Ovako voli tetka!

Ovo je priča o jedinstvenoj ljubavi, povezanosti ali i "ludilu" kroz koje prolazi svaka tetka.

32
A- A A+
majka, mama, cerke, ćerke Foto: Guliver/Getty images/Thinkstock

Možda vi već uživate u "tituli" tetke, možda je još uvek niste dobile. Evo kako se meni to dogodilo i zauvek me promenilo.

Kao da je juče bilo te 2008, bio je ponedeljak prepodne, bila sam na poslu i nisu mi ni javili da je sestra otišla u porodilište. To će se ispostaviti kao pametan potez, ali više o tome kasnije. Zvonio mi je telefon, javila sam se spremna da kažem "ima li nešto novo", i začula rečenicu posle koje život više nije nije bio isti.

"Porodila sam se! Devojčica je, ima naš nosić, jao, da joj vidiš nožice…"

MONDO BLOG: Postala sam mama, šta sad?!

Ostatak tog dana mi je u maglovitom sećanju, jer sam počela nekontrolisano da se tresem od sreće i čini mi se da nisam prestala do uveče. Celom imeniku sam poslala SMS da sam postala tetka, i uspela da pogrešno napišem ime bebe jer su mi ruke drhtale.

beba, bebe, novorođenče, porodilište Foto: Guliver/Getty Images/Thinkstock



Sutradan sam zamalo zakasnila na posao jer sam usput svratila u jednu od onih fensi radnji sa čokoladicama i donela slatkiše za celu firmu. Poslala i grupni mejl svima da ih to časti tetkina devojčica, ponosno potpisala njeno ime, prezime i težinu na rođenju. Sad kad razmislim, čini mi se da sam jedina osoba koja je ikada častila tim povodom, uglavnom slavimo venčanja, rođendane ili rođenje "naše" dece.

Naš prvi susret

Priznajem, strahovala sam. Nisam okružena bebama, nisam sigurna šta se sa njima radi, ispašću glupača ako ikoga pitam. Rekla sam sebi - budi kul, beba je, bre! Neće te ni konstatovati! I to je prva iracionalna emocija koju sam osetila - šta ako se bebi ne dopadnem? Ako počne da plače čim pređem prag? Ako se eksplozivno ukaki od negodovanja, čim čuje moje ime? Ako uđe u Ginisovu knjigu rekorda kao dete koje je najranije progovorilo, samo da bi razgovetno reklo - gde ste ovu našli da mi bude tetka?

Stidljivo sam, maltene na prstima, ušla i najpre otrčala da izribam ruke kao da ću operisati nekome srce, a onda prišla krevecu. Dragoceni paketić je bio negde između sna i jave.

"Smem li da je uzmem?"

(Ha, i dalje sebi čestitam kako sam to opušteno i neobavezno rekla, kao da sam držala 500 beba do sada i da nisam tri dana provela guglajući kako se tačno drži beba!)

"Naravno, tetka"

Uzela sam je (tačno prema uputstvima), malo je pomazila, a ona se promeškoljila i otvorila oči.

MOJE oči.

Da, ona ima tetkine oči. Možda ne baš stoprocentno ako pitate njene roditelje, da kažemo 75 odsto, ali ako pitate mene, preslikane.

Od čega zavisi bebina boja očiju?

Pustite me, ja sam ponosna tetka. I nije se osmehnula, naravno, neću baš da vas lažem, ali je napravila jedan divan izraz zadovoljstva i blaženosti. Baš kao i tetka.

"Sviđaš joj se!"

Lakoća narednih dana iznenadila je i mene samu. Držala sam je, nosala, mazila, zurila u nju, opet mazila, odvažila se da joj promenim pelenu. Fotografisala je do iznemoglosti, te ona spava, te ona jede, te ona i tetka zajedno, pa zum na stopalca, ručice… I možda moj najdraži "foto-sešn", ona umotana u moju majicu sa slikom omiljenog benda, a ja je van kadra malkice golicam da bi se nasmešila.

Sve do trenutka kada je trebalo da je izvedem sama. Sestra mi je objasnila šta bi joj trebalo obući, kako se nameštaju kolica, najmanje sedam puta sam "testirala" kočnicu, i bile smo spremne. A napolju - hladno kao u Sibiru. Trebalo je da hrabro pređem možda 200 metara od tačke A, do tačke B, da bih je dovezla tamo gde nas je sestra čekala. Vijugala sam kolicima da izbegnem bilo kakvu izbočinu na ulici, i svakih nekoliko metara zastajala da proverim da li je dobro, da li diše, kako tako malecno biće može tek tako da izađe napolje i da sve bude OK?!

beba Foto: Guliver/Getty images/Thinkstock

Malecno biće je postalo mala devojčica, vožnje kolicima se pretvorile u šetnje sa držanjem za ručicu, i taman kad sam mislila da koliko-toliko znam kako da se nosim sa situacijom, stigao je kraj 2011. godine. Čule smo se na Viberu, povod i nije bio baš lep, neki smrtni slučaj, a moja sestra, šampion okretanja stvari na pozitivno, izgovara sledeću rečenicu.

"Ali ja imam lepu vest - ponovo čekam bebu…"

U trenutku - ludačka sreća, kroz glavu mi prolazi kako ćemo dobiti još jednu Nju, da i drugu Nju tetka uči balet, da se igra, da joj čita…

"…i to dečaka!"

Ljudi, tog šoka. Ja sam kriva, nas dve smo devojčice, imamo sestre u familiji, ona je dobila ćerku, meni je u glavi nekako bilo "zakucano" da ćemo i mi dinastiju nastaviti isključivo devojčicama.

A sada stiže mali bata! A tetka nema POJMA šta se radi sa malim batama! Grozničavo shvatam da sam, izgleda, glupa jer su mi u tom trenutku u mislima fudbalske lopte, malecne teget dukserice, minijaturne pantalone sa tregerima i ništa više. Baš ništa. Srećom, imala sam nekoliko meseci da se pripremim za Njegov dolazak.

tata i sin, otac, dečak, decak Foto: Guliver/Getty images/Thinkstock


Ovoga puta, obaveštena sam kada je sestra krenula u porodilište, i ceo dan sam bila prestravljena šaka jada. Da, mislila sam pozitivno i nadala se da će sve proći dok kažeš "keks", ali sam osećala i nemoć, strah i bes. Anksioznost. Mučninu. Siktala sam na svakoga ko mi se obrati. Zašto ne mogu da im pomognem nekako, bilo kako?! Kakva sam ja to sestra i tetka?!

Konačno, stigao je SMS. Rodio se bebac, ne liči na svoju sestru! Čekala sam fotografiju kao na iglama, častila te večeri celo društvo, i bilo mi je dirljivo što su svi koji su se zatekli sa nama nazdravljali uz mali govor lepih želja za malog batu.

Imala sam mali deja vu kada sam njega prvi put uzela u naručje. Bio je mirniji od sestrice, takođe pospan, a kada se razbudio, pogledao me je očima svoga tate.

I kada smo prvi put ostali sami, uspaničila sam se da sam zaboravila šta se radi sa bebama, pa sam ga nosala po kući i pričala s njim. O bilo čemu. Kada se sestra vratila, zatekla me je kako stojim sa njim pored prozora i prepričavam mu knjigu koju sam tih dana čitala ispočetka, jer sam već nabrojala sve što vidimo kroz prozor.

"I vidiš, mili, onda na toj planeti Arakis, Pol Atreid i njegova mama pobegnu u pustinju kod Fremena, a zli baron Harkonen ih juri, a tu su i džinovski crvi, uf, da znaš koliki su…"

A on sluša, gleda me tim tamnim okicama, ma ne trepće. Ručicom mi gužva majicu, pa spusti glavu na moje rame.

beba Foto: Guliver/Getty images/Thinkstock



Dakle, naučila sam i šta se radi sa malim dečacima - voliš ih i pričaš sa njima. A kada malo porastu, igraš se sa njima. Mužu prepustiš da ih bacaka uvis, jer oni to vole, a ti i dalje cvikaš od toga.

Neće uvek buditi najbolje u vama

Ne mislim da ćete se pretvoriti u besno čudovište, nego ćete osetiti emocije nenadmašivih proporcija. Kako lepe, tako i ružne.

Ali počnimo od lepih.

Instant ljubav

Verovatno ste slušali o ljubavi na prvi pogled isključivo u romantičnom kontekstu. Odmah da vam kažem da je to - ništa. Ljubav na prvi pogled je kada dobijete SLIKU dokaza da ste postali tetka, umotane veknice sa podvrnutim rukavčićima benkice, ne naročito dobrog kvaliteta jer je slikana mobilnim telefonom, i odjednom vas "pukne" ljubav kakvu nikada niste osetili. Uglavnom ćete prvo videti fotografiju, pa tek kasnije bebu, ali ovo sa slikom je apsolutno neprevaziđen emotivni šok. U jednom trenutku niste ni imali fotku, u sledećem znate da biste doslovce dali život za ono što se na njoj nalazi. Ja sam u oba navrata bila prisebna sve dok nisam dobila fotku, tada sam cmizdrila kao kiša.

Ponos, najveći na svetu

Apsolutno ogroman, ludačkog intenziteta. Najpre kada ta beba stigne, a onda kada slušate o njenim dostignućima koja vremenom postaju sve veća. Stizanje zubića, prvi koraci, sve će vas to ispunjavati ponosom koji se pretvara u vetar u leđa za vaš život.

Moj vrhunac bio je kad sam dobila pravu pravcatu titulu - jednog dana glasić mi se obratio sa "tektaaaa". Ne grešim u kucanju, tako je rekla. Kakav trijumf! Sve ostale mamine i tatine sestre postaju samo najobičnije tetke, ja sam postala tekta.

sreća, uzbuđenje, radost Foto: YouTube



Verujte, dovoljno je da vidite božanstven crtež ili čujete da su u školi postigli neki fantastičan uspeh, da biste narednih nekoliko dana VI bili fantastični.

Pamtim, doduše, i minijaturno gašenje čitavog organizma koje sam doživela kada je, sedeći sa nama, zgrabila šnalicu sa stola i pokušala da je proguta.

Verovatno ih znate - veoma su male, trouglaste i prilično oštre. Zapravo služe više tome da vam prave nered po kući jer dobijate čitave paketiće, jer niti mala uopšte ima dovoljno kose za kačenje, niti su te šnalice uopšte pravljene tako da mogu da zadrže i tih nekoliko pramenčića.

Nije me preseklo u stomaku, nije mi zastao dah, kolena mi se nisu odsekla, nego sam bukvalno mislila da ću ispustiti dušu od straha. Ne i moja sestra, ona je hitro prigrlila, zavukla joj ruku u usta (meni se činilo - do ramena) i izvadila je. Radoznalu princezu je izgrdila, šnalicu bacila u đubre.

Ima tome jedno sedam godina, i dan-danas kada na nekom štandu sa džidža-bidžama za male devojčice vidim takve šnalice, sledim se.

Zaštitnički instinkt

...koji se ne može meriti apsolutno ni sa čim, a graniči se sa iracionalnošću.

Kada je bila baš mala, i vodila sam je u park, plašila se pasa (kao i tetka u tom uzrastu). Začuo se lavež, oči su joj se razrogačile od straha, ručice su suknule uvis ka meni, i nije stigla ni da izgovori "tekta, kuca, nosi", već sam je podigla i osetila želju da je dignem iznad glave. Da je najpre stavim na bezbedno mesto, a onda se iz čiste predostrožnosti porvem sa čoporom besnih, dvoglavih rotvajlera dok ne pobegnu cvileći, samo da ona nikada više ne bi osetila taj strah.

Neizmerna tuga kada plaču jer su tužni, ili ih nešto boli.

Želja da sočno ispsujem grupicu malih veštica iz dvorišta koje su njoj, posle nekog rođendana, otele svečanu kesicu sa sitnicama i razbucale je. A nju rasplakale. "Pa to su moje drugarice, zašto su bile tako nevaljale…"

Bes nalik mlazu užarenog raketnog goriva, kada sam čula da su njega neki dečaci gnjavili u vrtiću i nisu ga baš tukli, ali jeste došlo do nekakvog iživljavanja nad manjim. Mislila sam da bih na tom mlazu besa mogla da odletim tamo kao na raketi, zgrabim ga i do kraja života idem sa njim samo da bih ga sačuvala od bilo koga ko pomisli da tako može sa njim. Ne brini, mili, poješće ih tekta sve.

Kako da zaštitite dete na Internetu

Da li se ponosim ovim poslednjim stavkama? Ne, naravno da ne, ali i ta osećanja su deo vašeg života kada postanete tetka. Budite spremni za njih.

Neće vas "razvaliti" samo ljubav prema toj dečici...

...već i prema onima koji su ih napravili. I koji o njima brinu.

U mom slučaju, mogu da vam kažem da mi je zet uvek bio drag, ali da je sasvim posebno kada vidim kako postaje brižni otac. Uživanje je kada vidim kako naši roditelji postaju nežni baka i deka.

Ovo svaki tata mora da nauči svoju ćerku!

mama, majka, cerka, ćerka, baka Foto: Guliver/Getty images/Thinkstock Ilustracija

A nisam sigurna ni da umem lepo da vam opišem šta sam osetila prema sestri. Ljubavi je uvek bilo, ali sada se pojavilo i divljenje koje se graniči sa strahopoštovanjem. Ne samo zato što je donela još dva bića na svet, već i zbog hrabrosti, izdržljivosti, gracioznosti koje pokazuje na svakom koraku.

Obećala sam sebi da nikada neću da se mešam u njihov način vaspitanja. U organizaciju stvari, kako su je oni zamislili. I pridržavam se tog obećanja.

S druge strane, obećala sam sebi i da ću probati da pomognem u svemu u čemu mogu, bilo da je to da preuzmem klince na nekoliko sati, ili da nešto opeglam, usisam… I uvek da popričam, saslušam, odvedem na kafu u omiljenu baštu, ma da uradim bilo šta što će, barem meni, delovati kao da na neki način uzvraćam sreću koju mi je pružila.

I nadam se da ću jednog dana ja usrećiti nju, koliko je i ona mene.

Sve vesti