Na Terazijama broj 40. nalazi se izlog radnje pored koje su svi Beograđani ili oni koji su Beograd posetili, prošli nebrojeno mnogo puta.
Prozor radnje unikatnih šešira „Ercegovac” mami slučajne prolaznike da barem na kratko zastanu, zavire ili uđu unutra. „Ercegovac” je posebno mesto, jer je u njegovo postojanje utkana porodična priča i tradicija proizvodnje šešira na starinski način.
Jelena Ercegovac Todorović, naslednica porodičnog posla koji su započeli njeni baka i deka, kaže da šešire „Ercegovac” odlikuje pre svega istrajnost. „Bilo je puno trenutaka za ovih naših devedeset i četiri godine duge tradicije, kada je prosto posao mogao da stane, pričam o Drugom svetskom ratu, koji su moji baka i deda izdržali, pričam kasnije i o jednom komunističkom periodu gde je šešir bio odlika buržoazije i nije se rado nosio, pričam takođe o periodu 90-ih godina, hiperinflaciji, što je naravno jako otežalo naš posao, o bombardovanju, o periodima kada prosto je nekako bilo i logično i normalno da se stane, a mi smo se jako trudili da sve te teške trenutke prevaziđemo i da nastavimo porodičnu tradiciju.”
O dugoj tradiciji ove radnje govori podatak da je nastala 1. avgusta 1927. godine. Osnovali su je Jelena i Vojislav Ercegovac, a prva radnja se nalazila u ulici Miloša Velikog, kako se tada zvala, ili današnjoj Kneza Miloša. Radnja na trenutnoj lokaciji, na Starom gradu u ulici Terazije broj 40, otvorena je 1932. godine. O nastanku radnje Jelena Ercegovac Todorović kaže: „deda je kao trgovački putnik radio u fabrici šešira svoga zeta, Milivoja Popova. Milivoje Popov je bio oženjen rođenom sestrom moga dede, on je u jednom trenutku želeo da se osamostali, pa su mu sestra i zet pomogli da to uradi. Baka, s druge strane, je zanat završila u Osijeku i želela da ode u Ameriku i da se iseli, došla je u Beograd da kupi kartu i organizuje put za Ameriku kada je dobila pismo od svoje sestre da se udaje i ona je odlučila da ostane do venčanja u Beogradu. Zatim je odlučila da potraži posao i čula da Voja Ercegovac traži saradnika, javila se, dogovorili su se, krenuli su zajedno da rade i tri meseca kasnije su se venčali.”
U porodičnu izradu šešira uključila se još jedna generacija - Jelenina ćerka Isidora. Jelena kaže da je Isidora dala jednu potpuno novu notu Ercegovac šeširima, unapredila dizajn i tehnologiju.
„Svi šeširi koje mi radimo su ručni rad i unikatni, mi radimo to starinskom tehnikom, potpuno, bez upotrebe ikakvih savremenih mašina, i svaki šešir, bez obzira koliko želimo da bude isti ima neki lični pečat. Oni se uvek, svaki, barem po nekom detalju razlikuju, prosto nam je mnogo zanimljivije da radimo svaki put nešto drugačije, kreativno, nego da pravimo neku serijsku proizvodnju.”
Starih zanatskih radnji poput radnje „Ercegovac” sve je manje. Upravo njihova tradicija i dugotrajnost nas vraća na sam početak priče i prave vrednosti. Zadatak svih nas jeste da ovakvim biznisima pomognemo i da ih sačuvamo od zaborava. Da sačuvamo priče i ljude koji Stari grad i Beograd čine posebnim i koji mu daju poseban duh.
