Taj utorak baš i nije obećavao da će u njemu biti prevrnut istorijski list. I važan, kako to obično biva sa istorijski značajnim stranicama i bogami strašan. I prema inicijalnom dogadjaju i prema posledicama.
No, hajdemo redom. Da mi je neko u 2 popodne toga dana rekao da sledi nešto čime će biti istumban svet mislim da bih samo nakrivio glavu i izrazom lica, model ne smaraj, pokazao nevericu. Tog, sasvim običnog drugog dana u nedelji, Stupi (Slobodan Stupar, i on se dopisuje sa čitaocima MONDO-a) i ja smo se u beogradskom dopisništvu BBC rvali sa počecima srpske tranzicije i pripremali izveštaje za popodnevnu emisiju srpskog servisa Svetske službe.
Naime, ni godinu dana se nije navršilo od pada Miloševićevog režima. More problema. često su izgledali nerešivi, udaralo je po novoj vlasti u Srbiji i polako topilo početni entuzijazam i poverenje ljudi koji su očekivali vidan boljitak. Sve zajedno za dopisnike more tema i dogadjaja o kojima je trebalo izvestiti.
No, tog utorka,11. septebra, pre 10 godina, negde pre tri u žaru udaranja tastature podigao sam pogled prema televizoru koji je na nekakvom nosaču bio smešten pod plafon dijagonalno od mog stola. Na BBC World programu stajala je gotovo statična slika panorame Njujorka. Kule svetskog trgovinskog centra. Iz jedne se izvijao dim i to je bilo jedino što se u kadru kretalo. Ispod je „trčao“ krol sa ispisom, avion udario u WTC. Lakonski sam dobacio Stupiju rečenicu koje se i sada vrlo dobro sećam. Ovi Ameri nisu normalni, opet se neka budala koja misli da zna da leti zabila u zgradu u Njujorku.
I dok sam izgovarao posledjnje reči prisetio sam se da je već poduže u Americi zabranjeno malim avionima da lete iznad Njujora i drugih velikih gradova. Ponovo sam pogledao u ekran i video putnički avion kako udara u drugu kulu. Tada mi je bilo jasno da ono što sledi jeste pisanje neke nove istorije. Do kraja dana i gotovo celu noć pratio sam izveštavanje svetskih mreža. Brojani su oteti avioni i žrtve. Pričane su lične, herojske sudbine putnika u avionima koje su oteli i rušili teroristi. Dosledno, ni jedna američka mreža nije pokazala žrtvu. Ostali, pa i moj tadašnji poslodavac BBC, uz mnogo obzira jesu. I to je bila neka prva razlika.
Napadnuta Amerika nije pokazala kod kuće ono što reporteri njenih TV mreža redovno daju sa drugih strana.
To je valjda bio elemenat demonstriranja patriotizma.
Ono što se meni otvorilo kao dilema, doduše mislim da je pitanje imalo planetarne razmere -šta sledi? Kakva će biti reakcija? Ameri su koordiniranim napadom terorista, prvi put u istoriji napadnuti na sopstvenom tlu. Perl Harbur se ne bi mogao računati u tu vrstu napada. Ipak su Havaji hiljadama kilometara u Pacifiku daleko od američkog kontinenta koji se konačno broji kao sopstveno dvoriše. Bilo je u Drugom ratu nekih japanskih pokušaja da bace bombe na sever Amerike. Nešto je i uspelo, koliko se sećam tih detalja iz istorije, ali je domet bio potpuno marginalan. 9/11/2001 je odneo je preko 3000 života u njujorškim kulama, Pentagonu i otetim avionima.
Razmere reakcije, dok nisu stigle prve naznake, mogle su se pretpostaviti imajući u vidu odgovor na napad terorista na američku ambasadu u Najrobiju. Ako se dobro sećam stotine krstarećih raketa udarilo je po Sudanu i Avganistanu. Tada, u momentu napada na Njujork, aktuelni američki predsednik Buš mladji je vrlo brzo označio krivca. Al Kaida i Osama Bin Laden i objavio globalni rat terorizmu.
U onome što je sledilo kao rezultat se može brojati više nego ozbiljno uništavanje terorističkih mreža Al Kaide. Pronadjen je i ubijen, u desetoj godini od napada na njujorške kule i sam Bin Laden.
No, teroristi i dalje prete i sada se te pretnje sasvim ozbiljno shvataju. Jedno od pitanja na koje u minuloj deceniji nije dobijen direktan odgovor jeste, da li je neko u nekoj američkoj službi imao informaciju šta će se dogoditi 9/11/2001? Ili elemente na osnovu kojih je sve to mogao predvideti. A prenebregao ih. Kako bilo svet za ovih 10 godina, posle terorističkog rušenja kula WTC prilično promenio.
Meni se čini da je jedina velika greška bio napad na Irak. Mučni Sadam je izgleda sasvim neosnovano optužen za pomaganje Al Kaide i posedovanje oružja za masovno uništenje koje se može aktivirati za 45 minuta. Te dve presne neistine progutala je javnost u Americi i Britaniji, predvodnicama alijanse koja je napala Irak.
Progutano je i značajno sužavanje ljudskih prava i jačanje ingerencija policije i tajnih službi a sve zarad borbe sa terorizmom. No, Irak i nije napadnut zbog Al Kaide. Rekao bi da je to bio potreban ratni poen koji je bilo lako postići a i nafta je više nego ozbiljan razlog. Uostalom ako je verovati Vudvordovom Planu napada Irak je targetiran znatno ranije. Greška je to što u ovoj zemlji ni 10 godina posle nema ni mira ni demokratije.
Valjda će bolje ići u Tunisu, Egiptu i Libiji gde su takodje počišćeni diktatori.
Naime, ni godinu dana se nije navršilo od pada Miloševićevog režima. More problema. često su izgledali nerešivi, udaralo je po novoj vlasti u Srbiji i polako topilo početni entuzijazam i poverenje ljudi koji su očekivali vidan boljitak. Sve zajedno za dopisnike more tema i dogadjaja o kojima je trebalo izvestiti.
No, tog utorka,11. septebra, pre 10 godina, negde pre tri u žaru udaranja tastature podigao sam pogled prema televizoru koji je na nekakvom nosaču bio smešten pod plafon dijagonalno od mog stola. Na BBC World programu stajala je gotovo statična slika panorame Njujorka. Kule svetskog trgovinskog centra. Iz jedne se izvijao dim i to je bilo jedino što se u kadru kretalo. Ispod je „trčao“ krol sa ispisom, avion udario u WTC. Lakonski sam dobacio Stupiju rečenicu koje se i sada vrlo dobro sećam. Ovi Ameri nisu normalni, opet se neka budala koja misli da zna da leti zabila u zgradu u Njujorku.
I dok sam izgovarao posledjnje reči prisetio sam se da je već poduže u Americi zabranjeno malim avionima da lete iznad Njujora i drugih velikih gradova. Ponovo sam pogledao u ekran i video putnički avion kako udara u drugu kulu. Tada mi je bilo jasno da ono što sledi jeste pisanje neke nove istorije. Do kraja dana i gotovo celu noć pratio sam izveštavanje svetskih mreža. Brojani su oteti avioni i žrtve. Pričane su lične, herojske sudbine putnika u avionima koje su oteli i rušili teroristi. Dosledno, ni jedna američka mreža nije pokazala žrtvu. Ostali, pa i moj tadašnji poslodavac BBC, uz mnogo obzira jesu. I to je bila neka prva razlika.
Napadnuta Amerika nije pokazala kod kuće ono što reporteri njenih TV mreža redovno daju sa drugih strana.
To je valjda bio elemenat demonstriranja patriotizma.
Ono što se meni otvorilo kao dilema, doduše mislim da je pitanje imalo planetarne razmere -šta sledi? Kakva će biti reakcija? Ameri su koordiniranim napadom terorista, prvi put u istoriji napadnuti na sopstvenom tlu. Perl Harbur se ne bi mogao računati u tu vrstu napada. Ipak su Havaji hiljadama kilometara u Pacifiku daleko od američkog kontinenta koji se konačno broji kao sopstveno dvoriše. Bilo je u Drugom ratu nekih japanskih pokušaja da bace bombe na sever Amerike. Nešto je i uspelo, koliko se sećam tih detalja iz istorije, ali je domet bio potpuno marginalan. 9/11/2001 je odneo je preko 3000 života u njujorškim kulama, Pentagonu i otetim avionima.
Razmere reakcije, dok nisu stigle prve naznake, mogle su se pretpostaviti imajući u vidu odgovor na napad terorista na američku ambasadu u Najrobiju. Ako se dobro sećam stotine krstarećih raketa udarilo je po Sudanu i Avganistanu. Tada, u momentu napada na Njujork, aktuelni američki predsednik Buš mladji je vrlo brzo označio krivca. Al Kaida i Osama Bin Laden i objavio globalni rat terorizmu.
U onome što je sledilo kao rezultat se može brojati više nego ozbiljno uništavanje terorističkih mreža Al Kaide. Pronadjen je i ubijen, u desetoj godini od napada na njujorške kule i sam Bin Laden.
No, teroristi i dalje prete i sada se te pretnje sasvim ozbiljno shvataju. Jedno od pitanja na koje u minuloj deceniji nije dobijen direktan odgovor jeste, da li je neko u nekoj američkoj službi imao informaciju šta će se dogoditi 9/11/2001? Ili elemente na osnovu kojih je sve to mogao predvideti. A prenebregao ih. Kako bilo svet za ovih 10 godina, posle terorističkog rušenja kula WTC prilično promenio.
Meni se čini da je jedina velika greška bio napad na Irak. Mučni Sadam je izgleda sasvim neosnovano optužen za pomaganje Al Kaide i posedovanje oružja za masovno uništenje koje se može aktivirati za 45 minuta. Te dve presne neistine progutala je javnost u Americi i Britaniji, predvodnicama alijanse koja je napala Irak.
Progutano je i značajno sužavanje ljudskih prava i jačanje ingerencija policije i tajnih službi a sve zarad borbe sa terorizmom. No, Irak i nije napadnut zbog Al Kaide. Rekao bi da je to bio potreban ratni poen koji je bilo lako postići a i nafta je više nego ozbiljan razlog. Uostalom ako je verovati Vudvordovom Planu napada Irak je targetiran znatno ranije. Greška je to što u ovoj zemlji ni 10 godina posle nema ni mira ni demokratije.
Valjda će bolje ići u Tunisu, Egiptu i Libiji gde su takodje počišćeni diktatori.