Vozač audija devetnaestogodišnji Nemanja S. priveden je 6. januara i određen mu je pritvor od 30 dana, a na saslušanju u niškom Osnovnom sudu branio se ćutanjem. Zaprećena mu je maksimalna kazna od osam godina zatvora.
Građani Niša već danima protestuju zahtevajući efikasniju kontrolu i oštrije sankcije za bahatu vožnju u javnom saobraćaju, ali postavlja se i pitanje šta će biti sa porodicom dvanaestogodišnjeg dečaka Andreja P. i ocem troje dece Dejanom I. koji su nastradali u nesreći.
Ko će njima platiti za pretrpljeni bol i pokriti troškove za nenadoknadivi gubitak?
Po našem zakonu, Nemanja S. neće ići u zatvor za ubistvo, već za saobraćajno delo sa smrtnim ishodom, a neće biti ni prvi na listi za isplaćivanje naknade porodicama nastradalih.
Advokat Mladen Džolić na početku razgovora za MONDO ističe da ne može da se izjašnjava o konkretnom događaju jer ne učestvuje u postupku, ali, prema njegovim rečima, što se tiče teških dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, ista ni u kom slučaju ne predstavljaju krivično delo ubistvo.
Džolić naglašava da ipak zakonodavac razlikuje situacije, a samim tim i propisuje različite kazne, u zavisnosti od toga da li je to krivično delo izvršeno sa umišljajem ili iz nehata.
"U sudskoj praksi je donekle zauzet stav da umišljaj postoji u slučajevima prolaska kroz crveno svetlo i vožnje u alkoholisanom stanju. Međutim, po mom mišljenju to je uvek upitno i podložno je osporavanju u svakom zasebnom postupku u zavisnosti od svih okolnosti slučaja. Što se tiče kazni, za ova krivičan dela izvršena sa umišljajem propisana je kazna zatvora od 3 do 12 godina, dok je za nehatna dela propisana kazna od 1 do 8 godina zatvora", kaže advokat Džolić i dodaje da prilikom određivanja kazne sud uzima u obzir sve okolnosti, broj umrlih, ponašanje okrivljenog posle saobraćajne nezgode, uzrast i raniji život okrivljenog itd.
Što se tiče odštete koju porodice preminulih imaju pravo da potražuju advokat Vuk Vuković objašnjava da je u nesreći učestovalo vozilo koje je osigurano pa se po proceduri zahtevi za naknadu štete prevnstveno upućuju osiguravajućoj kući koja je to vozilo osigurala.
"Zakon o obligacionim odnosima predviđa materijalnu štetu koja je jasna i procenjiva (troškovi podizanja spomenika, troškovi sahrane) i nematerijalnu (duševni bol). Nematerijlna šteta bi u principu trebala da se procenjuje u svakom pojedinačnom slučaju jer nije isto gubitak lica od 80 godina ili maloletnog deteta", objašnjava advokat i dodaje da se u našoj praksi zahtev za odštetom u najvećem broju slučajeva završava tako što se ispostavi zahtev osiguravajućoj kući koja je u skladu sa zakonom u obavezi da nadoknadi štetu.
Međutim, to ne znači da je okrivljeni oslobođen ove obaveze, već je solidarno obavezan zajedno sa osiguravačem. Oštećena lica mogu da traže i od prekršioca i od osiguravajuće kuće nadoknadu štete. U slučaju da osiguranje ne plati, mogu da se obrate i potražuju naknadu od izvršioca.
"U praksi u 99 odsto slučajeva zahtev se traži od osiguravajuće kuće. Jedna šteta ne može da se naplati dva puta, pa u slučaju da podnosioci naplate štetu od osiguravajuće kuće nemaju pravo da potražuju dalje od lica koje je štetu učinilo", kaže Vuković za naš portal i ističe da je ova situacija specifična jer postoji obavezno osiguranje vozila u saobraćaju koje se prilikom registracije plaća, pa osiguravajuće kuće preuzimaju na sebe rizik isplate štete prema trećim licima.
"Zakon se promenio 2011. godine i tim zakonom je podignut limit osiguranja štete gde su osiguravajuće kuće obavezane da po jednoj određenoj šteti mogu isplatiti maksimalno milion evra, a pre toga je taj limit iznosio 100.000 dolara. Lično u praksi nisam nailazio na slučaj kad nije došlo do naplate, a kad se išlo na tužbe one su obično bile upućivane osiguravajućoj kući", objasnio je advokat Vuković.
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
(Mondo)