Ko su dečak i U. B. i šta im se dogodilo pa su odlučili da ubiju svoje školske drugove i komšije? Da li je glavni uzrok narcistički poremećaj ličnosti?
Ne prestajemo da se pitamo ko su dečak i U. B. i šta im se dogodilo pa su odlučili da ubiju svoje školske drugove i komšije. Šta je bio okidač? Da li je glavni uzrok narcistički poremećaj ličnosti? O tome je u "Uranku" na K1 televiziji Jovana Joksimović razgovarala sa prof. dr Radoslavom Svičevićem, psihologom i sudskim veštakom.
Ugledni profesor smatra da su i dečak i U. B. u trenutku krvavog pira bili uračunljivi, a ne duševno bolesni. Proračunati i prefrigani. "Mislili su da su bolji od drugih, zbog čega su im tuđi životi nebitni", kazao je profesor. Profesor Svičević iskoristio je termin "narcistička trauma" kao okidač za sve što se desilo. Ali, da bi se govorilo o narcističkoj traumi, neophodno je najpre govoriti o narcizmu.
"Narcizam je vezan za ime mitološke ličnosti Narcisa, iz grčke mitologije, koji je bio zaokupljen svojom lepotom toliko da je isključio komunikaciju sa okolinom u bilo kakvom kontaktu, od emocionalnog do socijalnog. Zbog toga ga je boginja Nemezes, koja je bila zaštitnica zla, osudila na prokletstvo, pri čemu je posebno ukazala na jednu njegovu karakternu osobinu – da ljubavnik bez srca zaslužuje posebnu kaznu. Samim tim se želelo ukazati da osobe koje se mogu podvesti pod pojam narcizma, narcisoidnosti, pa do narcisoidnog karaktera, imaju svoju specifičnu karakteristiku, a ona je izražena u tome da je previše zaokupljena svojom ličnosti, u toj meri da s vremenom isključuje sve više osoba iz svoje bliže ili šire okoline, i da živi u svome svetu, pri čemu se neguje osećaj destruktivnosti i otežanog prihvatanja socijalnih normi", rekao je profesor.
Na pitanje da li se narcizam prepoznaje, vidi i da li se može sakriti, profesior Svičević odgovara: "U postupku psihološke obrade se može eventualno zapaziti ta osobina. Međutim, ima jedno pravilo, a to je da poremećaj, pa na kraju krajeva i dijagnozu, pre lekara i psihologa postavlja okolina. Karakteristika narcisoidne osobe ogleda se u tome da dosta čini da maskira svoj karakter. U ovome smislu teško je to prepoznati, pogotovo ako se, u konkretnom slučaju, ima u vidu da se radi o osobi u mlađem starosnom uzrastu od nepunih 14 godina, odnosno u vremenskoj dobi kada još uvek traje proces odrastanja i sazrevanja, i kad se sve da objasniti pubertetom, odnosno adolescencijom. Što u suštini i jeste slučaj, jer pubertet predstavlja disharmoniju organizma, tokom koje hormoni bujaju", kazao je profesor Svičević.
Na pitanja da li je porodica ta koja je mogla da primeti bitnu promenu, bez obzira na to što je dečak u pubertetu, i da li postoji agresija neke vrste koja se ispoljava kod narcizma, profesor je kazao: "Maločas sam pomenuo destrukciju. Narcisoidna ličnost sama po sebi generiše destrukciju, a destrukcija je veći nivo pojma u okviru pojma agresivnosti. S druge strane, agresivnost je i uslov bez kog nema života. Sama po sebi, agresivnost služi opstanku, ali u meri u kojoj je to tolerantno i prilagodljivo nekim socijalnim normama", rekao je sagovornik.
Šta može da bude okidač da maloletni trinaestogodišnjak mesec dana priprema pokolj u školi? Da li može da bude okidač to što je, prema rečima roditelja dece koja idu u školu "Vladislav Ribnikar", u odeljenju koje je pohađao u VI razredu bio najbolji, a onda prešao u odeljenje koje je bilingvalno i u kojem više nije bio najbolji?
"Narcisoidna ličnost je preosetljiva i istovremeno lomljiva. Intenzitet nekog događaja nije toliko bitan, koliko sam događaj. Neka osoba, iako nema nikakvog razloga, na mali i beznačajan događaj reaguje izuzetno burno. To je već karakteristika narcisoidnog karaktera. Za dečaka se mogu upotrebiti termini nesrećni i monstrum. Ja bih upotrebio monstrum. Prvo zato što u toj životnoj dobi neko može da učini tako veliko delo, pri čemu je samo učinjen deo od cele zamisli, koja je trebalo da bude mnogo veća tragedija, jer nije ispucao svu municiju koju je pripremio. Nije upotrebio tri molotovljeva koktela, koja je trebalo da tek naprave tragediju neslućenih razmera. Međutim, postavlja se jedno drugo pitanje - kako sada, sa formalno-pravne strane i sa stručne strane, doneti neki zaključak, šta raditi sa tom osobom, koja ima 13 godina i nema formiranu psihološku ličnost. Mi smo sada dovedeni u šizofrenu situaciju, a rascep je između zakonske odredbe i dela koje je učinjeno. Jer zakonska odredba je formalizovana tako da ovaj momak nije kriv, nema krivične odgovornosti. S druge strane, imate delo koje je takvo da je mala stvar reći da to može da počini najteži duševni bolesnik. Ima mnogo ljudi sa šizofrenijom, i oni čine neka dela, ali na tako malom uzrastu nije zabeleženo. Ali opet sve podvodimo pod karakter. Ima mnogo različitih karaktera i svi živimo sa određenim karakterom. Sam pojam karakter odnosi se na nešto što je urezano. To su temelji ličnosti na kojima počiva sve ostalo i nadograđuju se. Ostaje pitanje šta utiče na formiranje određenog karaktera. Sada se u ceo sistem objašnjavanja konkretnog slučaja može uvesti i uloga porodice", kazao je dr Svičević.
Na pitanje da li misli da su njegovi roditelji znali da sa Kostom nešto nije u redu, prof. Svičević je odgovorio: "Siguran sam da nisu znali. Na čemu zasnivam tu sigurnost? Postoje različiti tipovi roditelja u odnosu na svoju decu. Postoji grupa roditelja koja se označava kao "agresivni i osećajno hladni". Karakteristika takvih roditelja je da se iz njihovog odnosa po principu identifikacije kao osnovnog mehanizma u razvoju ličnosti takvo ponašanje prenosi i na decu. Ako su u konkretnom slučaju roditelji bili agresivni i u svojim osećajima hladni, oni nisu mogli da primete da se nešto dešava, jer i sami imaju tu osobinu. Međutim, roditelji imaju svoju konstruktivnu mogućnost da sve to manifestuju kroz neke druge procese ličnog življenja, međusobnih ličnih porodičnih odnosa, da kompenzuju svoje nedostatke na druge, kreativne načine", rekao je sagovornik.
Profesor je dodao i da su narcisoidne ličnosti emotivne isključivo prema sebi. Na pitanje, šta je navelo dečaka da, kako navode izvori iz policije, stane nakon krvavog pira zato što je osetio da ubrzano diše, da je uznemiren, profesor odgovara: "Probudi se posle jednog trenutka i osećaj straha za sebe. Ali to nije razuman strah, već organizam u situaciji uznemirenosti i nemira sam može reagovati osećajem straha. Kolko sam uspeo da pratim, ipak je on razumno pozvao policiju, u komunikaciji sa policijom jasno rekao o čemu se radi, i ponašao se posle kao osoba koja uživa u delu koje je uradila", kazao je profesor.
S obzirom na to da mu je uža specijalnost u okviru veštačenja psihofizičko stanje u vreme pisanja, profesor Svičević je na osnovu analize spiska osoba koji je dečak napisao, istakao sledeće: "Na tom spisku se, prvo, zapaža precrtavanje jedne od osoba. To ukazuje na razuman, racionalni pristup, a racionalan pristup podrazumeva analizu nečega što je urađeno i što je napisano. Drugo, iz celog tog spiska, zapaža se da su sva slova zasebno pisana. To govori da se uživeo u situaciju koju je već zamislio i odredio da treba da se desi. Kada kažem uživeo u situaciju, mislim na to da je on imao slikovnu predstavu dok je pisao. Imao je slikovnu predstavu šta će da bude i u toj situaciji on je nalazio svoje zadovoljstvo", objasnio je.
Na pitanje da li dečak sada pati, da li mu je žao njegovih drugova, da li pati za majkom i ocem, iako u medijima piše da ne pita za majku i oca, da li pati za sestrom, profesor ističe: "Ne. Ne pati ni za slobodom. Izgleda paradoksalno, čudno, neobično, ali on je jedna narcisoidna ljuštura zatvorena u sebe i u svoje predstave u kojima živi, u svetu zamišljenih predstava. Sad se nešto može i psihologizirati, u smislu da to predstavlja neki simbolični bunt i osvetu i prema roditeljima, jer se u ovom slučaju može raditi, što ne mogu tvrditi jer ne poznajem dovoljno dobro, o tipu roditelja agresivnih i osećajno hladnih osoba", kazao je profesor.
Da li se narcisoidna ličnost leči? Ili se osoba sa tim rađa? "Osoba se rađa sa genetikom, a u genetici se, što se tiče karaktera, ne mogu pronaći neke specifične genetske karakteristike. Iako u ljudskom genomu ima preko 20.000 otkrivenih posebnih ljudskih specifičnosti. Njemu nema pomoći. Karakter je jedan fiksiran obrazac ponašanja", objasnio je sagovornik.
Roditelji koji su gostovali na K1 televiziji bili su u strahu da će dečak jednog dana izaći. Ne uskoro, ali u nekom narednom vremenskom periodu. On svoj spisak nije dovršio i ta deca, koja se na tom spisku nalaze, se plaše. Profesor Svičević ističe da su roditelji u pravu i dodaje: "Razumljiv mi je strah roditelja. Asocirali ste me na jedan konkretan, lični problem. Ja imam dva unuka. Jedan ide u IV, jedan u V razred. Moj sin je bio na sahrani devojčice njegovog kolege advokata, i pod jakim emocionalnim stresom celog tog događaja patnje roditelja i kolektivne patnje ljudi na toj sahrani, imao stresnu reakciju, a ona se odrazila na njegovu decu, jer je iz straha zabranio deci da idu u školu. Ja sam njemu morao da različitim rečima i gestikulacijom kažem da će se strah koji on ima, ako duže potraje, sigurno preneti i na decu, što je jedan od zakona psihološkog funkcionisanja. I deca su danas otišla u školu, što je dobro", istakao je.
Profesor je istakao i da je važno da sagledavamo kompleksnost cele situacije, s tim što moramo, sa velikim razlogom zabrinutosti, razmišljati i kako će se ovo odraziti na neke druge, prilično slične događaje. "Nadamo se da neće. To želim i Bogu se molim. Međutim, ljudska priroda u sebi ima dosta zla koliko ima i dobra. Nekad proradi to zlo. Zato i kada ilustrujem ovaj događaj kažem: Gde je odsutan Bog, tu đavo radi svoja posla. Pod tim podrazumevam da je došlo do značajnog odstupanja, greški u vaspitanju, u odnosu, gde pogotovo dominira prezaštićeni tip ličnosti koja je izuzetno sama po sebi opasna. Šta to znači? Napraviću analogiju sa jednim tipom ponašanja roditelja. Jedan od tipova je da decu dosta drže u zavisnosti od sebe, i to se manifestuje sa tim da im hranu pripremaju i donose tu gde gledaju internet i televiziju, zatim da rade domaće zadatke umesto dece. Neki do poznih godina, do 15 – 16. godine spavaju sa roditeljima. Ništa se ne dešava da prethodno nema neku svoju genezu", objasnio je.
Zbog svega navedenog, profesor Svičević zaključuje pominjući važnu temu kojom se u narednom periodu treba baviti: "Treba se sada malo više baviti time šta, posle svega ovoga, treba raditi. U ovom slučaju dominira pravna regulativa da on neće krivično odgovarati. To podrazumeva i neku vrstu slobode. Šta raditi, a imamo monstruma? Dobro bi bilo posvetiti emisije tome kako preduprediti neke moguće događaje, za koje postoji opravdan rizik. Mislim da toga, u svim ovim razgovorima u medijima, nedostaje", zaključio je razgovor prof. dr Radoslav Svičević.
(MONDO)