Baš sam se nekako navikao na brojač štrajkačkih dana na TV Avali. Poslednja brojka, ako dobro pamtim, bila je 55.
Dakle, u tom trenutku, nepuna dva meseca nadgornjavanja vlasnika (Johana Vernera Krausa, Danka Djunića i Željka Mitrovića, nabrojani su prema zvanično navedenom udelu u vlasništvu) i zaposlenih o zaradama i honorarima. Naravno, neisplaćenim. Sada je ekran TV Avala čist.Nema oznake proteklih štrajkačkih dana. Nema brojača dana nezadovoljstva i protesta zaposlenih zbog dugova vlasnika ove TV koja emituje u nacionalnom opsegu. Kako izgleda neće ga više ni biti na avalinom ekranu. Odlukom vlasnika neće se vratiti na posao ni honorarci a ni oni kojima je istekao ugovor o radu. Plate i honorari, nema govora o tome kada će i da li će uopšte biti isplaćeni. Nisu vlasnici TV Avale dugovali samo zaposlenima. Bilo je ozbiljno i dugovanje RATEL-u i RRA (naknade za korišćenje frekvencije i sve što uz to ide). No, kada je pripretila kazna, ukidanje emitovanja, vlasnici su brže bolje dugove platili.
Elem 22.decembra prošle godine započet je štrajk u jednoj TV koja ima nacionalnu frekvenciju. Do sada se samo zaoštravalo. Ako se ne varam jedan od vlasnika, Ž.Mitrović je u jednom momentu napomenuo zaposlenima da se ponašaju kao zombirani radnici u fabrici konzervi a ne kreativni medijski poslenici od kojih zavisi gledanost a time vljda i zarada televizije. Pominjan je tih prvih dana štrajka i empatični personality ali i konzerve su valjda dovoljne. S druge strane neplaćeni i ljuti „šljakeri“ takodje nisu mnogo birali reči i optužili narečenog Mitrovića da je tunelovao novac TV Avale.
Pale su i pretnje tužbom. Sve zajedno, kao što su mudro zaključila profesionalna udruženja ima razloga da se za priču zainteresuju i neki državni organi a ne samo regulatorna tela. Potonjima se sugeriše da se pozabave i time da li TV Avala radi ono i na način koji je kvalifikovao za nacionalnu frekvenciju. 'Ajd da vidimo šta će tu sve ispasti. Ipak u medjuvremenu, mislim, ne bi bilo loše načeti još neka pitanjca.
Recimo, da li su zaposlenici u TV Avala novi dokaz da komercijalni mediji sve više postaju „proizvodjači konzervi“, tj profita. Da medijski radnici posle uloge tranzicionih gubitnika u očajnoj privatizaciji medija sada postaju žrtve ekonomske krize. Reklamni kolač se smanjuje i televizije uglavnom kubure. Vlasnici valjda namire prvo sebe, posebno ako je recimo kao TV Avala to verovatno rezervna akvizicija u raspodeli frekvencija.
Državi i regulatorima kada dogori do nokata a zaposlenima kada i ako bude. Uostalom nije li jedan od vlasnika TV Avala izjavio da je od njenog osnivanja uloženo, kako reče 20-30 miliona evra. Nije baš navedeno koliko je i kako koji vlasnik investirao. No, o tome malo kasnije. Prethodno naznaka odgovora na početno pitanje. Mislim da mediji u Srbiji ulaze u ozbiljnu krizu i da će zrtava biti još na ovaj ili onaj način.
U redu je sasvim da vlasnici nečega, nekog preduzeća, makar ono proizvodilo i ,recimo cigle, to što rade, rade zbog profita. Ni u medijskoj sferi nije mnogo drugačije. Privatne vlasnike pokreće pre svega interes da zarade. To je jedna od osnovnih odlika kapitalizma koji valjda postoji i u Srbiji. Ipak, postoji i izvesna razlika od proizvodnje cigle. Ta differentia specifica zove se javni interes. Najkraće rečeno, to je ono što je na korist najvećeg broja ljudi u najdužem vremenskom periodu. Taj javni interes stariji je od prava vlasnika da zaradi. Onda kada se u „proizvodnji medijskih konzervi“ pretpostavi interes privatnika, potrebno je da se odbrani onaj primarni, javni. Zbog toga, uz one koji štite zakon postoje nezavisna regulatrona tela. Jos samo da prorade u punom, kako bi se sada reklo, kapacitetu.
Strajk u TV Avala izneo ja na videlo vlasničku strukturu. Austrijski investitor Kraus 48,49, Djunić 45,65 i Mitrović 4,95. To je bilo izvesno prosvetljenje jer se ovde već dugo govori o vrlo maglovitoj vlasničkoj strukturi medija. Da se ne zna ko ih stvarno poseduje i u čijem interesu rade. Kao da je sada u ovom slučaju početna slika nešto jasnija. Navedeni procenti se valjda odnose na osnivački ulog. Ipak ostaje nejasno je da li je posle početnog ulaganja, dodatnim investiranjem, onih 20-30 milioona evra promenjen udeo vlasnika. Nekako mi se čini da to baš i nije više važno.
I još nešto. Ako vlasnici tvrde da umesto profita u TV Avala proizvode gubitak dilema je zašto se nelogično, nekapitalistički ponašaju. Možda taj gubitak i nije baš gubitak. Recimo da se smeše razni profiti u predstojećoj izbornoj kampanji. Možda, ali meni se čini da uloga nečijeg razglasa neće doneti baš veliku dobit. Tim pre što uz ljute „šljakere“ štrajkače neće biti baš lako proizvesti propagandnu „konzervu“. Osim ako vlasnicima u pomoć ne priskoči neka neočekivana sila koja rešava probleme i razjuri nezadovoljne radnike. Meni je to malo verovatno. Novinare su ovde mlatili pojedinačno ali još nije bilo masovnog tabanja poslenika javne reči.
Nekako mi se čini i da neće. Za toliko postoji kritička javnost koje se ne bi dala smiriti. Izglednija mi je mogućnost da je TV Avala akvizicija za budućnost. Ne neku preterano daleku. Da pretekne do digitalizacije i raspodele kanala u multipexu. To je pravi poslovni poduhvat koji zavredjuje baktanje javnošću, štrajkom pa i unekoliko eventualnim poslovnim gubitkom. Ako smo ovde gledali preprodaju analognih televizija koje eimtuju na nacionalnoj frekvenciji, savim mi je umesno predvideti da će se preprodavati i kanali u digitalnom multiplexu. E, tu će moći da se dobro i zaradi.