Karte su bile rasprodate, ali uvek je postojala nada da se, pošto koncert već počne, redari smiluju i puste barem neke od nas klinaca koji smo se tiskali prilepljeni uz staklena vrata SKC-a. To se prilično često i dešavalo, ali ovaj put je delovalo beznadežno.
Došao je Vlada Divljan, bez ulaznice, i nisu ga pustili. Psovao ih je i vikao „Ja sam zadužio ovo mesto!“. Koliko god to bilo tačno, sada nije vredelo,. Gomila pred vratima se polako osipala. Od tridesetak, već nas je bilo ostalo upola manje, kada se pojavila Slađana Milošević sa svojom ekipom, u onom svom nju vejv autfitu, ogromna natapirana ljubičasta kosa, božemesačuvaj. Prokrčili su put kroz gomilu, vrata su se otvorila i svita je ušla. Na pola puta kroz hol, Slađana je stala, okrenula se na štiklama, vratila nazad i pružila ruku kroz odškrinuta vrata: „Evo, karta viška...“.
Nekim čudom bio sam najbliži i najbrži, ščepao taj papirić i uleteo unutra...
Gužva je bila stravična, vrućina nepodnošljiva, kondenzovana vlaga se cedila sa plafona, a pivo je u mlazovima letelo kroz vazduh. Ozvučenje je crkavalo, solo gitarista je pokušavao da kontoliše mikrofoniju, pevač nije kontrolisao ništa, ponajmanje sebe, a božanstvena buka tresla je sve i svakog u sali. Rokenrol raj!
To je bio moj prvi koncet Partibrejkersa. Mali klub SKC-a, kasna jesen 1982. ili zima 1983, ne sećam se tačno.
Sa koncertima Partibrejkersa u tim prvim godinama nikada niste bili načisto šta možete da očekujete. Ukoliko svirka iz bilo kog razloga krene loše, bilo je skoro izvesno da će se tako i završiti. Ako krene dobro, uvek je bilo moguće da iz nekog razloga, u nekom trenutku, nešto krene naopako. Ali, ako se sve sklopi, nije postojalo apsolutno ništa nalik toj neobuzdanoj i oslobađajućoj energiji koju su Brejkersi bili u stanju da emituju.
Stvari su se tih godina događale strašno brzo. Između „Paket aranžmana“ i “Radio utopije”, prvog demo snimka Partibrejkersa, objavljenog na kompilaciji „Ventilator 202 Demo Top 10“, prošle su jedva dve godine. U to kratko vreme stao je ceo uspon i pad originalnog beogradskog novog talasa. Koja i Milan su već bili krenuli posebnim putevima, ali još uvek u dubokoj alternativi, Električni orgazam je bio zaglibljen u svojoj psihodeličnoj fazi, a Idoli su se spremali da nas počaste „Čokoladom“. Od bendova sa „Artističke radne akcije“, tog preseka tadašnje aktuelne gradske scene, večina se raspadala, životarila ili otišla u vojsku, jedino su U škripcu bili na putu opštejugoslovenskog uspeha sa hitom „Siđi do reke“.
U vreme kada je Jugoslavija još uvek zamišljala život u ritmu muzike za ples, a „ekonomska stabilizacija“ bila glavno jelo naše svakodnevice, Partibrejkers su progovorili jednostavnim i autentičnim jezikom urbane omladine. U nihovim pesmama se nisu jahali konji preko planina, ni vozile vespe, već se hodalo gradskim ulicama. Devojke nisu više bile „pesme moga grada“, ni beli jaganjci, već su ostajale „same i ničije“, ako nisu bile „dovoljno lude i hrabre”. Glavni junaci tih malih gradskih epopeja, možda prvi put u domaćem roku, nisu bili šmekeri ili čudesni etno-ljubavnici, već gubitnici, marginalci i dezorijentisani pripadnici hipnotisane gomile. Ne ekipa iz kafića, već iz parkića. Dadov, Pivara, KST, Klub 23, Mašinac, SKC, Medicinski faks, Lotos bar, Akademija – Brejkersi su svirali bukvalno na svim mestima gde ima struje, a mi smo ih verno pratili.
Kasnije smo svi odrasli. I oni i mi. Postalo je ozbiljno. Bile su one grozne godine. Ali čak i kada nije sve išlo baš najbolje, kada su rime bivale pomalo nategnute, a gitarski rifovi odveć poznati, Cane je uspevao da ispali neki od onih svojih pokliča, a Anton da odsvira neku fantastičnu i nemoguću notu – i Partibrejkers bi uz pomoć neke nedokučive rokenrol magije u tom trenutku postajali sve što nam je bilo potrebno.
Pre neki dan, trideset godina kasnije u Hali sportova, gužva je ponovo bila nesnosna, vrućina strašna, u parteru pakao, a Brejkersi na sceni. Trideset godina, skoro pola života stariji. Ne verujem da je u ono vreme iko očekivao da cela ta stvar traje toliko dugo, ionako smo još tada hteli „sad i sve“. Ali drago mi je što je potrajalo. I zbog Brejkersa, i zbog sebe, a i zbog onih koji su danas trideset godina mlađi.
A vi, kako se osećate?
Nekim čudom bio sam najbliži i najbrži, ščepao taj papirić i uleteo unutra...
Gužva je bila stravična, vrućina nepodnošljiva, kondenzovana vlaga se cedila sa plafona, a pivo je u mlazovima letelo kroz vazduh. Ozvučenje je crkavalo, solo gitarista je pokušavao da kontoliše mikrofoniju, pevač nije kontrolisao ništa, ponajmanje sebe, a božanstvena buka tresla je sve i svakog u sali. Rokenrol raj!
To je bio moj prvi koncet Partibrejkersa. Mali klub SKC-a, kasna jesen 1982. ili zima 1983, ne sećam se tačno.
Sa koncertima Partibrejkersa u tim prvim godinama nikada niste bili načisto šta možete da očekujete. Ukoliko svirka iz bilo kog razloga krene loše, bilo je skoro izvesno da će se tako i završiti. Ako krene dobro, uvek je bilo moguće da iz nekog razloga, u nekom trenutku, nešto krene naopako. Ali, ako se sve sklopi, nije postojalo apsolutno ništa nalik toj neobuzdanoj i oslobađajućoj energiji koju su Brejkersi bili u stanju da emituju.
Stvari su se tih godina događale strašno brzo. Između „Paket aranžmana“ i “Radio utopije”, prvog demo snimka Partibrejkersa, objavljenog na kompilaciji „Ventilator 202 Demo Top 10“, prošle su jedva dve godine. U to kratko vreme stao je ceo uspon i pad originalnog beogradskog novog talasa. Koja i Milan su već bili krenuli posebnim putevima, ali još uvek u dubokoj alternativi, Električni orgazam je bio zaglibljen u svojoj psihodeličnoj fazi, a Idoli su se spremali da nas počaste „Čokoladom“. Od bendova sa „Artističke radne akcije“, tog preseka tadašnje aktuelne gradske scene, večina se raspadala, životarila ili otišla u vojsku, jedino su U škripcu bili na putu opštejugoslovenskog uspeha sa hitom „Siđi do reke“.
U vreme kada je Jugoslavija još uvek zamišljala život u ritmu muzike za ples, a „ekonomska stabilizacija“ bila glavno jelo naše svakodnevice, Partibrejkers su progovorili jednostavnim i autentičnim jezikom urbane omladine. U nihovim pesmama se nisu jahali konji preko planina, ni vozile vespe, već se hodalo gradskim ulicama. Devojke nisu više bile „pesme moga grada“, ni beli jaganjci, već su ostajale „same i ničije“, ako nisu bile „dovoljno lude i hrabre”. Glavni junaci tih malih gradskih epopeja, možda prvi put u domaćem roku, nisu bili šmekeri ili čudesni etno-ljubavnici, već gubitnici, marginalci i dezorijentisani pripadnici hipnotisane gomile. Ne ekipa iz kafića, već iz parkića. Dadov, Pivara, KST, Klub 23, Mašinac, SKC, Medicinski faks, Lotos bar, Akademija – Brejkersi su svirali bukvalno na svim mestima gde ima struje, a mi smo ih verno pratili.
Kasnije smo svi odrasli. I oni i mi. Postalo je ozbiljno. Bile su one grozne godine. Ali čak i kada nije sve išlo baš najbolje, kada su rime bivale pomalo nategnute, a gitarski rifovi odveć poznati, Cane je uspevao da ispali neki od onih svojih pokliča, a Anton da odsvira neku fantastičnu i nemoguću notu – i Partibrejkers bi uz pomoć neke nedokučive rokenrol magije u tom trenutku postajali sve što nam je bilo potrebno.
Pre neki dan, trideset godina kasnije u Hali sportova, gužva je ponovo bila nesnosna, vrućina strašna, u parteru pakao, a Brejkersi na sceni. Trideset godina, skoro pola života stariji. Ne verujem da je u ono vreme iko očekivao da cela ta stvar traje toliko dugo, ionako smo još tada hteli „sad i sve“. Ali drago mi je što je potrajalo. I zbog Brejkersa, i zbog sebe, a i zbog onih koji su danas trideset godina mlađi.
A vi, kako se osećate?