovno krckavi i sveži. Sva sreća pa sam hodala tamo-vamo, inače bih se petog dana zakotrljala kao džinovska lopta. A onda me na aerodromu dočeka ratluk.
Nema spasa, shvatila sam. Ali, trudiću se i dalje, obećavam sebi dok prolazim pored svih mamaca. Samo da probam još taj novi falafel u centru grada. Na sreću, nije mi usput svakog dana.
Poklon dodatak:
Posle brojnih pokušaja, dokopala sam se starinskog recepta za pastrmajliju. Ako nemate furunu u kući, ipak oprobajte, nećete se pokajati.
Za testo je potrebno:
kilogram brašna
dve kašičice soli
jedno pakovanje kvasca
jedna kašičica sode bikarbone
šolja mlake vode.
Fil:
pravi recept kaže da se koristi pola kile meke svinjetine i dvesta grama sušene ovčetine, pastrme, po kome je ova makedonska "pica" i dobila ime. Danas je već sve dozvoljeno, pa se možete odlučiti za piletinu, slaninu, šunku ili povrće.
Dva jaja i šoljica mleka.
Obavezna je i mlevena ili tucana paprika, so i biber po ukusu i malo starinske masti za premazivanje i dinstanje.
Priprema:
Zamesite testo kao za picu i pustite da raste na toplom.
Meso ne morate da dinstate, dovoljno je iseći ga na što sitnije kockice. Isto važi i za povrće.
Kada testo poraste, podelite ga na četiri dela, svaki razvucite i oblikujte u krug.
Svako parče tanko namažite mašću, te filom.
Pecite u rerni na 180 stepeni oko 20 minuta, nikako duže od pola sata.
Par minuta pred kraj pečenja, umutite jaja i mleko i prelijte po piti.
Dopecite još par minuta.
Savršeno ide uz jogurt, ali ni pivo ne može da smeta.