Ako je notorna istina da je naš fudbal još davno puk’o (i klupski i reprezentativni), zanimljivo je pitanje koliki mazohisti moraju biti oni koji i dalje tokom sezone odlaze na stadione i navijaju za ove ili one.

Ponekad, u silnoj i iskrenoj želji da pomognu, čak ispune tribine do poslednjeg mesta, daju sve od sebe, ali ... Ne vredi i ne vredi. I neće još dugo vredeti.

Da li bi stoga možda bilo pametno prepustiti utakmice samo igračima, stručnim štabovima, sudijama i ostalim službenim ili, pak, kriminogenim licima? Da (se) igraju u tišini i bez prisustva svedoka. Da mediji ne izveštavaju ni o rezultatima i da nema izjava aktera pre i posle utakmica. Da bez nazočnosti onih koji znaju šta je fudbal nameštaju najnemogućije varijante za sebe i svoje, a i za posustale prognozere i preostale retke igrače u kladionicama.

Da se medjusobno hvale i tvrde kako nam fudbal samo što nije eksplodirao od kvaliteta. Kako ćemo već u ovim kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Brazilu razbucati Hrvate i Belgijance „ko svinja masan džak“, a na ostalima popravljati gol-razliku! Da je ovo poslednja sezona da nam se klubovi muče i sramote u predkvalifikacijama evropskih klupskih takmičenja, a da od sledeće sezone kreće dominacija!

Evo ode Robi, dodje „čika Crni“, tu je i Miha. Igrači, sve sam svetski ili bar evropski kvalitet. Plus pojačanja iz Brazila, Kolumbije, Gane... Tu i tamo ima naravno „bofla“, ali, u osnovi, talenata nevidjen broj. Rukovodstvo Saveza monolitno, baš kao i klupske uprave. Svi izabrani bez protivkandidata. Valjda, jer su Bogom dani i stoga nezamenljivi! Fudbalska izborna godina (s njihove tačke gledišta) iskorišćena je maksimalno. U VIP ložama samo ozbiljne face, funkcioneri, privrednici, tajkuni. Nema tu mesta za kojekakve dobre poznavaoce fudbala, ljude sklone kritici i uporedjivanju sa svetom fudbala oko nas, kao i sve slične zaje..nte raznih vrsta. Njih držati što dalje od fudbala da ne remete ovo što je s ne baš malom mukom i godinama stvarano!

Lideri i sponzori uspeće izgleda uvek da od domaćeg superligaškog i nešto malo medjunarodnog fudbala naprave dobar biznis, čak da publike na stadionima i nema – odavno se ovde ne igra za raju. A moralo bi, iako poznati pesnik i dobar poznavalac fudbala NJ zna da kaže i otpeva „ko igra za raju i zanemaruje taktiku, završiće karijeru u nižerazrednom Vratniku“. Moralo bi da se igra i za publiku, jer igra sama sebi svakako nije konačni cilj. Nju mora bar neko sa strane da gleda, pa i da u njoj uživa ako mu se već pruža takva mogućnost.

Na velike stadione iz, dakle, poznatih razloga lično odavno nisam otišao. Pogledam šta se to tamo zbiva u tv-prenosu, baš kao i većina ljudi koje znam. Odem, medjutim, nedeljom pre podne na poneku dobru utakmicu „tramvaj lige“ i uvek i obavezno na tzv. lige malog fudbala kojih danas ima u svakom delu ovog velikog i glavnog grada. Tu,u derbijima po neravnim ledinama, na betonu, pod vrelim suncem ili pod sklepanim reflektorima još se oseća radost koju pruža ova fantastična igra! I na terenu i na prepunim tribinama. To je čak ponekad neverovatan hepening začinjen potezima, golovima i golčinama nakon kojih se ne da može, nego baš mora na neko ’ladno piće i ugodna fudbalska ćaskanja.

Tu je publika znalačka i ne može joj se prodati bilo koja fora s velikih terena. Ma, ne pristaju na to prvo oni momci na terenu, a kamoli publika. I to jedinstvo stava na terenu i oko njega čini se čuva ovaj, pod znacima navoda mali fudbal od boleština tzv. velikog.

Gledao sam ovih dana (naravno na tv) oba Mančestera, Real, Barselonu i još neke Holandjane koji skoro pocrkaše na plus 35. Vidi se da je i tamo početak sezone, ali se vidi i kolika je razlika izmedju njih i nas. Nisam iznenadjen što su tamo stadioni i dalje puni, baš kao ni što su ovde prazni. A tek koja je razlika izmedju njihovih delija, grobara, firmi i šta ti ja znam kojih sve navijačkih grupa i ovih naših!

Je li to zaista civilizacijska razlika ili to nas neko ovde namerno........ i još, tako dugo, pravi budalama.