Kakve veze ovo gore ima jedno sa drugim? O, ima, ima, strpljen spasen! Ali nemojte se mučiti i čitati dalje ako vas mrzi da uključujete mozak ili ako očekujete da vam ovde ja na sve dam odgovore.
Dobar novinar (pa čak i onaj u ostavci poput mene) mora da zna da postavi prava pitanja, ne mora da zna sve odgovore. Sem naravno u zemlji Srbiji, gde svako sve zna najbolje.Na desetine ljudi je izgubilo živote, a ako već nije reč o stotinama, biće i to za koji dan. Spaljenim zgradama i zastavama, ranjenima i uhapšenima se ni broja ne zna. Sve to je reakcija širom islamskog sveta na film nekog američkog anonimusa, "Nevinost muslimana". Oni koji su ga videli, saglasni su da je film iznad svega uvreda za kinematografiju kao takvu. No, desetine miliona muslimana širom sveta, od kojih je malo ko uopšte i video film, našli su se smrtno uvređeni zbog načina na koji su u filmu prikazani njihova vera i prorok Muhamed. Nasilne demonstracije izbile su od Bengazija gde je životom platio i američki ambasador u Libiji, pa do Pakistana u kojem je ministar železnica ponudio nagradu od sto hiljada dolara onome ko ubije autora filma. Protiv filma se demonstriralo i kod nas u Sandžaku, srećom, bez nasilja.
Bez presedana je odgovor američke vlade koja je na pakistanskoj televiziji emitovala plaćeni spot u kojem predsednik Obama i državna sekretarka Klinton uveravaju muslimane da je film napravljen u privatnoj produkciji i da vlada i narod SAD nemaju s tim nikakve veze.
Nešto slično se dogodilo (uz nešto manje žrtava, doduše) i pre neku godinu kada je jedan danski list objavio karikature koje su prikazivale proroka na način koji muslimani smatraju uvredljivim. Pre 23 godine, tadašnji verski lider Irana, ajatolah Homeini, izrekao je smrtnu presudu (fatvu) britanskom piscu Salmanu Ruždiju zbog knjige "Satanski stihovi". Homeini je ocenio knjigu blasfemijom protiv islama, a Ruždi je deceniju i kusur živeo skrivajući se. Ni danas ne ide nigde bez telohranitelja a pre neki dan je jedna verska fondacija u Iranu povećala cenu za njegovu glavu sa 2,8 na 3,3 miliona dolara.
Strašno, zar ne?
Još su se našli i neki veselnici iz Francuske (satirični časopis Charlie Hebdo) koji su, braneći pravo na slobodno izražavanje u medijima, kao reakciju na nasilne demonstracije muslimana objavili novu seriju karikatura o Muhamedu. Dobar potez? Potičem iz sredine u kojoj je moguće i biti ateista i promeniti veru po želji (u nekim se islamskim zemljama napuštanje islama kažnjava smrću), a moguće je i raspaliti i po crkvi i njenim službenicima i po religiji i njenim prorocima nekažnjeno. I veoma mi se sviđa to pravo, koristim ga. Nisam vlastan da sudim o drugim kulturama, civilizacijama, religijama niti da im namećem svoje norme, ali valjda imam pravo da od njih zahtevam da meni ne nameću svoje. Posebno ne u "mojim" medijima, na "mom" terenu, u granicama "mog" kulturološko/versko/ateističkog prostora pa makar taj prostor u međuvremenu postao dom i mnogima od "njih".
Pre nekoliko sedmica, svetsku (a posebno britansku) javnost je pak uzdrmalo objavljivanje toples fotografija Kejt, devojačko prezime Midlton, sada vojvotkinje od Kembridža, supruge drugog po redu nasledstva u britanskoj monarhiji. Fotografije je objavio jedan francuski časopis, a snimio paparaco opremljen ozbiljnim teleobjektivima, jer se vojvotkinja nije sunčala na javnom već na veoma privatnom terenu. Praktikovanje slobode medija ili invazija na privatnost? Na privatnost čak i javne ličnosti imaju pravo ukoliko ona nije nešto što je od "opšteg interesa". Mislim da vojvotkinjine grudi ne predstavljaju javno dobro i ne vidim nikakav opšti interes u njihovom obnarodovanju.
To Pride or not to Pride u Beogradu krajem ovog lepog septembra i početkom oktobra? Narednih dana, vlada će morati da prelomi na jednu ili na drugu stranu i da odobri ili da zabrani šetnju LBGT populacije i onih koji žele da ih podrže (ili pak da samo podrže pravo na slobodu okupljanja, izražavanja, pravo da se bude drukčiji). "Zdrave snage Srbije", kao i prošle godine, prete da će bejzbol palicama i pajserima "očuvati moralnu čistoću naroda serbskog". Kada je država prošle godine zabranila šetnju, ja sam se kao graždanin zabrinuo. Tu sam zabranu shvatio kao znak da država nije jedina koja u mojoj zemlji ima monopol na silu (kao što je u svakoj uređenoj državi red) već da po ulici može da me lema kome god se ne dopada što nosim naočare i braon a ne crne cipele. Ili da ubije boga u meni zato što ne verujem u boga ili pak ne u onog ispravnog boga.
Razmišljam, šta bih uradio da sam urednik, da li bih, da sam urednik Monda, recimo, objavio one karikature čisto da bih podržao pravo na slobodu medija (a svrbeli bi me prsti da to učinim) ili bih pak ustuknuo pred mogucnošću da to izazove nasilne demonstracije i da neko izgubi glavu? Jedan od očeva američke nacije, Tomas Džeferson, rekao je da se "drvo slobode mora periodično zalivati krvlju patriota i tirana". Nijedna sloboda, pa ni sloboda medija, nije izvojevana jednom za svagda, bar je Srbija svedok toga. Američke vlasti praktikuju princip da nikada ne plate otkup za otetog diplomatu, da ne pokleknu pred ucenom. Jer pokleknuti jednom znači klečati zauvek pred pravom drugoga da ucenjuje.
Ne, ne zalažem se da tek tako prolivamo krv da bismo zalili drvo slobodne misli, reči, dela koje ne ugrožava ničije pravo da sadi svoje drvo ako mu se naša hladovina ne sviđa. Da, zalažem se za to da poštujemo pravo na privatnost, na drukčije mišljenje, navike, običaje. I na svačije pravo da ih štiti i brani. Svojom rečju, mišlju i nenasilnim delom. Ne slažem se i ne prihvatam da se na moju reč/misao/karikaturu/šetnju odgovara pozivom na linč ili ubistvom. Ne slažem se da pristajemo na ucene. Ni od ovih ovde, ni od onih tamo.