Danas je nastavljeno ročište u Višem sudu u Beogradu po tužbi roditelja ubijene devojčice u masakru u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar".
U Višem sudu u Beogradu danas je nastavljeno ročište po tužbi roditelja ubijene devojčice u masakru u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" u kojem je stradalo deset osoba, devet učenika i školski čuvar. Prvo je danas svedočio otac devojčice Dane Dukić, a nakon njega je njegova supruga Biljana Paunović.
"Mi smo svi u porodici vezani kao creva, jako smo bliski, a sa ćerkom sam od kada je ušla u pubertet imala odnos kao sa najboljom drugaricom. Ona dođe iz škole i kaže mi: 'Mama imam svašta danas da ti pričam'. Ona je posebna i donela nam je veliku radost koju smo čekali. Ona je bratu i sestri bila kao druga majka. Bratu podrška u svemu, sestri uzor. Bila je zrela, odgovorna, divna. Htela je da postane doktor kako bi izlečila deku koji boluje od srca. On joj je govorio: 'Mila moja, ti kad budes bila doktor deke više neće biti'.
Zamolila me da sutradan ne ode u školu na kontrolni iz matematike… Nije otišla na njega, otišla je zauvek. Prvo sam čula za čuvara taj dan, jako me je to pogodilo. On je sve voleo i uvek kad vidi moju decu viče: 'Evo porodice Dukić, stigli su'. Ja sam tada pozvala supruga i rekla mu da samo ode da pokupi ćerku u školu. Prvo sam bila potpuno opuštena, a onda me pozvala ćerkina drugarica iz drugog odeljenja i rekla da su oni svi kod kuće i da se moja ćerka ni njoj ne javlja, tu sam počela da paničim. Otišla sam do stana i očekivala sam da ću je videti, ali nije je bilo. Dok sam išla do škole gledala sam na svakom autobuskom stajalištu, svuda… Suprug mi je rekao da su svi u jednoj učionici sa psihologom jer se čisti krv čuvara pa da to ne gledaju, ali da je sve u redu. Nije mi bilo jasno, ali smirivala sam se. Ja sam ostala ispred škole, a muž je otišao u policiju. Kasnije me pozvao i u plaču vikao: 'Nema više naše ćerke', ja sam samo kleknula i vrisnula, ne znam ko me je ni kad odvezao kući…", prisećala se kroz suze Biljana.
Smatra da je jedina greška što su dete doveli u školu na vreme. Život im se, kako ona kaže, pretvorio u odlazak na groblje.
"Kad me je suprug pitao gde ćemo je sahraniti rekla sam mu da to nije bio naš plan, da je trebalo da ih krstimo, da idemo na more, a ne da sahranjujemo ćerku od 14 godina. Ovde smo je sahranili jer je mnogo volela Srbiju, njenu tradiciju, sve… Prijateljima u Parizu je stalno govorila: 'Hajde da vas učim da igrate kolo'. Svi koji su tog dana pokupili svoju decu su srećni, a mi smo doživotno mrtvi, život nam se pretvorio u odlazak na groblje. Možda bi mi malo bilo lakše da se sve desilo u Francuskoj, a ovde kao da je ubio brat. Nisu oni bili u diskoteci ili tržnom centru, bili su na pravom mestu. Ćerki se, ako me čuje, a znam da me čuje, izvinjavam što sam je taj dan poslala u školu. Mi smo čak uspeli da prebacimo sve sa njenog telefona, tražila sam neku prepisku sa njim, bilo šta, da ga je neko bar pomenuo, ali nije bilo ničega", zaključila je ona.
BONUS VIDEO:
(Kurir/MONDO/A.B.)