Beograd oblepljen plakatima "Neću da izdam"

Шта ја замерам Ратку Младићу? Просечан читалац и коментатор би морао познавати неке основне ствари, поред општег морала, делимично кривично и ратно право. Не сме се нико величати и славити а да није довољно упућен у његов рад. Нарочито ткзв. "прослављени војни команданти". Овде на Балкану је уобичајена пракса да се од стране изманипулисане полусветине, полуобразованог дела јавности често славе, попут живих икона, и личности а које то никако не заслужују. Например генерал Младић је чим је сазнао за убиство не малог броја бошњачких заробљеника у и око Сребренице од стране наводно осветољубивих припадника Војске Републике Српске као савестан, частан начелник Врховног штаба своје војске, и то по дужности одмах морао формирати Војну комисију да се испитају сви случајеви и околности масовних погубљења притворених припадника противничке стране. Да се на основу налаза комисије против осумњичених подигну оптужнице за почињена убиства, недела. Овако би морао да поступи сваки иоле одговоран војни командант, старешина. Највише ради његове личне одговорности. Ако се неко дрзнуо да мимо његовог, главног војног заповедника, знања и одобрења чине масовни злочини то су убице. Починиоци злочина, убице, можда су намерно, по туђем наређењу, нанели несагледиву штету самом Младићу, српској војсци и народу. Ствар је тим гора ако су масовна погубљења бошњачких заробљеника извршена уз знање и прећутно одобрење самог Младића. Како, колико знам, војна комисија на захтев истог Младића на време није била формирана, а морала је бити са становишта ратног права и правде, онда човек с правом треба да сумња у кредибилитет војнодржавног врха Р. Српске и самог Младића. Да је потребна војна комисија била формирана и испитала случајеве из своје претпостављене надлежности, да су подигнуте оптужнице против починилаца злочина Хашки трибунал не би имао аргумената да се бави Младићем барем за најтежи случај злочина звани Сребреница.