...
Niti grmi, nit' se zemlja trese,već pucaju na gradu topovi,
na tvrdome gradu Beogradu;
šenluk čini Vuča dženerale,
jer je Vuča šićar zadobio,
tri vojvode srpske uvatio:
jedno jeste Dačiću Ivica
drugo jeste Dinkiću Mlađane
a treće je Ljajiću Rasime;
bacio ih je na vrh u vladu,
đe ‘no leži problem do problema...
(preuzeto i malo dorađeno iz "Marko Kraljević i Vuča Dženeral", Antologija narodnih junačkih pesama, SKZ, Beograd, 1954.)
Evo, ovako bi jednoga dana, u postkosovskom ciklusu naše junačke poezije, mogla da bude opisana noć uoči stupanja na dužnost nove vlade, 623 godine i 29 dana nakon Boja na Kosovu.
Tu sam epsku noć proveo prikovan za televizor. Sedoh oko 7 uveče s namerom da saslušam samo mandatarov ekspoze, a ugasih televizor 9 sati i 39 minuta kasnije, nakon što su svi rekli šta su već imali da kažu. Sebi na čast, a srpskom narodu u ekran.
Šteta sto više nisam novinar, pa da mi u Skupštini buduća vlast u sitne sate donese vruć burek. Pošto više nisam novinar i ne bejah u Skupštini, morao sam da poharam sopstveni frižider u više navrata. Morao sam! Ili da jedem sebe od muke ili da otvaram frižider, pa sam izabrao ovo drugo kao manje zlo.
A šta se to tako strašno dogodilo, šta je to mene koji izbegavam gledanje televizije kao partijski lideri ostavke, šta me je to držalo maltene deset sati pred ekranom kada sam onomad čak i bombardovanje Libije propratio sa samo šest sati pažnje? Verujte mi, nije nadoknađivanje čitavih sedmica koje prođu bez paljenja TV prijemnika. Nije ni ekspoze mandatara bio baš toliko zanimljiv, niti su opaske narodnih poslanika bile toliko važne i konstruktivne da bi Srbiji ili meni nešto bitno promenili u životu.
Bahatost me je prikovala uz mali ekran. Bahatost, arogancija, osionost, drskost, bezobrazluk, bezočnost, bezobzirnost, evovamgana, utataaaa. Ovog poslednjeg se možda ne sećate, ali koristili smo izraz kao klinci, kada bismo mi imali nešto što oni nemaju, neki kliker recimo: Ja imam "šestoperac", a ti nemaš, utataaa.
Nemci bi to nazvali "Schadenfreude" (da, ima na Wikiju, pogledajte) i pravili se da se ništa nije dogodilo. Englezi bi drugu stranu poslaničkih klupa (vlast sedi sa jedne, oni drugi prekoputa) obazrivo posmatrali, Ameri bi se samo samozadovoljno smeškali, Grci bi vikali jedni na druge, Rusi bi slali odmah u Sibir da mogu... a mi? Kako mi to radimo? Ima jedan lep turcizam koji to najpreciznije opisuje.
Mi – seirimo (nema na Wikiju, ima na Vujaklija.com). Hajde, malkice da seiri, valja se, što bi rekao naš narod. Toliko su čekali da se dokopaju te vlasti, neka ih, neka se malo raduju pa i naslađuju tuđoj muci.
Da se razumemo, u pravu je te noći bio mandatar kada je rekao: "Koga vi ovde zafrkavate… Vama je u stvari krivo sto VI niste napravili vladu sa njima!" Stoji rečenica, savršeno je tačna, zna to i on i oni a i mi pred ekranima. U pravu je bio i kada je odbio prekid sednice i njen nastavak sutradan, ali da li je to moralo baš uz: "Meni je svejedno, ja sam na vlasti i ovako i onako"? Kakvu poruku on time šalje nama koji sedimo pred ekranom?
Ne znam za vas, ali evo sta sam ja "čuo" i "video", body language baš puno govori: "Ne samo da sam tu, nego sam vlast bez obzira na politički program, na partnere, ma na bilo šta! Menjam dva partnera za udeo u vlasti, cena – prava sitnica. Može mi se. Mora mi se. Jer, važno je biti vlast". Da kojim slučajem pouzdano ne znam da je 2012. uplašio bih se, jer je duh devedestih kroz TV ekran ušao u moju sobu. Ta me je misao prikovala ispred televizora. Politika je čudna rabota, u njoj ne treba računati na obzire prema nekome ko te je i politički i ljudski rehabilitovao, dugovi ne postoje, postoje samo sadašnji interesi. Znam ja to, nisam baš blesav. Ali, da li je i zbog svega ovoga reč "političar" postala priljava i pežorativna, za dlaku više nego i ona "novinar"?
A oni koji su bivši? Ovaj cvili, onaj tuli, ovoj samo što suze nisu krenule, onoj šminka već zarozana! A svi dobronamerni! Gledam ih kako velikodušno dele savete i pitam se zašto te divne savete nisu primenjivali u četiri godine koliko su imali na raspolaganju? E pa, da ne bude dileme, oni su samo naličje bahatosti!
Više od samih reči, govorila su lica. Na jednima, bahatost pobednika, a na drugima bahatost poraženog. Na licima – očaj. OČAJ! Još koliko juče: te auto te savetnici te sekretarice te VLAST bog te tvoj! A danas, danas ništa.
Pa pobogu, nije valjda da su baš niko i ništa bez portfelja? Ta ljudi smo, iako smo Srbi, što reče bivši Patrijarh. Čovek se ipak, zar ne, svakoga jutra budi znajući i ko je i šta je. I šta mu valja i šta mu ne valja. Ovo prvo propitkuje, ono drugo se trudi da kako zna i ume nekako i popravi. Pogreši često! Nekada u proceni, nekada u analizi, nekada u delu. Ugruva se, ali valjda smo još kao deca svi naučili da obrišemo kolena od prašine, pa juriš dalje, život ne čeka. Ponekada, ako se baš mnogo ugruvamo, mama poljubi koleno i bol odmah prođe. Da nije u tome možda problem, nema mame da poljubi?
Mirno spavaj dragi moj čitaoče i draga moja čitateljko. Ništa se od ovoga nije dogodilo kod nas, ovde i sada.
To su samo moje noćne more koje se vrte oko straha da nema mašte koju stvarnost ne može prevazići. Da nema priče Radoja Domanovića, komendije Dušana Kovačevića, Jututunske Juhahahe Čika Jove Zmaja (svu ćete trojicu naći ili na Wikiju a još bolje u biblioteci) koja se u praksi ne da nadmašiti. Kao da je čitava sudbina naroda serbskog utemeljenja na tri latinske reči koje je Pjer de Kuberten uzeo za moto Olimpijskih igara: Citius, Altius, Fortius (takođe ima na Wikiju). U disciplini prevazilaženja mašte svojih najvećih umova.