"Rodio se Uroš, a onda su grunule bombe"

Autor:

Pre 18 godina, Branka i cela porodica su se radovali dolasku na svet svog PRINCA. Baš u vreme kada je NATO odlučio da "prospe" bombe na Beograd i Srbiju. Ovo je njeno podsećanje na te dane.

43
A- A A+
beba Foto: Guliver/Getty images/Thinkstock Ilustracija

  Pre 18 godina, NATO je bombardovao Srbiju i Crnu Goru (tadašnju SR Jugoslaviju). Odluka Alijanse da 24. marta 1999. godine počne vazdušne napade mnoge je sačekala nespremna ili u trenutku kada je trebalo da im se dogodi nešto najlepše - rođenje deteta.

Deca rođena u martu 1999. godine, sada su punoletna. Među njima i Uroš iz Beograda, čija se majka Branka porodila nesporedno pred početak bombardovanja.

Porodica je iščekivala najradosniji trenutak - rođenje prvog unučeta. Branka, jaka žena, jedva je dočekala da ode u porodilište i na svet donese "Njegovo veličanstvo". Ali, ceo događaj pomutile su sirene, panika, bombe, jezivi zvuci bombardera koji su parali nebo nad Beogradom (i Srbijom i Crnom Gorom).

Branka je odlučila da sa čitaocima MONDA podeli osećanja i dešavanja u danima koji su prethodili bombardovanju.

Ovo je njena priča:

"Divan prolećni dan, sad već davne, 1999. godine. Niko srećniji od nas u sobi 122 na 3. spratu porodilišta Narodni front. Pričamo, delimo savete, uživamo u našoj novoj životnoj ulozi ili se spremamo da u nju uđemo - ulozi majke.

Izolovane od spoljašnjeg sveta, bez novina, vesti (kome je do toga u tom trenutku stalo uopšte!) ni ne slutimo da se nešto sprema i da će se desiti. Nekoliko dana pred početak bombardovanja došao je red na mene. I na NJEGA. Odlučio je da izađe, da raširi ruke prema svetu. Uroš! Muž i ja smo znali kako će da se zove mnogo pre nego porođaja. Posle četiri sata, videla sam biće nešto malo 'jače' od 4 kilograma (4 kilograma i 50 grama), kosicu i te njegove vesele okice.

Da, bila sam najsrećnija osoba u tom trenutku (a i danas sam, jer imam i njega i Anu)! Nisam htela da se razdvajam od njega, ali znate već kakva je procedura u porodilištima... Naredni dani identični: dugi, naporni, hranjenje, kupanje, uspavljivanje... Potom i zasluženi odmor za sve nas MAJKE. Jedva da smo imale snage da razmenimo po koju reč.

Taj mir i zadovoljstvo koje sam osećala malo mi je poremetio moj dever (muževljev brat). Javila sam se na telefon i čujem njega: 'Snajka, vidi, ako krene neko bombardovanje, nemoj da se plašiš i uznemiravaš, brzo će to da prođe'.

Pomislila sam: Kakvo, bre, bombardovanje? O čemu priča ovaj čovek?! Potpuno je poludeo...

Taj mir dodatno je bio narušen večeri 24. marta 1999. godine.

Sirena, tik uz naš prozor bolničke sobe, toliko je zaurlala da smo ostale ukočene. Prvo što sam pomislila bilo je - mora da je neka lažna uzbuna ili neka vežba. Ali, zašto baš u ovo vreme? Misli su mi se sudarale. Sve do trenutka kada smo videle sestre kako se rastrčavaju po hodnicima.

Utrčavale su u sobe, odnosile su pospane bebe, slagale su ih kao vekne hleba. Po troje na jednu ruku i trče niz stepenice u podrum. Panika.

Iščupala sam infuziju iz ruke i potrčala za sestrom. Druga mama, Vesna, ne može da ustane iz kreveta! Bori se, plače i ulaže svu svoju snagu da ustane. Uspela je i ona! Trčimo u podrum, a ni same ne znamo šta se, do đavola, dešava.

Među prvima sam sišla u podrum, a tamo na hiljade pari malih očiju poređanih u nizu. Scena koja mi nikada neće iščileti. A gde su moje okice, one velike, najlepše ikad viđene, zapitala sam se u sebi.

Sestra, koja kao da je ušla u moju glavu, samo mi je rekla: "Samo pogledajte broj...".

Nije ni uspela da završi, a u mojoj glavi ju je presekla misao: Kakav broj, ženo, znam te okice!

Nalazim ih na kraju hodnika. Sestra mi ponovo kaže da proverim broj, ali nema potrebe - to su te! Gledaju me ozbiljno i nimalo uplašeno. Mojoj sreći nije bilo kraja.

Tu noć proveli smo u podrumu, uz tek poneku informaciju šta se dešava. Sestre su, uglavnom, ćutale, valjda ne želeći da unose dodatnu paniku.

Strah? Ne, nisam ga osećala. Bila potpuno smirena, smirenija i od cele familije. Najveći paničar je bila moja svekrva: 'Zlato, ne paniči, ako si pod stresom može da ti stane mleko..'. Ponavljala je ovu rečenicu kao mantru.

Narednog dana sam izašla iz bolnice sa NJIM. Opet "poznati" ambijent. Prvu noć kod kuće proveli smo u skloništu zgrade u kojoj smo živeli u Mirijevu. Stari, mladi, deca i moja beba. To veče se nismo kupali i nismo pevali uspavanke. Samo smo ćutali i čekali novi dan. I moj PRINC je ćutao.

Moj brat i dever su, u međuvremenu, mobilisani, a moj muž nas je poslao u selo kod Požege. Moj tata nas je vodio do sela. Kao svi smo glumili da smo kul, ali dok nismo stigli... živi nismo bili! U selu sam bila potpuno mirna. Rekla sam sebi - ako nema mleka u prodavnici, tu je krava, ako nema pelena - snaći ću se. Tako je i bilo. Nikakvi 'pampersi" i slično, nego obične, pamučne pelene. Ništa mu nije falilo!

Više sam, zapravo, brinula o tome šta je sa onom dvojicom, koji su mobilisani, nego o tome šta će biti sa mnom i mojom bebom. Znala sam da ćemo nas dvoje biti dobro.

Posle 30-ak dana vratili smo se u Beograd. Smenjivali su se dani, nedelje, a moj bebac je bezbrižno rastao ni ne shvatajući kroz šta je prošao. Kažu da bebe osećaju ako su roditelji neraspoloženi, potišteni, zabrinuti. Mi smo se trudili da on ništa od toga ne oseti.

Godine su od tada brzo prošle, nizale se jedna za drugom i moj bebac je danas punoletan momak, nadam se bez posledica bombardovanja i u nadi da on, ali nijedna druga majka, niti dete nikada više ništa slično ne iskuse".

PROČITAJTE JOŠ:

Kad imaš deset godina, a padaju bombe...




SERIJA TEKSTOVA o OSIROMAŠENOM URANIJUMU:

Čime nas je NATO "zasuo" 1999. godine?

Da li nas ubija uranijum iz NATO bombi?


Osiromašeni uranijum ubio 18.000 ljudi u Srbiji!?

Srpski epidemiolog: NATO bombe nisu krive za rak

Sve vesti