Radomir Marković (74), bivši šef Državne bezbednosti, koji u “Zabeli” izdržava kaznu od 40 godina, postao je magacioner i vodi računa o garderobi i posteljini robijaša.
Čuvar tajni devedestih iz vremena Slobodana Miloševića savesno obavlja svoj posao u najstrožem Sedmom paviljonu, u kojem se nalaze zatvorenici koji su izvršili najteža krivična dela.
“Rade je u glavnom magacinu zadužen da popisuje ćebad, sredstva za higijenu, kao i lične stvari zatvorenika, koje im nisu uvek potrebne. U magacin zatvorenici predaju i civilnu garderobu, a pojedini ostavljaju tamo letnje i zimske stvari, kako im ne bi smetale tokom pretresa. U magacinu, Rade je zadužen i za tehničke uređaje, koji nisu dozvoljeni u ćelijama”, otkriva izvor.
Marković je smešten takođe u Sedmi paviljon i ima cimera.
“U Sedmom paviljonu ima oko 150 zatvorenika, pa tako i u magacinu ima dosta posla, kaže izvor.
Pre ove obaveze, Marković je nadzirao sistem kanalizacije. Bivši šef tajne policije je ranije kontrolisao otpadne vode unutar zidina zatvora, kako bi eventualni pokušaj bekstva bio sprečen u startu.
“Posle 15 godina robije skinut je sa prebrojavanja. Ali, nikada ne sme da izlazi iz zatvorskog kruga. U zatvoru je ranije imao malu bašticu, a u jednoj kućici je gajio kučiće i mačke. U posetu mu redovno dolazi supruga Ivančica”, ispričao je ranije izvor iz zatvora.
Marković je osuđen na 40 godina zatvora za ubistvo četvorice funkcionera Srpskog pokreta obnove 1999. na Ibarskoj magistrali, kao i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi 2000.
Osim ovog zločina, bivši šef tajne srpske policije proglašen je krivim i za umešanost u otmicu i mučko ubistvo Ivana Stambolića.
Sa još trojicom pripadnika DB-a optužen je za ubistvo novinara i vlasnika “Dnevnog telegrafa” Slavka Ćuruvije, ali je to suđenje počelo iznova.
Na prethodnom suđenju, bio je osuđen na 30 godina zatvora zbog podstrekavanja na ubistvo.
Kako je, prilikom iznošenja završnih reči u procesu za ubistvo Ćuruvije, istakao zamenik tužioca Milenko Mandić, nalog za ubistvo došao je “iz vrha vlasti, dok je porota bila cela vlada”. Marković je uhapšen 23. februara 2001.
Prvih šest i po meseci proveo je u samici Centralnog zatvora.
U međuvremenu je, u sudskim procesima koje su pratili brojni problemi i nesuglasice, čak i među sudijama koje su u njima učestvovali, za navedene zločine osuđen na jedinstvenu maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora.
Ostao je pri tvrdnji da u njima ne da nije učestvovao, već nije imao ni saznanja u vreme kada su se dogodila. Na čelu DB-a bio je oko dve godine.
Upravo u vreme njegovog rukovođenja tajnom policijom dogodili su se zločini, koji su od prvog trenutka označeni kao politički, mada je spisak likvidacija koje su na neki način vezivane za DB neuporedivo duži.
Na to mesto imenovan je u novembru 1998, ali je na dan formiranja Vlade Srbije krajem 2000. podneo ostavku.
Uprkos nedovoljno ubedljivim ponudama da progovori o zločinima i sebi izdejstvuje slobodu, ostao je pri tvrdnji da o tome ništa ne zna. Za neznanje je osuđen na 40 godina robije, ali i dalje ćuti.
Na koricama knjige “Kazna bez zločina”, koju je Marković napisao i objavio iz zatvorske ćelije, u kratkoj biografije piše: “Nakon petooktobarskih promena 2000. godine, čuvar mnogih tajni i nezgodan svedok, postaje žrtva progona nove vlasti”.
Teško je razumeti, još teže verovati, da “čuvar mnogih tajni i nezgodan svedok”, kako se predstavio, ne zna ništa važno.
(Mondo/Alo)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.