Uostalom, svi će baš na ovom prvenstvu (i njihovi, ali i drugi navijači) želeti da vide je li stvarno došao kraj višegodišnjoj španskoj fudbalskoj dominaciji ili nije. Od selektora i igrača oni što su i nakon poraza pre neki dan dugo aplaudirali na Nou kampu, ili s nevericom buljili u prazno na Santijago Bernabeu traže pošto-poto uspeh. A uspeh može biti samo ono što koliko-toliko leči rane iz Lige šampiona – nova evropska titula!

Stvari, zapravo, stoje tako da fudbalska reprezentacija Španije nema kud sem da vadi fleke Reala i Barse. A veliko je pitanje može li njihov selektor da izdrži takav pritisak i da li je u stanju da psihički i fizički relaksira igrače i vrati im, čini se, jako poljuljano samopouzdanje?

Furija na papiru jeste i dalje najjača reprezentacija na svetu, a i u Evropi. Sistem koji je stvoren pre više godina i dalje deluje kao neprevazidjen , uigranost je dosad uvek bila fantastična, igrači su realno u najboljim godinama, a i motivacija je sada tu. Formacijski postavljeni kao i na prošlom prvenstvu, a i taktički, igraće gotovo sigurno na tzv. Barselonin način sa pridodatim i uvek odlično uklopljenim igračima Reala.

Toliko iz ove perspektive o španskoj Furiji, a koliko će biti spremne ostale reprezentacije takodje je veliko pitanje. Kasni završetak nacionalnih šampionata ostavlja uvek i svima veoma malo vremena za osvežavanje igrača i stvaranje igre. Pad kvaliteta reprezentativnog fudbala jedan je od direktnih rezultata loše skrojenih kalendara takmičenja. Ni ovoga puta ništa nije promenjeno, iako je bilo i konkretnih najava sa visokih mesta i UEFA i FIFA. Klubovi i njihova takmičenja, drugim rečima veliki biznis, i dalje diktiraju kalendare i ostavljaju minimalni prostor nacionalnim selekcijama.

Inače, kad je reč o velikim klubovima, ne mogu a da ne kažem nešto povodom onog što je pre koji dan odjeknulo kao retko koji fudbalski breaking news iz Madrida, odnosno iz Barselone. Svako ko poznaje fudbalsku igru, a ne podleže navijačkim strastima, teško da je mogao da zamisli da u polufinalu ovogodišnje Lige šampiona ispadnu baš Barselona i Real. Toliko jači igrački, taktički i kako god već hoćete prosto su morali da rasture Čelsi i Bajern. Morali ?! Zdrav razum je govorio tako, a isto su nagovestile i prve utakmice u Londonu i Minhenu. Španski timovi su dominirali toliko da se stekao utisak da su domaćini bili presrećni kad su sudije odsvirale kraj tih mečeva. Sa blagom rezultatskom prednošću došli su u Španiju i, umesto da puknu oni, pukli su Barsa i Real!

Da li je to početak kraja dominacije Barselone i njene igre zvane tika-taka, je li Gvardiola u potrazi za novim klubom, može li Mesi da vrati formu, igru i efikasnost koje je imao do pre neku nedelju? Može li Real sa Murinjom bolje od vidjenog ove godine, i da li je šampionska titula u domaćem prvenstvu dovoljan lek za traumu nakon Bajerna? Ko to zna! Mada, moje je skromno mišljenje da onakav bunker Čelsija sigurno nije „lek“ za Barsu, odnosno da se tako ovaj klub može dobiti samo jednom i – nikada više. Isto tako, začudjen sam načinom na koji je Real igrao drugo poluvreme i oba nastavka. Sumnjam da je greška pre do Murinja, nego do igrača. Napadačka igra i žestina kojom Real melje protivnike ostala je, verovatno, negde u svlačionici. A penali su oduvek čist rulet !

I tako, u Minhenu će igrati Bajern i Čelsi. Hoće li pobednik Lige šampiona biti stvarno najbolji klub Evrope u ovom trenutku, ili ne, za mnoge i nije toliko važno. Pamte se, kažu, samo rezultati. Zato je igračima Barselone i Reala Evropski šampionat prilika za vadjenje. Ako i tamo ne bude funkcionisalo njihovo tika-taka loptanje, taktička i tehnička nadmoć, onda španske fudbalske delije stvarno odoše niz strmu nizbrdicu.

Sve u svemu, nije lako Špancima. Nama je, naravno, mnogo, mnogo lakše – mi u Poljskoj i Ukrajini ni ne učestvujemo.