Kada god autom krenem za Zagreb, znam da sam stigao u Hrvatsku ne toliko po tome što sam pokazao pasoš, već zato što po volanu osetim kako mi točkovi klize a ne drndaju.
Davnih devedesetih, govorio sam da su se u Hrvatskoj dogodila tri civilizacijska pomaka u odnosu na Srbiju. Kao prvo, policajci su počeli redovno da se briju, zakopčavaju gornje dugme od košulje i nose uredno zavezanu kravatu. Druga promena je bila u tome što ti se policijac obracao sa "Vi" dok te mlati pendrekom. A treću je, ako me sećanje ne vara, uveo tadašnji ministar za turizam, čuveni dubrovački hotelijer, Niko Bulić - za mesec dana, "počistio" je sve javne toalete u Hrvatskoj, pa bogme čak i po Hercegovini.
Uvedene su drastične kazne za prljavi WC, svi inspektori u zemlji su poslati u kontrolu, uvedena je tabla na kojoj se na svaka 2 sata morao potpisati onaj ko je očistio WC, dopunio toalet papir i oprao lavabo. Fotografija vlasnika prljavog WC pojavila bi se u novinama. Dlanom o dlan i toaleti po Hrvatskoj su postali čisti k'o suza! U Beogradu je tada jedini uredan WC bio u Mekdonaldsu.
Prođe evo dvadesetak godina, svašta se još promenilo! Još (a verovatno ću i još dugo) tražim bezbedan parking za svoj auto sa BG tablicama. Ipak, davno je prošlo vreme kada... BB džez klub pun, prepun! Sa druge strane sale, vidim svog starog prijatelja Dragišu i krenemo da se probijamo kroz gužvu jedan ka drugome. Nađemo se posred sale, zagrlimo, poljubimo.
Kad, osetim ja da me Dragiša odjednom gura od sebe i shvatim da je to zato što sam krenuo da ga poljubim i treći put. No, bilo je kasno, već sam krenuo u klinč. Pa sam ga poljubio i treći i četvrti i peti put viknuvši preko muzike "Bolje da misle da smo gej, nego da smo Srbi".
BB klub je zatvoren, ali je do njega i dalje sendvičarnica koja radi čitavu noć. Nušić se na velika vrata vratio u Zagreb, Gospodja ministarka je jesenji kazališni hit, sve karte su rasprodate.
Sedim tako pre neki dan u Gradskoj kavani, cirkam polako svoj espresso machiato, svako malo virkam ka susednom stolu za kojim Ivo Sanader, glatko izbrijan, u besprekornom odelu, beloj košulji i savršeno vezanoj kravati, pijucka sveže ceđeni sok od pomorandže i ćaska sa dvoje prijatelja. Prilaze mu ljudi, pitaju da se fotografišu, Ivo uz osmeh pristaje. Ja uz kafu, šta ću, takav sam čovek, sedim i razmišljam.
Bre tom Sanaderu može da se desi da ga istovremeno osude na zatvorsku kaznu zbog korupcije i da mu dignu spomenik. Jer, šta god drugo da jeste ili nije uradio, on je taj koji je isporučio Gotovinu, on je taj koji je doveo Hrvatsku do članstva u EU, raskrstio sa tvrdom strujom HDZ i – došao zagrebačkim Srbima da kaže "Hristos se rodi". Ko li bi mogao da bude "naš Sanader"? Ima ih kojima su se prstići zalepili za med u tegli, ali za koga će se reći da nas je doveo do EU? Eeeee, takvog
ne vidim.
Ali, pustimo sada članstvo, more sve je oko mene drukčije nego u mom Beogradu. Nema šanse da pešak priđe prelazu a da mu svi automobili ne stanu. Tramvaji klize po šinama, ne čuje se nikakvo tandrkanje. Sve javne površine su čiste, po ulicama pepeljare, nema opušaka na trotoaru. U radnjama su prodavačice i prodavci ljubazni, doterani, obavešteni o onome sto prodaju. U restoranima i kafićima konobar pogledom traži tebe, a ne ti njega.
Bilo kakav susret sa državom i njenim aparatom, liči na susret sa ozbiljnom institucijom. Išao sam poslom u jedno ministarstvo na razgovor sa pomoćnicom ministra. Žena me je dočekala lepo, ljubazno, ali iznad svega, bila je – o Jupitere i Hero hvala vam – pripremljena za razgovor! Pročitala je moj mejl od početka do kraja uključujući i atačmente, pogledala vebsajt, obavestila se o svemu što treba. Portir na ulazu mi nije tražio ličnu kartu, već me je samo ljubazno uputio gde da pođem.
"Zgrada Vam je nova, kada ste se doselili?" pitam ja. "Ne, tu smo već pet godina".
A sve oko mene blista. U drugom ministarstvu, prolazim kroz metal detektor, ali sve mi je nekako drukčije, uređenije, sređenije, smirenije nego kod nas.
Daleko bilo da sam od onih koji tvrde da se ovde ništa nije promenilo. Jeste, itekako jeste! Čak se puno toga i na bolje promenilo. Ali ne mogu da se otmem utisku da su "oni tamo" koju svetlosnu godinu ispred nas.
Stvar je u tome što mi se "njihove" promene čine stvarnije od naših. Da im je članstvo u EU dogodine zasluženo. Baš kao i naše čekanje.