Đorđe Božović Giška, žestoki momak sa beogradskog asfalta i komandant Srpske garde, nastradao je pre tri decenije na ratištu. Za života, a i posle, Giška je širom Balkana dostigao status legende, jer je bio poštovan i jer su ga se plašili sa svih strana.
O njegovom životu ispredane su mnogobrojne priče, a neke od njih postale su pravi mitovi. Božović je rođen 16. septembra 1955. godine u Peći. Bio je prvenac Gavra i Milene Božović.
Otac mu je iz plemena Kuča i prezivao se Mićković, ali je ubrzo zbog sukoba sa zakonom, ali i sigurnosti svoje porodice, promenio prezime u Božović po dedi Božu.
Giška je sa majkom i mlađom sestrom Slavicom do 1964. godine živeo u Inđiji, a kada mu je otac ubijen, preselili su se na Voždovac u Beogradu.
Član bokserskog kluba “Radnički” na Voždovcu postao je ubrzo po preseljenju. Gradom kruži legenda da Božovića u borbama niko nije mogao da pobedi. Vrlo mlad došao je u sukob sa zakonom, a u jednoj uličnoj tuči izboden je nožem. To ranjavanje preživeo je zahvaljujući svojoj snažnoj konstituciji i zbog toga je i dobio nadimak Giška.
Bio je prijatelj sa mnogobrojnim viđenijim pripadnicima beogradskog i srpskog podzemlja poput Branislava Matića Belog koji je ubijen samo mesec dana pre njega i sa kojim je osnovao Srpsku gardu. Družio se i sa Borisom Petkovim, koji mu je bio školski drug i komšija, Rankom Rubežićem i mnogim drugima.
Sa 13 godina Giška je pobegao u italiju odakle se brzo vratio, jer je dokazao da može da pobegne kad i gde hoće. Četiri godine kasnije ponovo je otišao u Italiju, a zatim i u Belgiju, Austriju i Nemačku. Bio je u zatvoru na Sardiniji, odakle je pobegao, a iza rešetaka se našao i u Trevizu.
Priča se da se tu sukobio sa mafijašem Toninom, poznatijim kao Nosorog, a koga je Giška pretukao i tako dobio status gospodara robije, ali i poštovanje mafije koja mu se posle toga klanjala.
Boris Petkov je kasnije novinarima pričao da je Giška prvi put uhapšen u Briselu zajedno sa Svetom Marašem, poznatim kockarom koji je uspeo da se izvuče, a i Giška je posle šest meseci oslobođen optužbi, jer nije bilo dokaza.
Interpol je, tih godina, zabeležio i dva Božovićeva bekstva. Pobegao je, naime, iz suda u Nici, ali i iz sicilijanskog zatvora Zinare. Uhapšen je sa još nekoliko kompanjona 1979. godine u Ženevi i to zbog pljačke. Tada je smešten u zloglasni Kandolon, jedan od najobezbeđenijih zatvora i danas iz koga niko, osim, Giške nije uspeo da pobegne.
U Nemačkoj je Božović bio sastavni deo klana Ljube Zemunca, a družio se i sa Željkom Ražnatovićem Arkanom. Zanimljivo je i da je Giška 1984. godine došao u sukob sa svojim dotadašnjim prijateljem Rankom Rubežićem koga su zvali i beogradski Dač Šulc.
Pravi razlog svađe između Rubežića i Giške nikad nećemo saznati, a gradom kruži više verzija. Taj sukob kulminirao je krvavim obračunom ispred kluba “Nana” na Senjaku.
Božović je oteo pištolj Rubežiću i ranio ga. iste noći, Božović je pobegao u Nemačku, a Rubežić je operisan i preživeo, ali bez jednog plućnog krila.
Tokom osamdesetih, Božović je bio saradnik Državne bezbednosti, odan ideji jugoslovenstva. Kao obrazovan i inteligentan čovek, bio je zadužen za planiranje likvidacija ustaških i albanskih terorista.
Kad je poslat da likvidira Momčila Đujića, istaknutog srpskog emigranta, Giška postaje nacionalista i zagovornik obnove monarhije u Srbiji.
Božović je ubijen na ratištu u Gospiću 15. septembra 1991. godine. Mnogi sumnjaju u zvaničnu verziju njegove smrti i veruju da su ga ubili izdajnici.
Prema zvaničnoj verziji, napušten od tri tenka tadašnje JNA koji su se, iz do danas nejasnih razloga jednostavno povukli, Giška je, kobnog dana uoči svog 36. rođendana, više puta napuštao zaklon pozivajući pomoć.
Giška je pogođen dok se nalazio na raskrsnici ulica Nade Dimić i Bilajske. Na njega je pucano, najverovatnije, iz pravca zgrada, koje su udaljene 100-150 metara na sever. U njima su bili pripadnici hrvatskih snaga, a Giška je izleteo na čist teren i pogođen je bočno. Ulazna rana mu je bila ispod leve strane grudnog koša, a izlazna sa desne strane, između kuka i bubrega
Kad se poslednji put našao na brisanom prostoru pogođen je sa tri hica, a umro je na rukama svog sinovca Milovana Mićkovića, takođe borca Srpske dobrovoljačke garde, koji je i sam tada ranjen.
Đorđe Božović bio je sahranjen na Centralnom groblju u Beogradu, a krajem 2017. godine njegovi ostaci su ekshumirani i preneti u Crnu Goru, u grobnicu u Kučima.
(MONDO)