Momir Šoškić je, kao i njegov brat, poslednjih pet godina njegovog života bio veoma blizak sa Ljubom Zemuncem.
Jedan od žestokih momaka iz vremena devedesetih godina Momir Šoškić preminuo je od posledica korona virusa.
Momir je brat mnogo poznatijeg Momčila, a obojica su bili veoma bliski sa Ljubomirom Magašem, poznatijim kao Ljuba Zemunac.
Momčilo, bap kao i Momir, proveli su sa Ljubom Zemuncem njegovih poslednjih pet godina života, a na Momčilovim rukama je Ljuba i izdahnuo.
Momčilo Šoškić je poslednjih godina aktivan u javnom životu, te je gostovao i u nekoliko emisija.
Momir koji je danas preminuo bio je nešto povučeniji.
Da podsetimo, Ljubomir Magaš iliti Ljuba Zemunac bio je poznat i uticajan kako u jugoslovenskom tako i evropskom podzemlju.
Ljuba je od šeste godine rastao bez oca. Njegovi roditelji su se rastali a brigu o njemu preuzela je majka Rosa.
Posle osnovne škole Ljubomir upisuje Školu učenika u privredi, auto-limarski zanat. Stari majstori sećali su se Ljubomira, govorili su da je dolazio na praksu u IMT-ov pogon u Dobanovcima, ali za fabriku se nije mnogo zanimao – vukla ga je ulica.
Počeo je da trenira boks i rvanje. Bio je mnogo snažan u ramenima a na rukama je mogao da hoda kilometrima. Tada počinju dokazivanja i tuče jer, kako je i sam govorio, "u gradu ima mesta samo za jednog najjačeg".
Tokom 1965. godine, Ljuba je bio hapšen zbog grebanja automobila, pretnji plastičnim pištoljem i zbog tuča. Prvo je ukrao “fiću”, potom i “fijat 1300”, pa “opel rekord”. Osuđivan je zbog krađa ženskih torbi u Beogradu, Nišu i Kopru. Sve do 1967. to se smatralo sitnim bezobrazlucima, a onda je u jednoj tuči na Tehnološkom fakultetu Ljuba prebio studenta Vladimira Vučkovića. Strahujući od policije, prvi put je pobegao u inostranstvo. Nakratko se sakrio u Austriji.
Po povratku je otišao u vojsku koju je služio na Ohridu. Tada je već imao nadimak Ljuba Zemunac, i bio je poznat i kao bokser beogradskog “Radnickog”, poluteškaš.
Međutim, ozbiljnije delo stiže već 1967. godine kada je osuđen zbog silovanja. Na teret mu je stavljeno da je sa Radetom Ćaldovićem Ćentom i Zoranom Milosavljevicem Robijom silovao jednu devojku. Osuđen je na 32 meseca zatvora i robiju je odležao u Sremskoj Mitrovici.
Ring mu nije bio dovoljan, a nasilničko ponašanje postalo je njegova svakodnevica. Imajući u vidu da mu je zakon bio za petama, sedamdesetih godina prošlog veka pobegao je u Milano. Tamo je okupio bandu izrednika sa kojim je pljačkao radnje i banke. Surovošću oružanih prepada zapao je za oko policijama Italije i Austrije, te je proteran u Nemačku.
Ljubomir Magaš imao je nesuglasice sa Goranom Vukovićem Majmunom na koga su, jednom prilikom, vatru otvorili uoravo Ljuba i njegov prijatelj Cane.
Igrom slučaja, nekoliko godina kasnije, susreli su se 1986. godine spred suda u Frankfurtu.
“Ja sam imao zakazano suđenje za neke krađe, a i njima je bio pretres. Ne sluteći ništa, poneo sam pištolj, jer se od njega nisam nikada odvajao. U jednom trenutku video sam ih ispred nas, njih dvanaest. Nešto su se domunđavali. Tek kad sam se približio stepeništu, Ljuba je sa pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pištolj i rekao: 'Šta hoćeš?' Planuo je: 'Šta je, pederu, hoćeš da se svetiš?!' Nisam ga se nimalo bojao: 'Misliš da neću da ti se osvetim?' Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao životinja. Odmah je popio i drugi”, rekao je svojevremeno Vuković koji se odmah predao policajcu, najpre podigao ruke, a potom legao na zemlju dok ne dođe patrola. Ležao je tada i cerekao se.
Ljubomir Magaš je u trenutku ubistva imao 38 godina.
(MONDO/Republika)