Jedan od kultnih sastava sa beogradske scene iz prve polovine 80-ih, grupa Beograd, održao je 9. septembra povratnički koncert u svom gradu.
Slučaj Beograd zauzima interesantno mesto na zemljopisu jugoslovenske pop muzike. Njihov prvi singl sa dvostrukom A-stranom „Sanjaš li u boji?/TV“ (Jugoton, 1981) bilo je prvo diskografsko izdanje u SFRJ odsvirano isključivo elektronskim instrumentima. Njihov prvi i jedini album „Remek depo“ (PGP RTB, 1982) bio je prvi jugoslovenski album u tada sasvim novom i ultra-modernom muzičkom žanru zvanom sint-pop. Već sledeće godine po njegovom objavljivanju, lider i glavni autor Dejan Stanisavljević napušta bend i Beograd prestaje sa radom.
I, to je uglavnom skoro sve bitno što u biografskim tekstovima, bilo na internetu, bilo u knjigama, možete pronaći o grupi Beograd. Skroman vek trajanja, skromna diskografija, skroman trag u hronikama muzičke YU mitologije. Odista, muzika Beograda ni u „ono vreme“ nije zatalasala scenu, a ni publiku, u meri u kojoj su njeni tvorci, reklo bi se, očekivali. „Kontrolori“ i „Opasne igre“ su bili omanji hitovi, ali su dobacili otpriliko koliko i domet čujnosti Studija B. Možda beše i neki video, emitovan par puta u „Hitu meseca“ ili „Petkom u 22“.
Beograd je bio veoma „sint“, čak možda previše, a sigurno prerano za ovdašnju široku publiku, tada tek sviklu na novotalasne egzibicije, a ogromnom većinom i dalje u raljama Čorbe i Dugmeta. Ali, definitivno je bio nedovoljno „pop“. Sofisticirane priče o mračnim ulicama, urbanim neurozama i zlokobnim sci-fi utopijama svakako nisu bile odgovarajući štof za masovnu popularnost. Dodamo li tome i činjenicu da se u ovdašnjoj „rokerskoj“ javnosti na bendove koji su koristili sintisajzere i ritam mašine uglavnom gledalo sa podozrenjem koje je dovodilo u pitanje njihovu seksualnu orijentaciju, jasno je da Beograd nije ni mogao da očekuje bogznašta više od poluzainteresovane ravnodušnosti. U suštini, da su imali zgodnu pevačicu i ljubavne pesme, sigurno ne bi prošli lošije od Denis & Denis.
Sa trideset godina istorijske distance, međutim, neveliki opus ovog sastava sa retko pretencioznim imenom se sa lakoćom svrstava među najznačajnija dostignuća moderne pop muzike u Jugoslaviji. Bilo bi banalno reči da je Beograd bio ispred svog vremena. Pre mi se čini da vreme nije bilo spremno za ovaj bend i da su tek generacije odrasle tokom i posle kataklizme devedesetih prepoznale duh i emociju koju je bilo tako lako prevideti u besvesno razuzdanoj euforiji novotalasne ere. Trideset godina kasnije ulice su mračnije, neuroze teže, a zlokobna utopija je svakodnevica koju živimo. Zvuk Beograda je danas podjednako moderan, kao što je tada bio avangardan.
Dejana Stanisavljevića sam upoznao nekoliko dana pre koncerta. Imao sam želju da, pre nego što napišem ovaj tekst, popričam sa njegovim glavnim protagonistom, da neka sećanja na grupu Beograd osvežim, a neka da proverim. Kao što je bilo za očekivati, to unakrsno evociranje odvelo nas je na razne strane, pa smo nekako, u priči o počecima kompjuterske pismenosti domaćih muzičara, zakačili i legendarnu emisiju „Ventilator“ Zorana Modlija, u kojoj je postojala rubrika čijoj jedinstvenosti i genijalnosti ne mogu dovoljno da se nadivim. Naime, Modli je – tada, a verovatno i danas, veliki pobornik novih tehnologija – puštao u etar kompjuterske programe (za Spektrum, Komodor, ili Amigu), koje su slušaoci mogli jednostavno da snime na kasetu, a potom učitaju u svoje računare i kasnije koriste.
Ne znam da li je bio svestan da se time i nehotice upisao u pionire softverske piraterije, pritom radeći to na državnoj radio stanici (!), ali i dan-danas pamtim izraz lica mog oca kada je jednom ušao u moju sobu u trenutku dok je sa zvučnika radio-kasetofona dopirao besomučni niz šuštanja, pištanja, krčanja i bipova koji nam je Modli emitovao. Tada, valjda potpuno šokiran, posle svega što je prešlo preko mog gramofona u prethodnim godinama, izgovorio je vizionarsku rečenicu, koje se do ovog susreta sa Dejanom odavno nisam prisetio: „Auu, deco, kakvu vi muziku danas slušate...“
Beogradska scena iz osamdestih godina prošlog veka, baš kao i ova država uostalom, kao da je doslovno shvatila tekst pesme „Opasne igre“ i poslala previše svoje dece na groblje. Grupa Beograd se vratila. Ne bi bilo loše kada bi se i Beograd vratio.