Takmičenje za pesmu Evrovizije je jedan od najdugovečnijih i najuspešnijih tv formata u istoriji. Začet u eri tehnološkog napretka žive televizije i zaceljenja ratnih rana kao pan-evropski program lake zabave za najšire narodne mase, ovaj najveći kontinentalni estradni vašar prešao je dug put u poslednjih pola veka, u svakom smislu. Iako bih u skoro svakom evrovizijskom glasanju najverovatnije ubacio beli listić, fenomen Eurosonga je dovoljno dugovečan i popularan da zaslužuje da mu se posveti malo lake pažnje...
U SUSRET EUROSONGU
Tih tridesetak sekundi nepokretne slike, praćene maršem iz „Te Deuma“ Mark-Antoana Šarpentijea, bili su, zapravo, signal gledaocima da od tog trenutka postaju deo nečeg mnogo većeg, deo međunarodnog entiteta čija svaka jedinka sa istim uzbuđenjem iščekuje događaj koji upravo treba da počne.
Upravo zbog samog karaktera i koncepta Pesme Evrovizije, ta špica se najčešće sa njom poistovećuje. Što se mene tiče, prenos bi tu slobodno mogao i da se završi. No, to je već stvar ličnog ukusa. Činjenica je da evrovizijski festival ima brojnu publiku, u rasponu od onih kojima je to samo još jedna televizijska razbibriga, do ozbiljnih i tvrdokornih obožavalaca pred kojima nije uputno biti duhovit na temu Eurosonga.
Kao fenomen popularne kulture, Pesma Evrovizije je prošla kroz više faza. Na svojim počecima bila je otelotvorenje evropskog pop „mejnstrima“ kojim su dominirali razni derivati šansona, kancona i orkestriranih džez balada. Tada su nas predstavljale Ljiljana Petrović i Lola Novaković, čiji su rezultati (8. i 4. mesto) retko bivali dostignuti u narednih dvadesetak godina. Ipak, nesumnjivo najveći evrovizijski hit tog doba bila je pesma koja je 1958. zauzela tek treće mesto na takmičenju u Hilversumu. Njen pravi naziv verovatno vam ništa ne znači, dok ne pokušate da ga otpevate: „Nel blu, dipinto di blu“.
U narodu poznatija kao „Volare“, ova pesma Domenika Modunja je bez diskusije najveći hit ikad izveden na Pesmi Evrovizije, a verovatno i jedan od najvećih pop hitova svih vremena, sa 22 miliona prodatih primeraka širom sveta. Veliko je pitanje da li se više iko seća Andrea Klevoa koji je te godine doneo pobedu Francuskoj. Evrovizijski žiriji često su uspevali da promaše očigledne hitove, na račun nekih samo njima poznatih kriterijuma kvaliteta, a opet, obožavoci će vam reći da je upravo u tome čar takmičenja kome je, osim pravog, uvek neophodan i moralni pobednik.
Velika anglo-američka rok ekspanzija, od sredine šezdesetih, Evroviziju kao da nije ni dotakla. Takmičenje se pretvorilo, zapravo konzerviralo, u paradu muzičke osrednjosti i brzog zaborava, kojim su dominirali zvuci hotelskih terasa i defilovali groteskno obučeni izvođači. Povremeni momenti svežine i nekonformizma, poput čuvenog bosonogog nastupa Sendi Šo u Beču 1967. godine, bili su tek incidenti u carstvu srednjeklasnog evropskog kiča.
Paradoksalno, to je iz današnje post-moderne perspektive, koja kič transformiše u „kemp“, možda bilo i zlatno doba Pesme Evrovizije, ako je glavno merilo osmeh koji vam se nesvesno pojavi na licu dok gledate neke od nastupa iz tog vremena.
Pobeda kojom je ABBA 1974. godine započela jednu od najvećih karijera u pop muzici ikada, bila je, koliko preokret u evrovizijskoj estetici, toliko i vrhunac jedne ere, posle koga se ništa suštinski bitno neće desiti sve do kraja hladnog i početka balkanskog rata. Programski naslov „Insieme: 1992“ (Zajedno: 1992) sa kojim je Toto Kutunjo pobedio na takmičenju u Zagrebu 1990, praćen refrenom „Unite, unite, Europe!“, bio je svakako nejznačajniji politički stav ikada iskazan na Evroviziji. Ova neformalna himna evropskog ujedinjenja obeležila je trenutak u kome je jedna zemlja iz evropskog predvorja išutirana da bi napravila mesta za mnoge Zapada gladne oči i uši iza, tada već bivše, Gvozdene zavese.
Veliko evrovizijsko proširenje iz 1993. i 1994. godine, a naročito uvođenje populističkog SMS glasanja krajem te decenije, definitivno na označilo novu podela karata na evropskoj estradi. Evrovizijski starosedeoci i zemlje takozvane Velike petorke (najveći finansijeri Evropske radiodifuzne unije – V. Britanija, Francuska, Nemačka, Španija i Italija) beležili su u poslednjih desetak godina, u najmanju ruku, veoma skromne rezultate.
Učešće novih balkanskih i post-sovjetskih država, kao i „komšijsko glasanje“ u kombinaciji sa patriotskim entuzijazmom imigranskih zajednica, doneli su do tada marginalnim zemljama velike uspehe, dok su tabloidni mediji „stare Evrope“ sa neskrivenim cinizmom i arogancijom na granici kultur-rasizma lamentirali nad sudbinom Pesme Evrovizije.
Ovogodišnje takmičenje u Azerbejdžanu, neštedimice finansirano od strane tamošnje državne oligarhije, može da se posmatra kao još jedna cigla u građevini nove evropske multi-kulturalnosti, ali, ne budimo naivni, i kao neskriveni signal geopolitičkih promena i budućih kretanja.
Nafta i gas kaspijskog basena su mnogo veći ulog u tom takmičenju, nego četrdeset pop pesmica koje ove nedelje uveseljavaju evropski populus.