Nikola Krsmanović je 18. jula 2024. godine iz porodične kuće u Dragincu krenuo na posao ne sluteći da se više nikada neće vratiti. Dan ranije njegova majka Ljiljana otputovala je u Švajcarsku kod ćerke kako bi dovela unuku u Srbiju, dok je otac Milenko ostao kod kuće. Sledećeg jutra na vrata su mu pokucale kolege i saopštile vest koju nijedan roditelj ne želi da čuje - da je njegov sin ubijen na dužnosti.
Sve je počelo oko 00.55 časova, kada su Nikola Krsmanović i Vjekoslav Ilić zaustavili "mercedes" tutinskih registarskih oznaka radi rutinske kontrole. Dok su proveravali dokumenta, suvozač je iznenada izvukao pištolj i otvorio vatru.
Nikola je pogođen u grudi i preminuo je od zadobijenih povreda, dok je Ilić teško ranjen u rame. Napadač je potom pobegao, ostavivši za sobom dokumenta koja su isprva odvela istragu u pogrešnom pravcu.
Pasoš odveo istragu na pogrešan trag
Na mestu zločina pronađen je pasoš na ime Artana Hajrizija, ali je ubrzo utvrđeno da se on u tom trenutku nalazio u Nemačkoj. Istragom je utvrđeno da je njegova dokumenta koristio brat Faton Hajrizi, višestruki begunac iz zatvora na KiM i bivši pripadnik terorističke OVK, koji je nekoliko dana ranije pobegao iz Kazneno-popravnog zavoda u Smrekovnici.
Potera trajala više od 30 sati
U potragu su bili uključeni pripadnici SAJ-a, Žandarmerije, granične policije, Helikopterske jedinice i brojne druge policijske snage, koje su danonoćno pretraživale teren oko Loznice i Drine.
Potera je okončana 19. jula, kada je Hajrizi lociran u ataru sela Trbušnica na području Gučeva. Prema zvaničnim informacijama MUP-a, odbio je da se preda i zapucao na policiju, nakon čega su pripadnici SAJ-a uzvratili vatru i usmrtili ga.
Nikolina majka Ljiljana je u razgovoru za Kurir pre 2 godine ispričala da gotovo svakog drugog dana odlazi na sinovljev grob i da je dirnuta činjenicom da ga ljudi i dalje nisu zaboravili.
"Znam da je Nikola bio dobar, ali nisam znala da su svi znali koliko je dobar. Na groblje idemo svaki drugi dan, nekad i pre i popodne, a ne možemo svaki zbog mog posla. Kad god odemo primetimo da je neko bio, dolaze ljudi stalno do njegove večne kuće. Svi koji su ga znali ne mogu da se pomire sa tim da mu se to desilo, da ga više nema. Ne mogu ni ja, borim se da budem hrabra, ali ne može se. Onda me tako uhvati i plač. Nikad se neću pomiriti sa tim. Imali smo sina, momka za primer, a sada ga više nemamo... Ovakvu sudbinu nismo zaslužilili ni moj Nikola, ni mi, niti bilo ko na svetu", izjavila je Ljiljana pre 2 godine.
"Kome god smo se obratili svi su nam izašli u susret da urade šta mogu. Nemam reči kako ga je ispratila Žandarmerija, oni su i na ceremoniju otvaranja murala u centru sela, koja je trajala desetak minuta, došli iz Beograda, prešli toliki put da ispoštuju našeg Nikolu. U Beogradu, ispred zgrade u kojoj je Nikola stanovao, njegove komšije su takođe uradile mural. Kad su jednom sedeli ispred zgrade, on je rekao da je jedan zid baš dobar za mural nekog našeg heroja sa srpskom trobojkom. Oni su to zapamtili i uradili njegov lik", ispričala je tada Ljiljana.
Otac Milenko kaže da mu je najteže što Nikola nije stigao da osnuje porodicu.
"Nema ko za njega nije rekao da je bio dobar. Od malih nogu bio je za primer. Da se makar oženio, da je nešto ostalo iza njega", ispričao je.
Sećanje na Nikolu Krsmanovića
Nikola je, inače, bio policijski službenik Stanice granične policije Trbušnica. U MUP-u je radio od 2009. godine, završio je SŠUP u Sremskoj Kamenici, a od 2012. do 2023. bio pripadnik Beogradskog Odreda Žandarmerije.
Ostao je upamćen među kolegama kao posvećen i hrabar policajac. Posmrtno je odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost "Miloš Obilić", a jedna ulica u Loznici danas nosi njegovo ime. Ministarstvo unutrašnjih poslova svake godine odaje mu počast i poručuje da njegovo ime ostaje trajna obaveza i sećanje za sve pripadnike policije.
BONUS VIDEO:
(MONDO)
