Nemanja Simeunović (45) iz Beograda od 17 godine ima dijagnozu epilepsije.
Pad na ulici, čudni pogledi, nepružanje pomoći, komentari "sigurno je narkoman ili pijanac"... Ovo je za veliki broj ljudi u Srbiji svakodnevnica zbog čega su neki odlučili da skoro nikad ne izlaze iz svojih domova. Osobe obolele od epilepsije i dalje se suočavaju sa brojnim predrasudama dok se bore za svoje zdravlje, neretko i život. Usled nerazumevanja okoline povukli su se iz sveta i u samoći pate. Nemanja Simeunović (45) iz Beograda nije jedan od njih. Sa samo 17 godina naučio je da nema povlačenja, odustajanja i da ne treba da se stidi što je bolestan.
U Srbiji je oko 75.000 ljudi obolelo od epilepsije. Veliki broj njih ne može da prepozna kad će doći do napada. Nekima se on desi dok koračaju ulicom, a neretko im niko ne pomogne. Prolaznici samo okrenu glavu ili pređu na drugu stranu. Nemanja je prvi napad dobio sa 17 godina i to na ulici.
Napad se ispoljio nekontrolisanim trčanjem i bacanjem novca po ulici. Tad se Nemanja prvi put suočio sa čudnim pogledima. Još uvek nije znao da je reč o epilepsiji. Nekoliko dana kasnije dobio je grand mal ili veliki napad u snu. "Ubrzo mi je postavljena dijagnoza epilepsije. Lekari su mi savetovali da ne radim brojne stvari. Zamislite kako izgleda kad imate 17 godina i zabranjeno vam je da odlazite u noćne klubove, da sami plivate, da sami vozite bicikl, da izlazite na sunce... Tad sam imao samo dva izbora - da potonem ili da se borim i da budem hrabar. Izabrao sam drugu opciju", ispričao je za MONDO Nemanja Simeunović (45).
Kako nam je rekao, strahovao je da grand mal napad ne dobije na ulici pred ljudima. Ali nije dozvolio da ga taj strah sprečava da živi punim plućima, onako kako se živi sa 17 godina. Nije želeo da predrasude utiču na njega. Bio je svestan da je bolestan, a da to nije sramota.
Prihvatio je svoju bolest i hrabro koračao kroz život. Godišnje je imao oko tri, četiri velika napada, a oni ga nisu ometali da dostigne ciljeve koje je sebi zacrtao. "Završio sam fakultet u roku, našao posao i stvarno sam uživao u životu. Ne kažem da nije bilo teško, ali valjda nisam o tome uopšte razmišljao. Život sa epilepsijom je za mene bila normalnost", podelio je Nemanja za MONDO detalje iz svog života.
PAD NA ULICI PROMENIO JE SVE Zbog bolesti se mnogi zatvaraju, a Nemanja je upoznao ljubav svog života (45)
Našem sagovorniku se, prema njegovim rečima, dešavalo i da padne na ulici. Nekad je po njega dolazila Hitna pomoć, a nekad bi samo ustao i nastavio dalje. A onda se desio pad koji mu je iz korena promenio život. Godine 2010. krenuo je na Sajam zapošljavanja. "Krenuo sam poslovno, ali sam pao na Zelenom vencu. Neko je pozvao Hitnu pomoć i odvezli su me kod lekara. Zbog toga nisam otišao na Sajam. Sutradan sam opet krenuo jer ne volim da ostavim nezavršen posao. Zaista volim da radim i nikad nisam dozvoljavao da me epilepsija u tome sprečava. Tog dana sam upoznao svoju ženu. Da nisam imao dan ranije napad, tad bih završio posao i verovatno je nikad ne bih video", ispričao je naš sagovornik.
Nemanja je ubrzo počeo da se zabavlja sa devojkom koju je upoznao na Sajmu zapošljavanja. Iako je saznala za njegovu bolest, njoj to nije smetalo. Bila je uz njega i bila mu je najveća podrška. Nije imala predrasude. Nakon tri godine zabavljanja su se venčali. Njihov odnos je podstakao Nemanju da počne da razmišlja o operaciji koja bi mogla da mu pomogne da više nema napade.
"Počeo sam da istražujem i onda sam se odlučio na taj korak. Za to sam neizmerno zahvalan svojoj tadašnjoj supruzi. Zakazao sam preglede i onda sam otišao na ispitivanje. Nakon toga mi je zakazana operacija koja je urađena 2. jula 2015. godine. Moram da priznam da ni nakon nje nisam imao mira. Počeo sam da radim nakon mesec dana", kazao je Nemanja.
Od operacije je prošlo osam godina. Nemanja posle nje nije imao nijedan napad. I dalje pije lekove, ali ni najmanje ne strahuje da će opet dobiti napad. Svoje iskustvo je iskoristio da osnuje organizaciju "Centar za osobe obolele od epilepsije". Cilj mu je da pomaže drugima koji imaju problem sa kojim je on živeo 20 godina.
Kako nam je ispričao, preko Centra je upoznao brojne ljude koji zbog epilepsije ne izlaze iz kuća. Zapravo, ne zbog epilepsije, već zbog reakcije ljudi koje su doživljavali kad su padali na ulicama zbog bolesti na koju ne mogu da utiču. Nemanja ih bodri da budu hrabri i da shvate da ne treba da ih bude sramota što imaju zdravstveni problem.
Međutim, u nekim slučajevima osuda okoline je jača od želje za životom van četiri zida...
BONUS VIDEO:
(MONDO)
