Pred njom su se preznojavali ubice i najveći kriminalci, a bila je i član sudskog veća koje je učesnike u ubistvu premijera Zorana Đinđića osudila na ukupno 378 godina zatvora - sudija u penziji, Radmila Dragičević Dičić opisuje istorijske događaje čiji je svedok bila iz prve ruke.
"Počelo je", bila je prva misao sudije u penziji Radmile Dragičević Dičić kada je 12. marta 2003. do nje došla vest da je izvršen atentat na Zorana Đinđića, prvog demokratski izabranog u novijoj istoriji Srbije. Nalazila se na svom radnom mestu, u zgradi beogradske Palate pravde.
"Tada je već bilo formirano Posebno odeljenje tadašnjeg Okružnog suda u Beogradu za organizovani kriminal, ali se još nalazilo u Palati pravde u Savskoj ulici, tek kasnije je preseljeno u zgradu u Ustaničkoj ulici gde se danas nalazi. U Specijalni sud se tada nije slalo, nego se javljalo dobrovoljno, a zanimljivo je da smo se prvo javile nas tri žene, Nata Mesarović, Maja Kovačević Tomić i ja. Nisam se plašila, ali sam osetila nelagodu kada sam morala da potpišem dokument u kojem je pisalo, otprilike, da u Posebno odeljenje odlazim svojevoljno i da država, tako reći, ne snosni odgovornost ako nam se nešto desi", objašnjava sudija Dragičević Dičić.
Po njenim rečima, pre toga je završen veliki posao, država se ozbiljno spremala za dugo očekivani i najavljen obračun sa organizovanim kriminalom koji je tada već duboko ušao u sve pore društva i imao bliske veze sa režimom Slobodana Miloševića, nekadašnjeg predsednika Jugosavije.
"Najbitnije je da je usvojen Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala i u okviru njega deo o svedocima saradnicima, koji su abolirani za krivična dela ukoliko svedoče protiv ostalih pripadnika grupe. To je najvažniji pravni instrument koji je usvojen i dao je velike rezultate. Dosta smo sarađivali sa Italijanima, jer su oni imali najviše iskustva sa organizovanim kriminalom i morali smo da prođemo obuku da bi sudili u predmetima iz oblasti organizovanog kriminala. Tada je već postojao politički sukob između premijera Zorana Đinđića i tadašnjeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije, Vojislava Koštunice i početak rada Specijalnog suda je obeležen velikim pritiscima", objašnjava sudija.
Stekao se utisak da je Vojislav Koštunica podržao i pobunu pripadnika Jedinice za specijalne operacije (JSO) koji su u novembru 2001. godine svojim "hamerima" blokirali auto-put kod "Sava centra" izjavom: "Pa i lekari štrajkuju u mantilima". Uporedo, protiv Zorana Đinđića se vodila i medijska kampanja gde je on optuživan za veze sa ljudima koji će ga kasnije ubiti.
"Spremala se velika akcija hapšenja pripadnika zemunskog klana, a ključno je bilo usvajanje zakona i iskaz svedoka saradnika Ljubiše Buhe Čumeta, koji je on dao tadašnjem specijalnom tužiocu Jovanu Prijiću u Slovačkoj, martu 2003. godine. Pre toga se 21. februara dogodio incident kod Beogradske arene kada je Dejan Milenković Bagzi presekao kolonu vozila u kojoj je bio Zoran Đinđić. Stekla sam utisak da je Đinđić, pred atentat imao u sebi neku dozu fatalizma, da je, na neki način, prelomio, ili oni ili on. Onda je usledio 12. mart i ubistvo Đinđića i taj dugo očekivani obračun je počeo, ali ne onako kako smo očekivali", objašnjava Radmila Dragičević Dičić.
Policija nije mnogo sumnjala ko stoji iza atentata i ubrzo su počela prva hapšenja i saslušanja. Dvojica ključnih učesnika, vođe "Zemunskog klana", Dušan Spasojević Duća i Mile Luković Kum ubijeni su 27. marta 2003. u Meljaku, pod čudnim okolnostima, kada su pripadnici Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) pokušali da ih uhapse, ali su Spasojević i Luković pružili otpor i stradali su u sukobu.
"Ja sam tu dvojicu, Spasojevića i Lukovića, ili kako su ih zvali Duću i Kuma već srela i to 1999. godine, kada sam sudila u tadašnjem Okružnom sudu u Beogradu. Zadužila sam predmet za koji sam odmah videla iz spisa da je 'čudan'. Nisu u pitanju bila neka preterano teška krivična dela za ono vreme, mislim da su u pitanju bila neka razbojništva, ali su se glavni pretresi stalno odlagali, svedoci su menjali iskaze.
Pokušavali su i sa mnom da igraju tu igru, ali sam ja njihovim advokatima, kada je opet odloženo suđenje iz nekog razloga, jasno rekla da ću narediti njihovo privođenje i određivanje pritvora ako se bilo ko od učesnika postupka ne pojavi sledeći put. Pošto su znali da sam ozbiljna, došli su. Tada se nije mnogo znalo o njima, nisam ni ja čula za njih kao za neke ozbiljne kriminalce. Kada sam ih videla, nisu me impresionirali. Ali, već tada sam videla da nešto tu nije u redu i da su ta dvojica poseban slučaj", objašnjava sudija.
Mafijaši, pištolji i službene značke
Da se nešto čudno dešava ukazali su joj sudski stražari, jer su joj rekli da su došla neka tri čoveka i uneli oružje u Palatu pravde.
"Rekla sam im da mi pošalju tu trojicu naoružanih i oni su ušli u sudnicu. Pitala sam ih da li imaju oružje, oni su odgovorili potvrdno i ja sam im naredila da izvade pištolje i stave ih na moj sto. Tada su mi pokazali službene legitimacije Državne bezbednosti.
Ne znam šta su mislili, ali to me je baš naljutilo. Izgrdila sam ih, rekavši da treba da ih bude sramota što krše propise i pravila umesto da ih štite, onako pomalo ironično, shvativši da DB zapravo štiti kriminalce. Posle su mi sudski stražari čestitali, a ta trojica su u stvari bila obezbeđenje Spasojeviću i Lukoviću", objašnjava Dragičević Dičić.
Učesnici u atentatu na Đinđića su pohapšeni, a onda je u avgustu 2003. započeo sudski postupak protiv 44 optužena, kriminalaca i policajaca, koji su sedeli jedni do drugih, rame uz rame. Dok je trajao sudski postupak, pojačali su se pritisci, počele su da se dešavaju čudne stvari.
"Marko Kljajević, koji je bio u sudskom veću koje je započelo suđenje, povukao se nakon što mu je u postupku protiv takozvane 'Stečajne mafije' uhapšen brat, sudija Privrednog suda Goran Kljajević. Nata Mesarević je tada postala predsednik, Milimir Lukić je već bio član sudskog veća, a ja sam postala član sudskog veća. Specijalni tužilac Jovan Prijić koji je saslušao svedoka saradnika Ljubišu Buhu Čumeta, podneo je ostavku zbog medijskih napada istog dana kada je Đinđić ubijen, ali ju je potom povukao i on je učestvovao u pisanju optužnice", objašnjava Radmila Dragičević Dičić.
Vučje glave na suđenju
Specijalni sud je "dočekan na nož", a pristisci su se tokom "suđenja veka" još pojačali. Postupajući tužilac Milan Radovanović uhapšen je 2005. zbog navodne korupcije, ali nikad nije osuđen, drugi tužilac, Nebojša Maraš, napustio je u toku postupka tužilaštvo i prešao u advokate. U publici su se pojavljivali pripadnici JSO u majicama sa vučjom glavom, simbolom te jedinice i tetoviranim ružama na vratu. Za to vreme iz tabora Koštunice stižu kritike na račun zakona i suda koji po njima, treba ukinuti.
"Mi smo sve vreme morali da ostanemo profesionalci i da budemo koncentrisani na suđenje. Nisu na nas mnogo uticali ni pritisci ni javnost, gledali smo da se, na neki način, izolujemo. Sud mora da sudi na osnovu dokaza koji su pribavljeni na zakonit način, na osnovu izjava svedoka i iskaza okrivljenih. U tom smislu moram da kažem da je iskaz Zvezdana Jovanovića bio za sud vrlo kvalitetan, pun detalja, precizan. On je tačno sve opisao šta i kako je radio tog dana, kako je prostro ćebe i čekao.
Stekla sam utisak da je pričao kroz nišan puške iz koje je pucao. On je vojnik, ima takvu strukturu. Stekla sam utisak da je on samo izvršavao naređenja, a da je bio indoktirniran. Sa druge strane, Milorad Ulemek Legija je vrlo inteligentan čovek. On je pažljivo pratio suđenje, a ponekad je postavljao bolja pitanja nego njegovi advokati", opisuje učesnike u zaveri protiv Zorana Đinđića sudija Radmila Dragičević Dičić.
Ali, kako kaže, kroz to suđenje, ali i postupke za ubistvo Ivana Stambolića, shvatila je pune razmere povezanosti organizovanog kriminala, policije i vlasti Slobodana Miloševića.
"Meni je to bilo strašno. Čini mi se da je baš taj organizovani kriminal 'pojeo' režim Slobodana Miloševića, a zapanjile su me razmere te saradnje. Saradnici ubijenog Zorana Đinđića su opisivali tu borbu, manevre koje su morali da izvode, jer se činilo da je sprega između kriminalaca i policajaca prejaka. Počele su da stižu i pretnje i meni je iz policije rečeno da mi dodeljuju obezbeđenje. Pomislila sam: 'Pa kakvo obezbeđenje vi da mi dodeljujete kada su mnogi od ovih kojima sudimo policajci i bezbednjaci?', rekla sam u polušali.
Ipak smo na kraju priveli postupak pravično i efikasno, uprkos svemu pravično. Dobro smo razmišljali o svakom dokazu, o svakoj presudi, jer greške nije smelo da bude, oči cele javnosti su bile uperene u nas. Doneta je presuda kojom su učesnici osuđeni, to je potvrdio kasnije i Vrhovni sud i presuda je postala pravosnažna. Tada sam osetila zadovoljstvo... Zadovoljstvo zbog dobro obavljenog posla. Pomislila sam da je taj postupak deo istorije, da mora da ostane potomstvu za nauk", kaže sudija Dragičević Dičić.
Ali, pritisaka je bilo i sa druge strane, sa strane dela javnosti koja je bila naklonjena ubijenom Zoranu Đinđiću i oni su zamerali što nije istražena politička pozadina atentata. U obrazloženju presude jasno je navedeno da se radi o političkom ubistvu.
"Mislim da to nedostaje, ali od početka je postojao tu jedan problem. Sud može da sudi samo za ono što je napisano u optužnici, a u optužnici za ubistvo Zorana Đinđića nedostajao je taj deo o motivima i političkoj pozadini. Mi nismo mogli da sudimo za nešto što nije bilo predmet istrage", objašnjava sudija.
BONUS VIDEO:
(Nova/MONDO/Ivana Vlajković)
Zvezda gde vidi Nemca - zgazi ga! "Aufiderzen" i u Areni na +24, Petrušev potopio Bajern
Partizan za sedam minuta pregazio Jedinstvo u Humskoj: Crno-beli sve završili u tri napada
Tužna slika, dva kiksa ispraznila JNA: Grobari nestali sa stadiona, ponovo sablasne tribine stadiona!
Glavni udar zime biće u ovim mesecima! Ristić: Čeka nas jedna od najhladnijih godina, za Novu godinu sneg
Zvezdina osveta Mladosti po pljusku! Ovog puta nije bilo mučenje, već rutina šampiona