Darkwood Dub su uporni momci. Kako je iko mogao da pomisli da će saradnja sa Biserom završiti samo na jednoj pesmi? Jednom albumu? Ili jednom koncertu?
Bilo nam je lepo
Posle nekih skorijih domaćih plesnih hitova sa retro-šmekom u kojima se semplovalo i remiksovalo („Nikada više“ i „Ima vremena“ Laure 2000 sa Biserom i Leom Martinom), obrađivalo („Ljubi me brzo, žurim“ Sevdah Baby), pa i podražavalo („Najlepše želje“ Zemlje gruva), Darkvudi su uradili nešto sasvim drugačije – podelili su svoju pesmu sa „old school“ divom. Rezultat je bio istovremeno i moderniji i više retro od svih prethodno pomenutih.
Druga pesma iz ove inicijalne saradnje, pod logičnim imenom „Dva“, provukla se nekako poluprimećeno na albumu „Vidimo se“, jedna tipična darkvudovska bosanova, pesma koja više traži nego što stvara posebnu atmosferu, prijatna za uho, ali malo šta više od toga.
A onda je ovog leta, nastupom na banjalučkom festivalu „Demo Fest“, najavljen verovatno najmanje očekivan obrt u ovoj simbiozi...
„Milo moje“ je neprikosnoveni evergrin naše popularne muzike. Originalno objavljen 1973. godine, u zrelo doba domaće produkcije „lakih nota“ i zlatno doba jugoslovenskog socijalizma, ovaj spoj melanholično-slatke melodije Kornelija Kovača, rezigniranih i gotovo fatalističkih stihova Duška Radovića, kao i emotivne Biserene interpretacije, trenutno je postao klasik, jedna od onih pesama koje zauvek obeleže svoje izvođače, ali i vreme u kome su nastale.
U stanju duha generacije Baneta Bumbara, ta pesma kao da je u sebi nosla smisao naknadnog odgovora na ono čuveno pitanje sa kraja svake epizode serijala „Grlom u jagode“: „Šta je bilo posle...?“.
Darkwood Dub nikada nisu bili bend koji je kalkulisao sa ukusom ili sentimentima publike, pogotovo one takozvane „mejnstrim“. Obrada tako očiglednog hita možda se mnogima učinila kao prvi takav slučaj u njihovom više od 20 godina dugom postojanju. Korak koji bi u poslednjem trenutku trebalo da im proširi bazu slušalaca i otvori neka vrata koja su do sada izmicala veteranima srpskog alternativnog roka.
Čak i da, navodno, spasi karijeru grupe koja, uprkos nespornom kvalitetu i uticaju, nikada nije uspela da u potpunosti dostigne status javnog dobra i opštih šampiona popularnosti na domaćoj muzičkoj sceni. Nastup na otvaranju Beogradskog džez festivala nije bio najsrećnije iskustvo ni za koga od prisutnih, ni na bini, ni u sali. Primetna nervoza i neuigranost benda i Bisere, kao i mlaka reakcija publike u nedoumici, nisu delovali kao najpoželjnija najava predstojeće turneje.
Ipak, iz koncerta u koncert, od grada do grada, ovaj za mnoge čudan spoj profunkcionisao je na način koji se jedino i mogao očekivati. Pažljivo koncipiran nastup koji vodi kroz najupečatljivije momente iz rada grupe, a Biseru smešta u integralni deo njihovog opusa, zvuči moćnije nego ikad. Uz stare favorite, neke nove aranžmane i mala iznenađenja, darkvudovski karavan je protutnjao Srbijom, da bi se 15. decembra vratio u Sava Centar na, verujem, trijumfalno finale svoje avanture.
Gledao sam ih pre mesec dana na koncertu u jednom vojvođanskom gradiću. Dok je Bisera pozivala svoje ispisnice u publici da zapevaju sa njom „himnu naše mladosti“, shvatio sam da je, zapravo, na najlepši mogući način ona podelila tu pesmu sa Darkvudima, bendom neke druge mladosti i neke druge generacije, za koju se život nastavlja i posle četrdesete.
Da li je još nešto više potrebno?