Karanfil Manojlović Fuka (48) iz Beograda bio je narkodiler, po koga je došao crni đavo.
Narkodiler Karanfil Manojlović Fuka (48) iz Beograda bio je po mnogo čemu neprikosnoven u svoje vreme, po snazi naročito. Ubijen je pre 27 godina, zajedno sa prijateljicom Suzanom Jovanović, u svojoj kući u naselju Mali Mokri Lug. Za ovaj zločin osuđeni su Natalija Stefanović i Vladimir Đorđević. Njih dvoje su tog 12. januara 1997. došli po dogovoru da od Manojlovića kupe 20 grama heroina za 1.000 maraka, ali novac ipak nisu doneli.
U stanu je Đorđević, očigledno u narkomanskoj krizi, pucao u glavu Karanfilu dok je sedeo na trosedu, a Suzanu je ubio kada je izašla iz kupatila. Posle zločina, Đorđević je uzeo drogu, 200 maraka i sa žrtve skinuo zlatan lančić. Po izlasku iz kuće, zaključali su vrata, a Natalija je bacila ključ u kontejner. Otkriveni su kada su prodali nakit i međusobno podelili novac. Đorđević je osuđen na 20 godina robije, a Stefanovićeva na četiri.
Pobratim sa Ljubom Zemuncem
Fuka je bio nerazdvojni prijatelj Ljube Zemunca i jedan od najjačih ljudi u Beogradu. Bio je visok i imao je skoro 120 kilograma u najboljim danima, gromada od čoveka. Legenda kaže da je znao katkad da zubima uhvati kafanski sto s jednog kraja, da ga podigne i prenese u drugi deo kafane, naročito u kafani "Smederevo" na Zvezdari. Mnogi od kriminalaca su priznavali da ne bi smeli sa njim da se pobiju.
Bio je jedan od poslednjih žestokih momaka starog kova koji je, kako su kasnije pričali njegovi savremenici i poznavaoci, više držao do časti nego do života. Iako se bavio ne tako slavnim zanatom i proveo godine po zatvorima, kažu, mnogo je više ljudi kojima je pomogao nego onih kojima je odmogao. Pritvaran je više puta od 1978. do 1989. i, ko zna šta sve nije počinio, ali ništa drastično.
Te '89. godine uhvaćen je u kupovini jednog grama heroina. Samo on zna čime je zaslužio, pa da "zaglavi" zbog sitnice. Od ulaska u zatvor, od prvog dana, branio se ćutanjem i neuzimanjem hrane. Odmah je smešten u samicu. Trideset dana nije pipnuo ni hranu ni vodu. Kad god je komandir ulazio u samicu, zaticao ga je kako leži na leđima, zatvorenih očiju, odbijajući da odgovori na bilo kakva pitanja. Posle desetak dana naglo je počeo da mršavi. U pritvor je došao sa 115 kilograma, a posle mesec dana smršao je na oko 90.
Počeo je povremeno da gubi svest, pa je prebačen na interno odeljenje Zatvorske bolnice. Nije hteo ni da se brije. Kopnio je i zapuštao se sve više. U bolnici je nastavio sa ćutanjem, spavanjem i neuzimanjem hrane. Ni pokušaji infuzije nisu urodili plodom, jer je i to odbijao. Posle nekoliko dana provedenih u bolnici, saznalo se da u toku noći koristi urin sobnih kolega! Naime, u bolničkoj sobi, bila su na lečenju još petorica pritvorenika.
Od njih je zahtevao da mu skupljaju mokraću u plastične čašice. Tako sakupljeni urin pio je noću, potajno. Time je i rešena zagonetka koja je kopkala lekare - kako je moguće da već treći mesec ostaje u životu, a da ne uzima ni vodu ni hranu. Apstinirao je i od kupanja. Nije vršio ni nuždu. Nepomično se topio i kopnio. Onda mu se, u predelu skočnog zgloba na desnoj nozi pojavio poveći otok, koji se ubrzo pretvorio u otvorenu ranu. Posle tri meseca istražnog postupka, otpočelo mu je suđenje. Stražari su ga u invalidskim kolicima odveli u Treći opštinski sud. I na suđenju je ćutao, ne odgovarajući na sudijina pitanja. Pošto nije želeo da sam angažuje advokata, dodeljen mu je po službenoj dužnosti. Ni on nije mogao da obavi svoju dužnost, jer nije uspeo da sa njim ostvari bilo kakav kontakt. Sudija je zato odlučio da ga ponovo vrati u pritvor, odnosno u Zatvorsku bolnicu.
Nastavio je Fuka tako i u naredna tri meseca. Posle šest meseci provedenih u zatvoru, imao je manje od 60 kilograma. Ponovo su ga odveli na suđenje, i opet isto. Glavnookrivljeni u tom procesu, onaj koji mu je zapravo prodao taj gram heroina, preuzeo je na sebe kompletnu krivicu. On mu se na suđenju obratio rečima: "Fuka, druže, ja sam kriv, nisi ti, samo reci da si kupio od mene. Daj, čoveče, nemoj da ubijaš sebe bez razloga".
Ni sudija nije bio ravnodušan: "Manojloviću, recite samo da li ste zaista kupili od njega, ukinuću vam pritvor". Fuka je, međutim, odbio da izusti ijednu reč. Sudija mu je na kraju odredio zatvorsku kaznu od 15 meseci i pustio ga na slobodu do pravosnažnosti presude. Tog trenutka Fuka je imao jedva četrdesetak kilograma. Posle pravosnažno potvrđene presude, otišao je u Padinsku Skelu na dosluženje još preostala dva-tri meseca. Tamo se pojavio prilično oporavljen, sa osamdesetak kilograma, pričljiv i "normalan".
Komandiri ga upitaše: "Dobro, Fuka, šta ono uradi čoveče?" Samo im je kratko uzvratio: "Fuka nikad nije bio pi*da i cinkaroš!"
Fukina reč poštovala se i među osuđenicima i među zatvorskim stražarima. Kažu da je imao veći uticaj i od upravnika zatvora. Da nije bilo njega mnogi osuđenici bi se međusobno poubijali. U svim sporovima on je presuđivao. Tako su, prepričava se, jednom mladiću uzeli na zajam dve hiljade maraka u zatvoru. Ako ne povrati dug - on je krpa koju će ceo zatvor šutirati. On se obraća na pravo mesto: "Čika Fuka, imam jedan veliki problem. Pozajmio sam dve hiljade maraka i neće da mi vrate. Ako ti ne pomogneš, prisiljen sam da ubijem."
Fuka se nije ni okrenuo: "Ne brini, sine, čika Fuka je tu." Prvo je prišao i dužnicima porušio šahovske figure. Onda je odredio rok od pola sata da se novac vrati. Ni pola sata nije prošlo - pare su skupljene i vraćene!
BONUS VIDEO: "BOLJE DA MI JE TATA OTVORIO VRATA, NEGO MAFIJA"
(Mondo/Informer/M. Š.)