Belivukov klan je imao jasna i precizna zaduženja tokom ubijanja i uklanjanja tragova žrtava.
Za celu "proceduru", kako su sami govorili, trebalo im je svega oko sat vremena ili malo više. Koliko su dobri bili u tome pokazuje upravo to što nijedno telo, od najmanje pet osoba koje su mučili pa likvidirali, nije pronađeno do sada, a pitanje je da li će i biti.
Jedan od svedoka-saradnika, koji je i sam bio učesnik u najmanje četiri ubistava, navodno je otkrio detalje na koji način je ova kriminalna grupa uklanjala dokaze nakon što su ih mučili do smrti.
Dobro su znali šta rade, tako su pazili da ne odstavljaju svoje DNK tragove na žrtvama, niti da tragovi ubijenih budu na njigovim stvarima. Upravo zbog toga su uvek imali jednu osobu koja je bila zadužena za kupovinu opreme za ubistva - najlon, kanape, lepljive trake, crne kese za smeće, sekire, motke, radna odela, jakne i gumene čizme. Bez ove opreme u sobu za mučenje ili "klanicu", kako su tajnu prostoriju u kući u Ritopeku, među sobom zvali, nisu ni ulazili.
Jedna ekipa imala je ulogu da preveze žrtve na "sastanak" u vikendicu, a druga je bila u pripravnosti u kući spremajući se za mučenje i ubistvo. U toj ekipi obično bi bili i Belivuk i Miljković. Oni su davali instrukcije i čekali da dođe žrtva.
Prema navodima iz optužnice, u tajnu sobu su ulazili tek kada su sve zidove i podove obložili najlonom i kada su uneli sve što im je bilo potrebno za mučenje. Odeću su skidali u kući, a potom oblačili radna odela i gumene čizme. Hiruruške rukavice i preko njih molerske, bile su neizostavan deo opreme. Nakon toga bi sve sem čizama spaljivali. Jedinu grešku napravili su tokom ubistva Zdravka Radojevića kada pre ubistva i odsecanja glave, na zidove nisu postavili najlone.
Procedura je bila ustaljena. Prvo su se sekli određeni delovi tela, a u klanu je bio jedan član koji je po obrazovanju mesar i koji je davao savet kako koga da komadaju. Oni su Iseckane delove tela morali da dodatno usitne da bi mogli da ih ubace u mašinu za mlevenje mesa. Telo su, kao što je prikazano na fotografijama koje su objavili zvaničnici Srbije, držali u dva korita.
"Bili smo uigrani, odrađivali smo to za sat, sat i po. Dobro je išlo", rekao je jedan od svedoka-saradnika.
Način na koji su pripadnici klana pričali o ovim stvarima je duboko potresan i izuzetno stravičan. U svom svedočenju Hrvatin je objašnjavao da su, eto, vodili makar računa da masakriranje rade uvek kada žrtva bude ubijena, da ne bi "trpeo te bolove", a potom su ostatke ubacivali u džakove i bacali u Dunav i to što dublje.
"Posao uklanjanja tečnosti i krvi bio je lično Belivukov zadatak. Insistirao je da to radi lično jer je vodio računa da sve bude uništeno, da nikakav trag ne ostane. Očigledno je znao šta radi i taj zadatak nije hteo, ili smeo, da prepusti nikome", otkrio je Hrvatin u Tužilaštvu.
(MONDO/Blic)