Došlo je i to doba, ili što reče jedna obožavateljka, “jutro kada smo se probudili, a više nema novih epizoda doktora Hausa”. Dobro, to se može reći za mnogo toga i tih u poslednje vreme, ali da ne širim priču na druge, nego da se potrudim da shvatim zašto smo ga toliko voleli.
NE MOŽEŠ UVEK DOBITI ONO ŠTO ŽELIŠ
Zbog onih što nisu alavi poput nas koji se predajemo nezakonitim opasnostima internetskih TV bespuća, te će poslednju sezonu pogledati na kablovskim kanalima, ne smem da otkrivam šta se sve izdešavalo protekle godine. Samo mogu da obećam da je uživancija, oporavak od razočarenja nekim prethodnim sezonama ili epizodama i nekako mnogo više hau(o)sovito. Ali zato mogu da se bavim amaterskim istraživanjem zašto smo voleli lika kao što je Haus.
Dakle, zaključak broj jedan, svako ima svojih deset (manje ili više) razloga zašto se oseća kao da mu je otišao, možda čak, i prijatelj. Ovaj spot prikazuje samo neke od njih, sigurna sam da svako od Hausomana može da napravi svoj za sat ili dva.
Priznajmo, da u Domu zdravlja, ma i na ulici, naletimo na nekog toliko prezrivog, nepristojnog, sarkastičnog, nipodaštavajućeg, bezobraznog, drskog – i tako mogu do večnosti – reagovali bismo kao većina Hausovih pacijenata, kolega, pa i slučajnih prolaznika, u najmiroljubivijem slučaju, okrenuli se i otišli. Pa makar izgubili životnu šansu da upoznamo genija koji će nam, možda, i pomoći u rešavanju nekog problema. Sujeta je gadna rabota, uči nas Gregori Haus, i u sopstvenom i u našem primeru.
Englezi imaju onaj sjajan izraz, ljudi koje volimo da mrzimo, ili što bi rekla moja prijateljica: “U ovoj eri plastičnih, izveštačenih osmeha uslužnih službi sa jedne strane i neljubaznog bahatog ponašanja istih tih službi sa druge, pravo je osveženje videti lika koji je antiheroj i suprotan svemu čemu se deklarativno teži - slatkorečivosti, nežnosti i toplini. Jer, priznajmo, kada ne znamo šta nam je, treba nam neko ko reskira, surovo iskren, ko se ne boji sopstvenih demona – jedino takav zaista može da se suoči i sa našim demonom.”
Haus je skoro sve ono što ne želimo da sretnemo kod lekara, a ni kod ljudi s kojima provodimo vreme. Mi, pacijenti ili “obični” ljudi, jesmo “niža bića”, svi lažemo, svi nešto krijemo, on nas arogantno prezire, smatra nas svojom Rubikovom kockom koju će odbaciti kada je složi, i možda jednom u hiljadu slučajeva, ponovo nas pogledati ili, nečuveno, pokazati trunku saosećanja.
Ili, kako sam Haus kaže u razgovoru sa jednim od šegrta, ispitivačem nervnog sistema i mozga kog bi poželela svaka bolnica i istraživački tim na svetu, a Haus se prema njemu odnosi kao prema musavom školarcu koji još toliko treba da nauči:
Dr Forman: Zar nije lečenje pacijenata ono zbog čega smo postali lekari?
Dr Haus: Ne, lečenje bolesti je razlog zbog koga smo postali lekari. Lečenje pacijenata je ono što većina doktora želi da izbegne.
Ali, ali, ali… I mi uživamo u tome, koliko god ne želeli da priznamo. Bez obzira na to što toliko polažemo na ličnu slobodu, prava koja uživamo kao pojedinci, što ne dozvoljavamo da nam se ruši autoritet, zasluženi ili ne, u nekom trenutku imamo potrebu da zavisimo od nekoga ili da mu se prepustimo, što na intimnom, što na lekarskom ili političkom planu. Pa ako je već tako, neka to onda bude genije sa TV ekrana kome je dozvoljeno sve ono što nama nije samo zbog te genijalnosti, a ne nekoj tamo budaletini na kakve nalećemo u stvarnom životu. Istrpećemo malo to vređanje, progutaćemo ponos, jer znamo da nas čeka nešto bolje za nas.
A da bismo sebi oprostili taj nokaut, genije nije savršen, pa nam ponos i samoljublje nisu preterano povređeni. Haus jedva uspeva da zadrži tu šačicu prijatelja, odnosi sa ženama su, blago rečeno, katastrofalni, sklon je beslovesnom opijanju, navučen na tablete protiv bolova, (ružan je, šapuću obožavateljke holivudskih lepotana), zapušten, često i prljav, nema ni kučeta ni mačeta, što bi rekle naše bake.
Ponešto od toga svako može da iskopa u sebi, ako je dovoljno iskren. Pa onda i ne moramo da ga mrzimo, da mu zavidimo. Nije čovek iz naroda, daleko bilo, ali je bar podložan svim iskušenjima i manama koje i nas muče i kvare.Dr Haus: Ti si mi jedini prijatelj. I mrzim te. Žao mi je što sam te odbacio, uvek to činim kada sam uplašen. Svi smo jadni. To je ono što sve čini zanimljivim.
I tako osam sezona ili 177 epizoda, a da nam je (retko) bilo dosadno, često smo besneli, mnogo više bili prikovani za ekran tragajući zajedno sa Hausom za uzrokom i lekom, verovali da će se “skinuti”, molili se da dr Kadi (ne) poklekne, svađali se sa dr Vilsonom zašto trpi Hausove često neukusne šale i podmetanja, šta će mu to u životu, da bismo već deset minuta kasnije držali pesnice da se vrati i pomogne.
Ja sam mu uvek i sve opraštala i zbog savršenog saundtreka, zbog ploča i knjiga, opsesivnog gledanja serija za domaćice, a najviše i zauvek zbog ovog:
Zbogom, Hause, gde god da si, nadam se da uživaš uz ledeni viski i gitaru.