Nikola Kaluđerović godinu i po dana nakon što je izgubio sina jedinca Željka na svirep način, osvetio se tako što je ubio brata od ubice.
Oko za oko, zub za zub - krvna osveta, iako se vezuje za neka davnašnja vremena kad nisu postojali ni sud ni suđenje, pa su pojedinci uzimali pravdu u svoje ruke, još uvek kao pojava nije u potpunosti iščezla, a kada je u pitanju Balkan najčešće se vezuje za područje Albanije i Crne Gore. Novinar i pisac, Budo Simonović, u svojoj karijeri bavio se najtežim zločinima čiji motiv je bila upravo krvna osveta.
"To je ukorenjeno ne samo u ovom našem crnogorskom društvu, već uopšte u tom podneblju brdskom da tako kažem. To je jedna pojava koja se pojavljivala u delu Hercegovine i u pojedinim delovima Bosne, odnosno na svim prostorima gde su ljudi živeli daleko od civilizacije, gde su bili prinuđeni da sami ispravljaju ono što država nije mogla da namiri, to jest pravda da zadovolji, ali mislim da je to bilo najizraženije na prostoru Crne Gore i Albanije", rekao je za RINU, Budo Simonović.
Nikola Kaluđerović osvetio sina
Iako se sada sila krvne osvete retko može videti, još uvek postoje duboki koreni ovog fenomena, a društvo, kako kaže Simonović, čini jako malo kako bi ih sasvim iščupalo i ugasilo. Prema njegovim rečima, jedan od najkrvavijih primera stiže sa Cetinja i vezan je za porodice Kaluđerović, Popović i Grdinić.
Nikola Kaluđerović godinu i po dana nakon što je izgubio sina jedinca Željka na svirep način, kako kaže Simonović, osvetio se tako što je ubio brata od ubice. Te 1989. godine namirio je dug u krvi, ali mir nikada nije našao i okončao je život tri decenije nakon što je osvetio sina.
"On je, mislim osuđen na 20 godina zbog te krvne osvete, mada nije izdržao ni pola te kazne, jer je pomilovan. Ono što je posebno karakteristično u tom slučaju jeste činjenica, da niko nije pokušao da ga odgovorio od toga, i da ga ohladi. Upravo sam ga ja to pitao na šta mi je odgovorio - za svih godinu i po dana, a mnogo je ljudi prošlo kroz kuću, niko nije pokušao da me ohladi, već nasuprot, ljudi su donosili toliko oružja, koje su mi nudili da sam mogao celu četu naoružati", priseća se Simonović. Inače, Nikola Kaluđerović je preminuo pre tri godine u 82. godini, a on je delio ćeliju sa Lauševićem 1993. godine u Spužu.
On dodaje da je, sa druge strane, pre ovih događaja, Petar Kaluđerović jedan od Nikoline braće, u bezazlenoj situaciji ubio Perišu Popovića. Petar je osuđen na deset godina zatvora, kada je izdržao pola kazne i dobio mogućnost da se kreće van zatvorskih bedema, otac ubijenog Periše ga je presreo u Nikšiću i potegao oružje, ali nije uspeo ubiti Petra i završio je u zatvoru u kom je i umro.
"Jedan od braće Popovića koji je potom trebalo da izvrši tu krvnu osvetu, očigledno nije mogao da preuzme to breme i izvršio je samoubistvo, skočio je sa stene u more kod Kotora i ubio se. Ostao je taj treći brat, porodičan čovek koji je imao šestoro dece. Prošle su silne godine, skoro trideset. On je živeo u Nikšiću i jednog dana krenuo je da poseti majku, došao je autobusom do Cetinja i tu je imao neki posao da završi, kada je izašao napolje, prvi čovek na koga je naleteo bio taj njegov krvnik. On nije izdržao izvukao je pištlj i rekao - čekaj Petre Kaluđeroviću jutros nećeš umaći i ubio ga nasred ulice", govori Budo.
Na sahrani njegovog brata Petra, Nikola Kaluđerović zakleo se pred ostalima da je stavljena tačka na lanac krvne osvete u njihovoj porodici. Budo Simonović posebno pamti reči njihove majke.
"Stalno je ponavljala 'Ko krv duguje, večno tuguje. Nemojte da mi krv na decu navlačite', jer onog trenutka kada nekoga ubijete, vi ste krvnici", kaže on. U Crnoj Gori krvna osveta još uvek nije iskorenjena, postoji mnogo slučajeva koji nažalost pokazuju da ta varnica i dalje tinja među našim narodom.
"Ja sam to morao učiniti. Nije bilo oproštaja. Samo se čekao momenat, ali nije bilo lako ni ubiti. Danima sam tražio ubicu. Jurio sam ga po Beogradu, Hrvatskoj, Italiji", pričao je Nikola.
Jedne večeri, u kafani, došlo je to prepiranja izmđeu nekih momaka i Željko, sin Nikole i Anđe, tada je imao 23 godine, ni kriv ni dužan, nastrada. Rade Grdinić, stariji od dvojice braće koji su bili tamo, opali i ubi Kaluđerovića. U jednoj od ispovesti koju je dao za Nedeljnik, Kaluđerović se prisetio te zime 1989. godine:
"Što se mene tiče, ne bih nikada mogao proć' i prošetat' tom tu ulicom, poć' do sinovog groba, da ga nijesam osvetio. Ja sam bio potcijenjen čovjek, čovječe. Ipak, nije sredina toliko uticala na mene da se osvetim, koliko sam ja zamišljao da ona utiče. Ja sam razmišljao što narod misli. Što oni očekuju od mene", govorio je Kaluđerović.
"Čekao sam ga svuđe. Ma svuđe, čovječe. Lutam, tragam, neko mi dojavi... Pa opet isto. Nekoliko puta sam ga sretao u društvu. Jednom je bio sa đevojkom. Pošao sam kod njenog oca i rekao mu da je skloni od njega da se slučajno ne desi da nju ubijem greškom. Poslušao me. Pratio sam krvnika i do Splita. Svuda, svuda. Na kraju, desi se da mlađeg brata ubice, Rajka Grdinića, koji je takođe učestvovao u obračunu u kojem mi je ubijen sin, nađem jedne večeri kod Svetog Stefana, kod kafića 'Orion'. Dan je 21. januar 1989. godine. Sa nekim je u društvu. Prilaze kolima. Viknem mu: 'Ladni, Ladni'... tako su ga zvali. U tom trenutku on je potrčao prema prednjem dijelu kola. Opalio sam iz puške i tada najvjerovatnije ranio nedužnog mladića, Šofranca, koji je bio sa Grdinićem. Prišao sam još korak, dva i krenuo ponovo da opalim, ali mi se puška zaglavila. Vratio sam se nekoliko koraka nazad, spuštio pušku na zemlju kako bih iščupao čauru. Grdinić se hitro digao i potrčao na mene. Brzo sam uhvatio pušku u širem prostoru, dok ju je on ščepao u užem. Vukli smo se za nju. Kada smo bili licem u lice, viknuo je - pizdo, gotov si. Nijesam žalio svoj život. Vidio sam čistu smrt pred očima, ipak je to bio mladić u snazi od dvadesetpet godina. On je napravio pet-šest dosta jakih trzaja. Kroz glavu mi je prolazilo hiljade misli, hiljade slika. Iznenada sam napravio nagli i jak trzaj nazad-naprijed i puškom ga udario u grudi. Pao je na koljena. Napravio sam još jedan trzaj, otrgnuo pušku i udario ga njom. Jedna ruka mu je bila na asfaltu, drugom se držao za moje pantalone. Potrčao sam pet-šest koraka nazad. Osjećao sam se sigurnije. On se, zatim, podigao i krenuo prema meni. Tada sam opalio. Tada sam ga ubio", završio je priču Kaluđerović, koji je osuđen i za smrt drugog momka, kojeg je to veče ranio, a koji je umro u bolnici mesec kasnije.
"Žalije mi je što ubih tog Šofranca, nevinog, no išta na svijet. Sretnijeg čovjeka u Crnu Goru nije bilo od mene one noći kada sam osvetio sina, ovo iskreno govorim. Lakše ćeš proć' bilo đe nego na Cetinje da ostaneš dužan krv nekome. Ovđe se to vazda računalo kao dug", kaže Kaluđerović.
Nakon dvostrukog ubistva i suđenja, prvog koje je prenošeno putem televizije, širom Jugoslavije, Nikola Kaluđerović osuđen je na dvadeset godina za dvostruko ubistvo iz bezobzirne osvete. Odležao je nešto manje od devet. Sproveden je u zatvor u Spužu, blizu Podgorice, 1989. gde je delio ćeliju sa pokojnim Lauševićem, a citat iz njegove knjige "Godina prođe, dan nikad", to su Nikoline reči. "Jednom mi se požalio - moj Nikola, ovo vrijeme nikako ne ide, nikad godina da prođe. Žaro, bogami, kažem mu ja, godina prođe, ali dan nikada", reče on.
BONUS VIDEO:
(MONDO)