Nisu zec i lav jedine životinje u šumi, prašumi, tundri, stepi, savani, džungli... Životinja je mnogo više od ova dva antipoda, ali eto, za njih se često hvatamo kada želimo da opišemo čoveka.

Slika je, naravno, crno-bela kao i kod svakog pojednostavljivanja. Zec je strašljiv, gricka kupus i šargarepu na ljudsku štetu, smrzne se kada ga osvetlite farovima ili baterijskom lampom, beži od svakog i skriva se. Sa druge strane, simpatičan je, nema nikog na vascijelom dunjaluku ko mrzi zeku... Sem, naravno, zlog čovečuljka iz crtanog filma koji stalno dvocevkom juri Duška Dugouška ali, srećom, nikako da ga sustigne, da mu stane na rep. Onaj malo unjkavi glas i čuvena rečenica: "hej šefe, koji ti je vrag", nas malo podseti da nam je plašljivi zeka jedna draga životinja, mekana, da deca vole da ih čuvaju i maze i paze, da se zečja šapa nosi kao amulet koji donosi sreću a da je plišani zeka uz bok medi po popularnosti.

No, niti jednog zeca nema ni na jednoj zastavi ili spomeniku jer ko će jednu strašljivu životinju na steg staviti kad u boj pođe... na slavoluku je u kamenu ovekovečiti? Lavova pak, evo, već u susednoj Makedoniji, ima na sve strane, na spomenicima, mostovima, zastavama... U Veneciji, nekadašnjoj Mletačkoj republici, još ih je deset puta više. Kada bi se sabrali svi lavovi po zastavama i spomenicima u svetu, taj bi broj znatno nadmašio broj pravih lavova na kugli zemaljskoj (isto važi i za orlove). Simbolika, šta ćete.. mnogo znači.

No da pogledamo malo tog hrabrog lava, tog kralja životinja, strašnog viteza bez mane i straha. Da li je? Bez mane i straha?

Da li baš uvek izlazi "na crtu"? Postavi li se sam pred jačeg protivnika, ili se povlači kada oseti da je slabiji? Već dugo nisam redovni gledalac raznih prirodnjačkih TV kanala, ali mi je u sećanju razočarenje koje sam nekada davno osetio saznavši da se kralj džungle povlači pred običnim hijenama. Da, da... onim istim ružnim, strašljivim životinjama koje nam, baš kao i lešinari, služe da bismo opisali nečiji podli, kukavički karakter. Lav ulovi svoju lovinu, ali kada ga presretne nekoliko hijena, očas lav ustupa i plen i teren.

A da li svoju lovinu uvek bas viteški hvata? Paaaa... ne baš. Na slona, nosoroga, krokodila ne ide. Traga za slabijima od sebe. A pošto su mnogi od slabijih često i brži, onda im se strpljivo prikrada, maskira se, miruje i leži čak satima, prilazi kontra vetru a ne niz njega, krije se. Da li viteški pušta ranjene, stare i onemoćale da prodju? Jok vala, ti su mu posebno slasni. Manje truda valja uložiti, a za pojesti ima isto. Šta radi sa svojim onemoćalima, čuva li ih, hrani li ih, brine li o njima? Jok vala, eto ih tamo pa neka se snađu, nek uginu negde.

Čemu traktat o zecu i lavu? Pa eto, pohapsiše nešto naših lavova i tigrova ovijeh dana. Nađoše ih u Španiji, u mišjoj rupi. Zanimljivo, nikada se ne kaže "u zečjoj rupi", već uvek u mišjoj, hmmm.... Pa me je to podsetilo na razne lavove i tigrove kako su se šepurili poput paunova, a kako su završili. Eto recimo, onako moćnog pustinjskog lava, Gadafija, izvukoše iz kanalizacione cevi, a četiri je decenije pukovnik bio lav nad lavovima.

Pa sećate li se onih snimaka kako Sadama Huseina vade iz bedne rupčage u zemlji posred nigdine? Noć je, sve nekako deluje zelenkasto, a moćnog lava od Iraka vade kao preplašenog... zeca? Miša? Vade ga zbunjenog, neobrijanog, nepodšišanog, u ritama. O gde su sjajne uniforme, zlatne epolete i lavovsko ordenje? Pa Mubarak... veci od Keopsove piramide, značajniji lav od Sfinge a ono... na krevetu ga unose u čelični kavez u sudnici!

Kamere su verovatno detaljno uslikale i – relativno komfornu ali ipak – mišju rupu Osame Bin Ladena, samo što se izgleda ti snimci drže iza sedam gora, sedam mora i sedam brava. Da se ne pravi veći mit od njega no što se mora. Jer, mitovi su neizbežni!

Pogledajmo naše lavove, kako oni živeše, kako skončaše? Kakve od njih mitove napravismo? Otkuda tolike legende i storije o lavovima i njihovom viteštvu i junaštvu? Pa gde nakon deset godina nađosmo Đenerala koji je delio čokolade po Srebrenici? U pitomoj Vojvodini kako jedva hoda i govori. Šta bi sa Radovanom od Romanije o čijem su junaštvu tolike guslarske pesme napisane? Sa bojišta utekao u tihovanje. A Tigar sa kanabeta sa suncem u kosi... pa zar nije mogao da sljušti još jedan viski i sam podje do aviona za Holandiju? A general policije kojeg su u pidžami poveli na aerodrom?
Ili, junaci iz podzemlja... Od Ljube Zemunca, preko Arkana, pa do evo ovih novih, Luke Bojovića, Sretka Kalinića, Joce Amsterdama, Kristijana, braće Šarić. Kako, kojim čudom, kojom morbidnošču uspesmo od svih onih i ovih i njihovih žitija da napravimo "role modele" za klince, a od njihovih ženskinja za klinceze? Otkuda nam baš ta mitologija od svih mogućih?

Jesmo li ih malo lakomisleno ne samo prikazivali nego i promovisali kroz razne "Crne bisere", "Vidimo se u čitulji", "Do koske", "Rane"?

OK, devedesete su bile devedesete, noćna mora, raspad svih vrednosti, svih merila i pravila, doba kajle, utoke i belog praha. Žestokih momaka, vrelog asfalta, napumpanih dojki i usana, otvorenih dekoltea, santimetra dugih suknjica i desetine santimetara visokih štikli. Micubiši Pajera i zatamnjenih stakala, sankcija i bogatstava nastalih od sankcija. Ali ljudiiii... ovo je 2012! Hajde što se u "ona vremena" neko divio lavovima? Ali pogledajte danas polovinu onoga što se po kioscima prodaje kao "štampa". Pa oni im se i dalje dive! Oni su i dalje "heroji" i "lavovi". Njihovi životi ispadaju vredni imitacije!

A šta je sa svima onima koji ostadoše uz stazu kojom prođoše lavovi? Šta je sa ubijenima, osakaćenima, prognanima, izbeglicama, osiromašenima, obogaljenima, upropaštenima, opljačkanima? Šta je sa decom lavova, evo ovaj netom uhapšeni iz Španije, ako je verovati onome što čitamo, dve godine nije video svoju decu, a tu su bila, takođe u Španiji? Šta će drugovima o očevima pričati? Ne... ne nose deca nikada grehe svojih roditelja, ali ih često ispaštaju. Šta je sa svima nama o koje se lavovi nisu očešali, ali ih svejedno trpimo. Trpimo jer postoje, plaćamo istragu i policiju, plaćamo advokate i sudske troškove, plaćamo im na kraju i zatvore. I iznad svega, trpimo da ćutimo dok oni postaju lavovi i mitovi.

Kaže jedna reklama za alkoholni napitak koji se zove po jednoj od životinja pomenutih u ovom tekstu: "Ili jesi, ili nisi". Pitao bih - da li je tako?